Ekskluzivna ispovest Ivana Ćorovića: Košarka je ljubav koja je prerano prekinuta

Prvi trenutak kada sam saznao da imam tumor, bio je težak. Ali nisam bio svestan opasnosti u kojoj se nalazim. Lečenje je dobro išlo, bio sam pozitivan, takav sam po prirodi. Prebrodio sam težak period i sve hemioterapije. Imao sam volju i verovao da će biti dobro. Nisam osećao strah da može nešto loše da se desi. Međutim, godinu i po dana posle operacije tumor na butini se vratio. To je bio najteži trenutak u mom životu. Mislio sam da je sve to prošlo…

Ovo je priča Ivana Ćorovića (22) nekada velikog talenta crnogorske košarke, kapitena juniorske ekipe Crvene zvezde i vođe nacionalnog tima. Njegovi snovi o velikoj karijeri lagano su se urušavali tokom 2017. godine, dok je igrao utakmice ne znajući da mu na kolenu raste tumor. Sve što je od tog trenutka do danas doživeo nije ga dotuklo. Ove godine je ostao potpuno bez noge, ali je zahvalan što je živ i pokušava da uživa u svakom novom danu.

Početak njegove priče vodi iz Nikšića gde je sa sedam godina počeo da trenira. Sa 16 je stigao u Beograd i postao član Crvene zvezde, posle je zaigrao i za prvi tim FMP. Dva puta je bio na korak do juniorske evropske titule, a saigrači su mu bili: Boriša Simanić, Stefan Đorđević, Aleksa Radanov…

– U OKK Montenegro kod trenera Bojana Nikolića je počeo moj razvoj. Trenirao sam sa starijima, napredovao… Sa 13 godina sam dobio prvi poziv reprezentacije Crne Gore. Sa 15 sam dobio ponudu Budućnosti, ali su oni odugovlačili jer su mislili da me niko drugi neće primetiti. Međutim, stigao je poziv Crvene zvezde, otišao sam na probu i nekoliko meseci kasnije preselio se u Beograd. Bilo je to ostvarenje velikog sna, jer sam od malena navijao za Zvezdu.

Početni period u prestonici Srbije protekao mu je u jakim treninzima, jer nije mogao da igra dok je čekao dozvolu kao mladi strani igrač. Sa utakmicama su krenuli i veliki uspesi…

– Pamtiću taj period u Zvezdi po dobroj igri u kadetskoj i juniorskoj ligi. I danas se sećam do detalja nekih mečeva. Imali smo vrhunski odnos, treneri Aleksandar Glišić i Stevan Mijović su napravili sjajnu koheziju između nas. Bio sam na dva završna turnira Evrolige – jedan u Madridu, drugi u Berlinu. Na prvom mi je dao veliki podstrek gospodin Slobodan Klipa koji me pozvao da idem sa godinu starijim, na drugom sam bio kapiten sa mnogo značajnijom ulogom. Oba puta smo igrali finale, ali nismo osvojili. Žao mi je što nisam podigao pehar koji je u juniorskim danima verovatno najznačajniji.

Igrači koji su u juniorskoj konkurenciji nosili dres večitih rivala verovali su da će u budućnosti ovim poslom da se bave kao profesionalci.

– Ma to tada misliš 100 odsto. Samo je pitanje ko će se više probiti. Ko će stići do NBA, ko do Evrolige, ko do ABA lige. Sve u svemu, misliš da ćeš živeti od košarke. Ja sam tad znao da bi to mnogo značilo i mom gradu, porodici. Znam da su mi pričali da je baš to finale Evrolige kada sam igrao u Nikšiću bila scena nalik na onu iz Kengura. Svi su se okupili u kladionici u naselju, navijali… Haos je bio kad dam poen. Žao mi je što nisam imao priliku da jednom zaigram pred publikom u mom gradu, pred sugrađanima, prijateljima. Ostaće to neispunjena želja.

Neispunjena – zbog problema koji je Ivanu Ćoroviću promenio život iz korena.

– Sve je počelo u februaru 2017. godine. Prvo se pojavio tup bol u kolenu, kao da sam dobio neki udarac. Dijagnoze su bile razne… U martu sam uradio magnetnu rezonancu i rekli su mi da je hematom. Ja sam nastavio da igram i treniram, tad sam iz prvog tima FMP prekomandovan u juniorski tim Zvezde. Sećam se poslednje utakmice u crveno-belom dresu. Vezao sam 11 poena u trećoj četvrtini, napravili smo razliku i pobedili u finalu juniorskog prvenstva. Dva dana posle toga sam otišao na pripreme reprezentacije Crne Gore. Igrali smo Evropsko prvenstvo na Kritu i obezbedili opstanak u diviziji. To se desilo na pretposlednjoj utakmici, koju smo 57 sekundi pre kraja gubili osam razlike. Uspeli smo da stignemo i u produžetku dobijemo. Došao sam kući posle EP i uzeo taj meč da pogledam na TV. Tek tu primećujem da loše trčim…

Slika koju je video na ekranu nije mogla da ga ne zabrine.

– Ljudi su to očigledno videli, ali ja nisam bio svestan. Rekao sam odmah sebi da moram što pre da rešim taj problem. Misleći da je i dalje taj hematom, počinjem da radim sve suprotno od onoga što je potrebno – laseri, struje… To se nikako ne radi kada je tumor. A mi tada nismo znali pravu dijagnozu… Posle odlazim u Beograd, počinju mi pripreme sa prvim timom FMP. Radim još dve magnetne rezonance i ultrazvuk, doktori ponovo govore da je hematom. Dolazi 31. avgust, klub sa mnom raskida sporazumno ugovor, sa željom da negde odem da se razvijam. Četiri dana kasnije na snimcima koje sam svojevoljno i detaljno uradio saznajem da imam ozbiljan zdrastveni problem.

Osam meseci tokom 2017. Ivan je igrao sa tumorom na kolenu…

– Osećao sam samo bol kad se završi trening ili utakmica. Ali razmišljao sam da ću izdržati još malo dok prođu bitne utakmice i da ću se onda posvetiti lečenju. Nisam ni mislio da će lečenje ovoliko potrajati.

Kompletna procedura je bila teška za celu porodicu Ćorović.

– Primio sam pet hemioterapija. Posle toga sam imao operaciju pa još devet zaštitnih hemioterapija. To je trajalo godinu dana i posle je još godinu sve bilo u redu. Upisao sam fakultet u Nikšiću, želeo da učim za trenera, ali nije mi se svidelo. Razmišljao sam šta ću dalje i odlučio da upišem Mašinski. Međutim, godinu i po posle operacije imao sam novu intervenciju. Bila je to laka operacija, ali nisam mogao posle nje da se vratim u normalu. Ove godine u februaru sam otišao na kontrolu i video da se tumor vratio i da je porastao desetak centimetara.

Zastao je i uzdahnuo.

– Jedino rešenje bila je amputacija noge iz kuka. Bio je to logičan sled događaja. Bio sam spreman, pripreman na to u podsvesti od početka lečenja. Mogu sad da kažem da sam amputaciju savršeno podneo, kao da se ništa nije desilo.

I u ovoj nesreći Ivan, kao veoma pozitivan dečko, pronalazi sreću.

– Sigurno da je lakše meni što sam na ovaj način izgubio nogu, nego nekome kome se to desilo iznenada, odjednom u nekoj saobraćajnoj nesreći ili slično. On tada ne može da bude spreman, a ja sam bio svestan da je to sledeći korak i da je pitanje vremena. Da sam znao da ću se ovako osećati, odlučio bi se i ranije za takav potez. Doktori su pokušali da spasu nogu, ali nisu uspeli. Spasili su mi život, to je najbitnije.

Ivan se dobro držao, a njegovi najbliži su se borili da ne potonu.

– Porodica je sve teže podnela nego ja. Brat, sestra, mama, tata… Najbliži su bili u problemu, šokirani da se nekome pored njih tako nešto dešava. Ali, kako sam ja bio pozitivan, tako su i oni pratili moju energiju i uspeli smo nekako da izađemo iz cele situacije. Uz pomoć familije, svih prijatelja, poznanika. Sve te ljude pozdravljam i neizmerno im zahvaljujem što su bili uz nas. Niko nije sažaljevao, svi su želeli nekako da pomognu.

U ovoj teškoj borbi van terena Ćoroviću su velika podrška bili i saigrači.

– Najviše sam vremena proveo tad sa Stefanom Đorđevićem, Petrom Rebićem i Markom Radovanovićem. Dolazili su u posete, sa njima sam sve prošao lakše. Bili su tu i Zoran Paunović i Bojan Tomašević, tada igrači iz drugog kluba. Oni koji nisu dolazili, slali su mi poruke, pitali kako sam. Mnogo mi je pomogao trener Glišić, uvek je bio tu za mene… A igrači FMP, sa kojima sam poslednje igrao, skupili su pare da posle svega odem na odmor. Generalno ljudi kada je velika muka ne znaju kako da pomognu, pa onda eto pokušaju bar finansijski. Meni u novčanom smislu ništa nije falilo, imao sam osiguranje u Srbiji, dobio sam protezu, sve je moglo da se pokrije. Ali uprokos tome ljudi su pomagali i ja im zahvaljujem. Svima koji su pomogli ili bar osetili potrebu da pomognu.

Pitali su se ljudi kako u celoj toj životnoj borbi, Ivan ne razmišlja o košarci.

– Tada sam je samo potisnuo. Mnogo sati sam proveo u sali, taj sport mi je bio sve od sedme do 19. godine. Košarka mi je bila stil života. U naselju se i dalje šale da je smak sveta, da bih ja uzeo torbu i išao na trening. Tako da… Bila je to velika moja ljubav, nažalost, prekinuta ranije nego što je trebalo. Ostali su mi prijatelji iz sporta, to je bitno.

Mnogi sportisti dok trče za loptom, ne razmišljaju o planu B.

– Mislim da retko ko misli o tome da bi mogla iznenada karijera da se prekine… Nisam ni je imao drugi plan, ali kad sam tokom lečenja video da od košarke nema ništa, morao sam da promenim razmišljanje. Odlučio sam da upišem fakultet… Kod nas narod kaže da prvo se završava fakultet, a onda ide ženidba. Pa sam ja poslušao taj savet – uz osmeh pojašnjava Ivan.

On je možda prava osoba koje može da potvrdi da se mnoge stvari u životu podrazumevaju i da se ne cene dok se ne izgube.

– To je apsolutna istina. Svaki trenutak u životu treba više da cenimo… I sada u ovom momentu dok pričamo ima ljudi koji se u bolnicama bore za život, a mi na primer ne umemo da iskoristimo lep i sunčan dan. Nerviramo se oko stvari koje nisu bitne. Kad se boriš za život sve ostalo je nebitno. Ona izreka: „Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi“ – potpuno je istinita. Nije to fraza, nije floskula. Ljudi treba da cene život, da pokušaju i da iz loših situacija izađu pozitivni.

Na teške trenutke s kojima se susreo Ivan ne želi često da se vraća.

– Sve što se desilo ostaje iza nas, mi sa tim moramo da se pomirimo, jer ne možemo da ispravimo. Ja to znam najbolje. Desila mi se amputacija i sada nikako ne mogu da vratim nogu. Ali mogu da nabavim protezu i sa njom da nastavim dalje da koračam kroz život. Sve što je bilo nauči nas neke lekcije i nastavljamo dalje. Ojačalo nas je, dobili smo iskustvo, to je taj trenutak koji je prošao i na njega ne možemo da utičemo. Živimo u sadašnjosti i trudimo se da sebi ugodimo i stvorimo mir. Bilo je i prošlo je..

Iako je Ćorovićeva životna borba počela 2017.godine, do pre nekoliko dana ta priča nije mogla da se čuje u javnosti.

– Ne znam zašto se nije pričalo… Ispada kao da se zataškalo. Neki ljudi nisu na ovo odregovali, čak ni posle amputacije. Od nekih nisam zaslužio tretman kakav sam imao u ljudskom smislu. Kako sam se ja odnosio prema njima, kako oni prema meni. Ali, svako nosi svoje, ja mogu svakog da pogledam u oči i da popričam. A mislim da to neki neće moći sa mnom. S druge strane, ima onih koji nisu uopšte znali šta se dešava, pa su me posle priloga koji je pre nekoliko dana bio na TV, pozvali. Ja sam nestao sa scene, mnogi nisu razmišljali iz kojih razloga. Sad su mi pisali čak i igrači protiv kojih sam igrao. Eto, baš ne znam zašto se do sad nije pričalo. Ja ništa nisam krio.

Na novi život sa protezom Ivan se brzo navikao.

– Radio sam je kod gospodina Marka Lukića u “Humanisu”, on mi je bio velika podrška tada. Objasnio mi je sve što je bilo potrebno, a uz to je produhovljen, pa je znao da kaže pravu reč. Lepo mi je legao kao osoba i celo priča je krenula u pozitivnom smeru. Proteza ima tri pokretna zgloba. U početku sam išao sa štakom, kao pomoć, a sad sam se skroz navikao i obavljam sve aktivnosti normalno. Čak i preko toga ponekad, odem do grada i ostalo. Ubrzao sam se. U početku dok se nisam navikao bio sam mnogo sporiji, a sada sam brži. Rekao sam posle svega što mi se desilo da sam normalan čovek, ali ću sve aktivnosti obavljati deset minuta sporije nego ostali. Sad sam spustio na pet minuta, to se valjda toleriše. Sad mogu da se vadim ako kasnim, ne zameraju mi.

Ćorović više nema ispite na terenu, ali ih ima na Mašinskom fakultetu.

– Razmišljao sam šta ću – dvoumio se između književnosti i mašinstva. Imao sam dobre drugare na tom fakultetu, pa su mogli da mi prenesu iskustva, a i devojka mi je pomogla u odabiru. Probao sam, krenulo je dobro, tako da sam se pronašao. Zanimljivo mi je sve, svašta sam naučio. Veoma me zanima i smatram da ću dobro u budućnosti raditi taj posao.

Kada ne uči, Ivan provodi vreme svirajući gitaru ili igrajući šah.

– Šah igram sa jednim drugom. Bolji sam od njega pa volim da stalno igramo da bih ga nervirao. Gitaru ponekad sviram. Moram malo da opustim ruku, jer su mi uvek na košarci govorili da nemam meku šaku. Za sad mi ne ide loše.

I pored svih preskočenih prepreka, nedavno je naišao na još jednu.

– To je vezano za invalidsku penziju. Otišao sam komisiju i odbili su me. Mislim da nisu sve ni pročitali, a objašnjenje im je bilo da nisam imao metastaze. Hvala Bogu da ih nisam imao, ali stvarno ne postoji šansa da ja to ne dobijem. Žalio sam se, pa ćemo videti kako će se odvijati. Ako ne promene odluku, onda ću ih tužiti. Pitaju me posle ljudi što ne tražim vezu, a ja kažem pa šta će mi veća veza od proteze. Kako da tražim vezu da pokažem da sam invalid, kad nemam nogu. Ali ajde, da smo mi zdravi, pa će se sve to rešiti.

Sportska priča Ivana Ćorovića možda, ipak, nije završena.

– Posle priloga na TV mnogo ljudi me zvalo, između ostalog predsednik Paraolimpijskog komiteta Crne Gore. Raspitivao se da li me zanima neki drugi sport… Možda se oprobam u nečemu što nisam mogao nekada ni da sanjam.

Sam je doneo zaključak da u njegovom filmu preovladavaju srećne scene, a ne tužne.

– Nosim se sa problemom, dobro sam, idem dalje. Moje lečenje je bilo uspešno, iako ne izgleda tako, jer je rasplet bila amputacija. Ja sam spasio život i to je najbitnije. Čitam naslove po portalima, svuda se pojavljuje reč „tragedija“. Ne mislim da je tako… Da je ovo bila tragedija, mi sada ne bismo pričali. Ovo je srećna i pozitivna priča – zaključio je Ivan Ćorović.

ČOVEK IZ PODZEMLJA

Za prvi tim FMP Ćorović je zaigrao u ABA ligi protiv MZT.

– Dobio sam tada šansu i načeo tripl-dabl – uz glasan smeh priča Ivan. – Šalim se na svoj račun, jer sam upisao koš, asistenciju i skok. Taman me krenulo. Bilo je raznih šala i anegdota i posle cele ove situacije. Kako sam ljude cimao kad sam bio ćelav i sa ožiljkom na nozi. Svi su mislili da sam kriminalac, tako su me gledali. A ja vesele prirode, pa sam se šalio, mislili ljudi da sam čovek iz podzemlja. Ne znaju moju priču. Tako da generalno, i sad sa protezom kako mi je Marko Lukić omogućio da imam zglob i da mogu da ga vrtim, mogu da je postavim u razne položaje, pa traumiram ljude redovno. A on je to napravio da bi mi pomogao.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi