Prošao je pola sveta i sada uživa na „krovu“: Stojčev za „24sedam“ o Voždovcu, Tadiću, Lazoviću, Le Taleku

Srbija, Amerika, Kazahstan, Bosna i Hercegovina, Grčka, pa povratak u domovinu. Nije u pitanju nasumično navođenje država, već karijera sada već iskusnog srpskog fudbalera.

Čoveka koji je prošao omladinsku školu Crvene zvezde, bio na pozajmicama, video kakvi će fudbaleri postati igrači poput Dušana Tadića, Danijela Aleksića, Darka Lazovića, Filipa Đorđevića i čoveka koji je imao tu mogućnost da igra sa velikim brojem sadašnjih trenera ili članova stručnog štaba Superlige. U pitanju je Miloš Stojčev, saigračima poznatiji po nadimku Gile.

Sa njim smo na „krovu“ napravili retrospektivu svega, uz veliki broj zanimljivih i interesantnih detalja. Krenuli smo od sadašnjosti i Voždovca.

– Držim i jednu školicu fudbala za decu, tako da umem često da se našalim da imam dve školice, jednu privatnu i jednu u Voždovcu. Dosta sam stariji od mnogih igrača u klubu pa se tako šalim. Naravno, te dve stvari ne mogu da se porede, klub je ipak profesionalizam i posao – počinje Stojčev sa osmehom intervju za „24sedam“.

ŠKOLA FUDBALA

Sa dosta emocija u glasu je govorio o svojoj školi fudbala i radu sa decom.

– Na nagovor mog prijatelja Dragana Perića sam ušao u taj divan posao i rad sa decom. U pitanju je školica „Bubamara 2010“ koja se nalazi u Kaluđerici. Imamo više generacija, od 2006. do 2015. godišta. Jako lep posao, zaista. Dobijam iskrene reakcije od dece koja tako brzo rastu, napreduju. Naravno, svestan sam toga da ne smem da zaboravim da su to mališani koji treba da uživaju, da se igraju, druže i da motorički napreduju. Zaista uživam u tome.

Krštenica koja kaže da je najstariji među „zmajevima“ mu omogućava da im pomogne i na terenu i van njega.

– Osećam se prelepo, iako sam stariji od njih. Imamo dobar odnos. Postoji ta doza odgovornosti koju nosim sa godinama i iskustvom koje sam stekao. Moram da prenesem te stvari na njih. Mladi su, mogu dosta toga da ih naučim, a oni su otvoreni za svaku vrstu saradnje. Mnogo mi to prija. Vidim sebe u dosta situacija u kojima su oni sada, radio sam to i ja. Pričam sa njima, ne da bih im pametovao ili tako nešto, već samo da razgovaramo. Imam i ja neke vizije iz tog perioda i poglede koji su dobri, neke koji su lošiji, tako da razmenjujemo mišljenja. Što se ekipe tiče, bilo je nekih turbulencija u prelaznim rokovima, kao i ranije, otišli su neki jako važni iskusni igrači koji su davali štimung i u svlačionici i na terenu. Ali takav je posao, promene su normalne. Pojačanjima smo nadomestili odlaske i trebaće nam malo vremena da se uigramo.

Potom je došao red na prisećanje na početke karijere i vreme u crveno-belom dresu.

– Sećam se dosta detalja iz tog perioda. Prošao sam celu omladinsku školu, sve selekcije u Zvezdi. Kada se dugo zadržiš u klubu, tu prođe bezbroj igrača. Filip Đorđević je jedan od njih, koji je napravio ozbiljniju karijeru. Pred kraj su došli Nenad Tomović, Nemanja Pejčinović, neki koji su napravili zapaženije uspehe. Posle toga sam bio u tri kluba na kaljenju, pa sam prešao u Vojvodinu.

Dobro pamti prelazak u seniorski fudbal i odlazak u Sopot.

– Uf, bilo je to baš teško. Jednostavno, tada sam mislio da sve znam. Prošao sam omladinsku školu Zvezde, smatrao sam da sam veoma talentovan, došao u Sopot koji igra u trećoj ligi i očekivao da ću nastaviti da dominiram. Onda se pojave iskusniji, fizički jači igrači. Nikada neću zaboraviti prijateljsku utakmicu protiv Ropočeva, koji je bio u još nižem rangu. Od prvog minuta su krenule batine, dve lopte nisam primio. Hteo sam da plačem posle meča. Nedugo zatim sam otišao kod Vladana Lukića i rekao mu da hoću da se vratim u omladince. Seli smo i dugo razgovaral. Ostao sam i pregurao taj veoma težak period za mladog igrača. Ovu priču sam saigračima u Voždovcu ponovio više puta, želim to da podelim sa njima, da ne misle da su sami i da znaju da se to dešava fudbalerima.

Onda je usledila epizoda u Bežaniji.

– Prvo moram da se izvinim ljudima ako nekoga zaboravim, dešava mi se to prilikom nabrajanja. Imali smo dobar tim, Žarko Lazetić, Dejan Damjanović, Mario Đurovski, Stevo Glogovac, Ivan Dudić, Milovan Milović. Moram posebno da izdvojim Dejana Osmanovića. Jeste bio na zalasku karijere, ali takva klasa u napadu, bilo je neverovatno.

Posle serije pozajmica, otišao je u Novi Sad, gde je pod trenerskom palicom Milovana Rajevca igrao, između ostalih, i sa sa Dušanom Tadićem, Danijelom Aleksićem, Gojkom Kačarom…

– Ekipa puna talentovanih igrača i  s fantastičnim šefom. Rajevac je jako dobar čovek, pedagog i ozbiljan stručnjak. Mnogo ga cenim i poštujem i smatram ga svojim prijateljem. Njegova dela i rezultati najbolje govore o njemu. Da se vratim na tu sezonu. Tadić je imao jednu polusezonu ili celu sezonu iza sebe kada sam ja stigao. Sećam se da smo igrali u kvalifikacijama za tadašnji UEFA kup (sada Liga Evrope) protiv madridskog Atletika. Bilo je jako dobro, iako smo ispali. Već tada je Dušan pokazao ogroman potencijal. Nisam iznenađen uopšte što je dogurao tako daleko i postao kapiten Ajaksa. I on, i Aleksić, i Kačar su još tada pokazivali određenu zrelost i veliki kvalitet. Da budem iskren, očekivao sam još više od Danijela i Gojka, a posebno od Kačara koji je pokazivao ozbiljnu dominaciju na svakom treningu, a kamoli utakmici.

Iz Vojvodine – u Borac. U Čačku ga je sačekao tada golobradi Darko Lazović. Momak koji je kasnije postao kapiten Zvezde, a sada pravi čuda sa Veronom u Seriji A.

– Darko je moj prijatelj i čovek sa kojim se čujem kada god mogu. Družili smo se tada dosta, igrali smo zajedno. Fenomenalan je fudbaler, ima sjajan karakter i drago mi je što mu ide tako dobro. Bio je odličan u Zvezdi, pa je doživeo povredu. Da je nije bilo možda je mogao i bolji transfer tada da napravi. Četiri godineje bio u Đenovi, a sada je u Veroni. Tamo je nosio i kapitensku traku, i tome su doprinele njegove sjajne igre. Poštuju ga. Rekao bih da je ključ to što igraju u formaciji koja mu najviše odgovara i to je veoma bitna stavka za profesionalnog fudbalera i za njegovo stasavanje.

NEMA VEZE SA CRNOM GOROM

Na nekoliko različitih inostranih portala stoji podatak da je Stojčev Crnogorac i da je igrao za mlađe kategorije crnogorske reprezentacije.

– U pitanju je greška. Uspeo sam to da razrešim na „Transfermarktu“, pokušaću i na ostalim portalima. Video sam taj podatak, da sam igrao za mladu reprezentaciju Crne Gore, i sa tim nemam nikakve dodirne tačke. Istina je da sam igrao za mlađe kategorije Srbije i pokušaću da ispravim tu grešku – objašnjava Miloš.

Pre prelaska na inostrani deo karijere, otkrio nam je i zanimljiv podatak da je sa velikim brojem trenera i članova stručnog štaba u Superligi igrao. Sa nekima zajedno u timu, sa nekima na suprotnim stranama.

– Krenuo sam da sa 18-19 godina igram seniorski fudbal, nisam se toliko zadržao u Srbiji, ali jesam dovoljno da igram sa njima ili protiv njih. U Javoru su to Bondžulić i Milović, u Lučanima Krzarić i Rakočević, Rendulić je bio u Čukaričkom. Krstajić je nedavno preuzeo TSC. U Inđiji je bio Golić, u Radničkom iz Niša Kostić i Dmitrović. Šarac je pomoćnik Lalatoviću u Vojvodini, Žigić u Proleteru, sa Batakom, koji je doskoro vodio Novi Pazar, igrao sam u Kazahstanu. Možda sam opet nekoga zaboravio i ponovo moram da se izvinjavam.

Usledilo je pitanje o tome da li je tajno oružje Voždovca zbog toga i da li ga zanima posao trenera.

– Ne bih rekao da sam tajno oružje. Igračka i trenerska karijera se razlikuju dosta, način gledanja fudbala nije isti. Na terenu je lakše, razmišljaš više o sebi, gledaš stvari na jedan način, na klupi moraš da misliš o hiljadu i jednoj stvari. U fudbalu sam ceo život, volim to da radim, ali me posao trenera trenutno „ne vuče“. Više volim da radim sa mlađima, kao u školici fudbala, da pomognem igračima u toj početnoj fazi stasavanja.

Potom je tematika vraćena na njegovu karijeru i odlazak u inostranstvo. Iz Čačka je otišao u Kanzas.

– Često sada govorim saigračima da je veoma bitna stvar u karijeri ako imaju mogućnost da izaberu ligu i sistem koji im odgovara, da će novac i sve ostalo svakako doći ako rade i veruju u sebe. Moji izbori nisu bili tako dobri. Uslovi u srpskom fudbalu su bili tada takvi kakvi jesu, pa dođe situacija da prihvatiš nešto što u tom trenutku nije možda najbolje za tebe. Što se Amerike tiče, tamo mi je bilo prelepo, jer je sve drugačije, neki drugačiji svet i sistem. Oni dosta ulažu u fudbal, odnosno „soker“, kako ga nazivaju tamo. Podižu nivo iz godine u godinu. Mi, pre svega zbog vremenske razlike, ne stižemo da pratimo te mečeva, ali je to ozbiljna liga. Imaju puno zvezda i mnogo dobrih igrača iz Latinske i Južne Amerike. Vidi se ekspanzija fudbalera iz te lige. Imate igrače poput Pulišića (Čelsi), Dejvisa (Bajern), Mekinija (Juventus). Oni mnogo više pažnje posvećuju marketingu, pošto nema ispadanja, nemaju to rezultatsko opterećenje, tako da euforija u tom smislu nije prevelika.

Sa jednog kraja sveta, na drugi. Iz Amerike je potom otišao u Kazahstan.

– Dobijaš neke ponude gde finansije preovladaju, to su ti neki izbori i strpljenje koje nisam imao, o čemu sam već govorio. Daleko od toga da sam nezadovoljan, srećan sam zbog svega što sam postigao. Možda sam pri kraju karijere, ali počinjem neku novu priču iz početka. Drago mi je što mogu da posavetujem saigrače da vode računa o tim nekim stvarima kako bi se što bolje prilagodili.

A, onda gorko-slatki period u karijeri.

– Posle Kazahstana sam iamo težak period. Pauza je bila duga, čekao sam i vagao ponude. Shvatio sam da nemam klub, pa sam otišao u Leotar iz Trebinja i tamo odigrao tri meseca. Stigao je poziv ponovo iz Kazahstana od sadašnjeg selektora Crne Gore Miodraga Radulovića. Bilo je dosta naših igrača u klubu Atirau. Posle te epizode sam otišao u Sarajevo i taj klub moram da izdvojim. Proveo sam tamo najlepši period u dosadašnjoj karijeri. Osvojili smo titulu i Kup. Upoznao sam mnogo ljudi koji su mi i sada prijatelij. Tamo mi je sve bilo potaman. Kada god imam priliku da odem u Sarajevo, makar to bilo i na dan-dva, uvek se obradujem – sa uzbuđenjem u glasu priča Miloš.

Odatle – Grčka (Atromitos, Verija, Platanjas). Tamo mu je jedan od saigrača bio bivši igrač Liverpula i nekada jedan od najtalentovanijih francuskih fudbalera Entoni Le Talek. Njegov mlađi brat Demijen je dobro poznat navijačima u Srbiji.

– Tačno je, Entoni i ja smo bili cimeri u karantinima i na pripremama. Dobri smo prijatelji, družimo se. Čuli smo se baš često dok je Demijan igrao u Zvezdi. Šalio sam se tada da ljudi u Srbiji ne znaju da ja poznajem originalnog Le Taleka, ne ovog lažnog. To su bile naše interne šale – sa osmehom prepričava Gile, pa nastavlja:

– Veliki je profesionalac. Bilo mi je drago što sam igrao sa čovekom koji je osvojio Ligu šampiona. Bio je jedan od najtalentovanijih igrača u tom periodu. Stigao je poziv Liverpula i to je nešto što ne možeš da odbiješ. Zato se po ko zna koji put vraćam na tu priču da je izbor kluba za mladog igrača ekstremno bitan, osim ako te ne zovu iz neke od liga petice, jer tada je teško rezonovati pravilno. Evo, imamo i primer Luke Jovića, koji je briljirao u Frankfurtu, pa ja prešao u Real. Da li je trebalo da ide korak po korak? Verovatno da, ali kako da odbiješ Madriđane? Ista je sutuacija i sa Entonijem, kako da kaže “ne” kada ga zove Liverpul.

NA POBEDU PROTIV PARTIZANA

Ekipu Voždovca u četvrtfinalu Kupa Srbije očekuje duel sa Partizanom (11.03).

– Igra se jedna utakmica, sve je moguće. Idemo na pobedu i u tom meču, kao i u svakom drugom. Jednostavno, na svaku utakmicu izlazimo sa željom da slavimo. Probaćemo to da učinimo pa da doguramo što dalje, možda i da osvojimo Kup, što da ne? Igra se jedan meč, nekome može da bude dobar, nekome loš dan. Znamo šta želimo i šta nam je posao – jasan je Miloš.

Pre povratka u rodni grad Stojčev je igrao u Tuzli.

– Tokom poslednje godine u Grčkoj sam imao prvu i jedinu ozbiljnu povredu. Nezgodno sam pao na jednom meču, slomio sam kost u laktu i morao sam na operaciju. Usledio je duži oporavak. Posle šest meseci neigranja sam morao da se vratim stepenik unazad i otišao sam u Tuzlu, klub koji je došao iz druge lige i imao velike ambicije. Završio sam sezonu tamo i onda odlučio da dođem u Voždovac. Nisam pogrešio. Osećam se prelepo. Već sam se odomaćio i uživam da igram na „krovu“. Kada izađem na taj teren i osetiš taj ceo ambijent, stvarno se odlično osećam i uživam.

Na kraju je pričao o komunikaciji i srpskom jeziku sa stancima.

– Prvo moram ovako javno da budem tužibaba za Lasickasa. Sedi pored mene u svlačionici i ja mu pričam na srpskom, sve me razume i odgovara na engleskom. Sa njim vodim pravu borbu, teram ga da priča, pa se onda ja pravim da njega ne razumem kada priča na engleskom. Imamo sada i Rašida, srpskog zeta, koji nam se pridružio u ovom prelaznom roku. Već sada bolje priča srpski od Lasickasa, pa ga zadirkujemo zbog toga. Doduše, Las odlično psuje na srpskom. Kada već to spominjem, i Entoni Le Talek isto. Da čujete tek kako on zna srpske psovke… Šalu na stranu, komunikacija je sa svima odlična, posebno pošto je fudbalski jezik univerzalan – zaključuje sa širokim osmehom na licu Stojčev.

Pročitajte još:

Srpski Mbape sa “krova” za 24sedam: Da, ugledam se na Kilijana

Kup Srbije: Neka čeka derbi

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi