Kako se Srbija opet zaljubila u košarkašku reprezentaciju: 12 otpisanih i prežaljenih nateralo je naciju da diše kao jedan
Od mučne atmosfere oko nacionalnog tima do "Svi za jednog, jedan za svi"
Sportska 2023. godina je po mnogo čemu bila istorijska i ostaće zlatnim slovima upisana u istoriju srpskog sporta.
Novak Đoković je sa 36 godina osvojio tri grend slema i igrao u finalu četvrtog, Nikola Jokić je doneo Denveru prvu titulu prvaka NBA i postao, da budemo vrlo umereni, jedan od najboljih košarkaša svih vremena. Tu su i veliki uspesi Ivane Španović, odbojkašica, a čak smo se setili i koliko volimo šah, pa smo postali evropski prvaci u ekstremno jakoj konkurenciji.
Ipak, kad je u pitanju cela nacija, ako postoji nešto što je ujedinilo, to je ljubav prema košarci. Da, svi smo gledali Noleta i svi ga obožavamo, mnogo ljudi je ostajalo budno do ranog jutra ili ustajalo u sred noći da bi gledalo Jokića, ali ni na šta se nismo toliko ložili kao na košarkaše.
Ima nekoliko razloga za to, a cela priča o kvalifikacijama i odlasku trajala je više godina i kulminirala je svetskim srebrom, dobijanjem cele generacije heroja i najvećim među njima, simbolično i objektivno, i uspela je da smekša i najveće cinike i natera čak i starije, oguglale ljubitelje košarke da se lože kao deca.
Pročitajte još:
Loša, loša atmosfera, loša energija
A ono što posebno treba istaći da je duže od dve godine, uz jedan vrlo kratki period izuzetka, cela priča oko košarkaške reprezentacije bila više nego negativna. Sve je počelo porazom na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre u Beogradu, kada nas je Italija ostavila kod kuće i otišla u daleki Japan.
Odmah potom otišao je i selektor Igor Kokoškov, zgrožen reakcijom javnosti i nedostatkom podrške u KSS-u. Pišemo "otišao", iako svi misle "prerano potrošen". Vratio se stari vuk Svetislav "Kari" Pešić i poveo Srbiju u kvalifikacije za Mundobasket, koje su za nas trajale od novembra 2021. do aprila 2023.
Omraženi "prozori" (odomaćeni loš prevod), nemogućnost da igraju evroligaši i NBA igrači, promenljivi rezultati – sve to je donelo jednu prilično mučnu atmosferu oko reprezentacije, pogotovo posle poraza od Letonije, a naročito protiv Belgije kod kuće.
Na kratko smo se opet ložili na Evropskom prvenstvu, ali samo tokom priprema i grupne faze, jer je ponovo Italija bila kobna. Posle toga smo se vratili na "večne" kvalifikacije i obezbedili plasman u Manilu tek u finišu, pobedom nad Britanijom.
A onda su stvari krenule nizbrdo...
Ali, ni ono što se dešavalo posle toga nije bilo bajno.
Već na preliminarnom spisku nije bilo NBA šampiona Jokića, koji je tek nedelju dana pre toga završio takmičarsku sezonu. Fizička, mentalna i emotivna iscrpljenost doveli su do toga da naš najbolji igrač i najveća zvezda otkaže.
Zbog toga ga je dobar deo nacije "otpisao", ali tek onda je sve krenulo nizbrdo.
Vasilije Micić je otkazao da bi se spremio za svoju prvu NBA sezonu. Nikola Kalinić se odjavio, rekavši da mu je preko potreban odmor i potpuni oporavak. Vladimir Lučić se povredio krajem sezone i niko nije ni računao na njega. Sa šireg spiska su otpali i Aleksej Pokuševski, Ognjen Jaramaz i Uroš Trifunović, svi zbog povreda.
Pa se razboleo Alen Smailagić, a onda je Nemanja Nedović napustio pripreme, rekavši da nije u optimalnoj formi.
Naravno, Srbija nije toliko velika zemlja, a košarka veliki sport, pa su ubrzo krenule priče da su mnogi od igrača izmislili razloge, a da u stvari nisu želeli da rade sa Pešićem, ili da su bili u svađi sa drugima, ili svašta još nešto.
Jedan čovek je bio nesalomiv
Kohezivni faktor od početka je bio Bogdan Bogdanović, godinama naš najbolji i najstandardniji reprezentativac, koji je kao kapiten držao sve na okupu i trudio se da podigne i održi atmosferu podrške reprezentaciji.
- Ljudi, meni je stvarno lepo ovde – govorio je Bogdanović uz osmeh namrgođenim novinarima, ali i namrgođenoj naciji, pokušavajući uprkos svemu da održi duh.
Upravo je Bogdanović otkrio da je u sred tih otkaza zvao veterana Stefana Jovića, koga uopšte nije bilo na širem spisku, da dođe i da pomogne. "Bogi" je ispričao da su ga zamolili i da je plejmejker pristao da dođe i da bude deo tima.
A onda je Pešić precrtao i najvećeg talenta Srbije Nikolu Topića i svi ne da su samo bili ubeđeni u katastrofu u Manili, nego su verovali i da to "zaslužejemo". Nakon prijateljskih utakmica i novog poraza od Italije, konačno je došlo i to prvenstvo.
Prvenstvo, konačno
Počelo je ubedljivom pobedom nad Kinezima od 42 poena razlike. To je popravilo raspoloženje u timu, usred brojnih neproverenih glasina o lošim odnosima, ali ne među igračima. No, na tom meču se povredio i Filip Petrušev i svi su se zapitali: "Šta još loše može da se desi?"
No, on je pauzirao samo dve utakmice. Posle toga je pobeđen Portoriko, uz sjajan učinak Bogdanovića, ali i mladog Nikole Jovića, koji je tokom pripremnih utakmica nagovestio da može da bude faktor u timu, a u drugoj pobedi je to definitivno i potvrdio. Nikola Milutinov je bio standardno dobar, a Aleksa Avramović je zaradio lakšu povredu.
Ipak, posle svake utakmice i pre svake utakmice, naši igrači su se trudili da naciji pokažu da se drže zajedno, da su tim, da su svi predani zadatku – i tako gradili atmosferu u timu, ali i obnavljali davno zaboravljeni "kult" reprezentacije.
E, onda je usledio poslednji meč u grupi, protiv Južnog Sudana. Srbija je bila vrlo sigurna protiv debitanta i najvećeg hita na šampionatu, ali sve u vezi sa tom utakmicom ostalo je zaboravljeno, osim udarca koji je dobio Boriša Simanić.
Nuni Omot ga je udario, on je izašao iz igre, ali povreda je bila takva da je na kraju naš košarkaš ostao bez bubrega!
Ta vest skamenila je naciju, a pogotovo igrače na šampionatu, ali je i ujedinila tim. Preostali "orlovi" su izašli na megdan Italijanima opterećeni dešavanjima sa njihovim drugom, ali i željom da se revanširaju za dva bolna poraza. Srbija je taj meč izgubila, ali tim se posle toga ujedinio kao nikad.
Ludnica u Srbiji
A u Srbiji… Trans. Jedna reč kojom se može opisati atmosfera oko reprezentacije. Svi su pričali samo o dešavanjima na terenu, Boriši. Svi su, baš kao i decenijama unazad pravili taktičke zamisli, crtali akcije, analizirali utakmice, naše rivale, buduće rivale, rezultate, grupe…
U trenucima kada je reprezentacija igrala, nisu stajale samo one službe koje nikad ne staju, svi ostali su bežali sa posla ili pravili pauze da gledaju "orlove". Ko nije bio ispred TV-a, jurio je "strimove", odnosno prenose preko interneta, da gleda na telefonima.
I onda je usledila eliminaciona faza. Protivnik u četvrtfinalu bila je neporažena Litvanija, koja je u grupi pobedila "drim tim" i bacila Amerikance na drugu poziciju. Iako su se mnogi plašili tog meča, Srbija nije.
Najbolji kad je najpotrebnije
Litvanija je zgromljena, a meč je bio neizvestan samo u prvoj četvrtini. Kapiten Bogdanović je opet bio najefikasniji, Petrušev je odigrao najbolji meč u reprezentativnom dresu, Jović je podelio 11 asistencija i dao tri važne trojke kada su Litvanci pokušavali da se vrate, Milutinov je pojeo NBA centra Jonasa Valančijunasa, Aleksa Avramović je davao energiju celoj odbrani… Pobedio je tim, koji je igrao složno i tečno.
Bogdanović je posle meča rekao da je jedan od razloga takvog nastupa to što se igračima javio Boriša, koji se oporavljao od čak dve operacije, i poželeo im sreću.
Privatna arhiva
Posle meča je isplivala i parola koju je Pešić napisao na tabli u želji da pokaže jedinstvo tima: "Svi za jednog, jedan za svi".
Ta gramatička greška je nasmejala sve, a najviše sam tim, u kome su je odmah svi prihvatili i usvojili za svoj moto, baš takvu kakva jeste.
U sjajnom raspoloženju, sa timom koji ima svoj lični moto, sa nacijom u transu, koja se ujedinila u podršci kao nikad u poslednjih skoro 30 godina, još od Evropskog 1995, Srbija se spremila za polufinalni duel protiv Kanade.
Ta Kanada je bila jedan od glavnih favorita, jasno je govorila da joj je cilj zlato. Pobedila je Francusku, pa branioca titule Španiju, a u četvrtfinalu je bez problema pobedila Sloveniju, predvođenu Lukom Dončićem.
I došlo je to polufinale, a Srbija je igrala kao u transu i diktirala tempo od početka do kraja. Zatrpavali su koš Kanađana Bogdanović, Dobrić, Gudurić, Milutinov, Avramović je ponovo briljirao u odbrani i potpuno je zaustavio člana idealne petorke NBA Šeja Gildžis-Aleksandera.
Tanjug/AP Photo/Michael Conroy
Srbija je bila na krovu sveta. Ne rezultatski, ali je ova oslabljena, otpisana, silom prilika sklopljena reprezentacija praćena neverovatnim malerima, za koju je čovek bukvalno dao bubreg, osvojila je medalju. I ne samo to, potpuno je vratila zaboravljeni kult reprezentacije.
Sve glasniji su bili pozivi da na Olimpijske igre ide tih 12 igrača, baš tih iz Manile, da im Pariz bude nagrada.
A u finalu… U finalu je moglo da bude sve drugačije. Nema smisla da se sada, tri meseca kasnije priča o suđenju i ranoj povredi Dobrića i svemu ostalom, ali činjenica je da je Srbija u dramatičnoj završnici izgubila.
No, to zaista više nije bilo toliko bitno. Srbija je osvojila medalju i drugi put od osamostaljenja igrala u finalu Svetskog prvenstva. I važnije od svega, ova oslabljena, otpisana i silom prilika sklopljena ekipa naterala je Srbiju svojim igrama, ponašanjem i zalaganjem da se ponovo zaljubi u košarkašku reprezentaciju.
Naravno, priređen im je nezaboravni doček već na aerodromu, a onda im se na "balkonu" i to na sopstveni zahtev, priključio Novak Đoković, sa upravo osvojenim US Openom, rekordnim 24. i dodatno uveličao veličanstveni skup.
Printscreen/RTS
Heroji koji su doneli toliku radost naciji su Aleksa Avramović, Stefan Jović, Vanja Marinković, Marko Gudurić, Dejan Davidovac, Ognjen Dobrić, Nikola Jović, Filip Petrušev, Boriša Simanić, Nikola Milutinov, Dušan Ristić i novi kapiten i pravi vođa ovog tima Bogdan Bogdanović.
Hvala vam. Vi ste naši heroji.
Bonus video:
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari