TEMA NEDELJE: Piksi, mali iz Niš! Srbija je na Mundijalu zahvaljujući doktorskoj disertaciji Dragana Stojkovića

U Srbiji ima više od šest miliona selektora, u "teranje lopte" svi se razumemo. Pa opet, nešto se retko radujemo posebnim ostvarenjima i velikim rezultatima.

Nije to do igrača, nema šanse. Gledamo mi njih kako po belom svetu razvaljuju rivale i kako očigledno umeju da se loptaju. Nešto drugo je.

Može biti da, i pored svih tih miliona sveznalica, nemamo stručnjaka. Nemamo trenera. Da još preciznije definišemo - nemamo trenerčinu. Maga. Psihologa. Držača fudbala u malom prstu.

Pardon, nismo ga odavno imali. Bez uvrede, gospodo treneri, od Radomira Antića niko ništa nije napravio da nas podseti zašto volimo fudbal.

Profimedia

Niko! Do pre osam-devet meseci. A onda je došao onaj "mali iz Niš", onaj čarobnjak sa loptom. Onaj Dragan Stojković. Piksi.

- Sigurno bih odveo Srbiju u Katar - ispričao je mesecima pre nego što je postavljen za selektora, a sve je shvaćeno kao izjava još jednog u nizu stručnjaka koji žele u selektorsku fotelju.

Pa je u tu fotelju i seo. I očas posla Srbija je počela da se raduje. Da se polako vraća fudbalu.

Da navija za reprezentaciju. O, taj divni a zaboravljeni osećaj (kada se o fudbalu radi) ponovo se pomolio. Pa pojavio. Pa narastao. Opet je cela nacija reprezentacija.

Zašto? Zbog trenera. I tačka.

Trener... Čovek čija je zadnja. Čovek koji je odgovoran za sve. Dobro. I loše. I dobro. I bolje. I još bolje. Posle Katara ćemo reći i najbolje!

Nego, trener. Pa ovako. Po definiciji - osoba koja vodi, podučava i trenira sportiste ili sportske klubove. U stvarnosti, to je mama i tata, komšija, prijatelj, strogi nastavnik ili direktor škole. I stariji brat, ako zatreba.

Nagledao se i naslušao potpisnik ovih redova svega u svetu sporta. Od najmlađih kategorija pa do profesionalnog dela sporta.

Ali baš svega. Od toga da treneri ratuju sa roditeljima dece (a toga ima da čovek ne poveruje koliko) do toga da će posao sačuvati samo ako mu "taj i taj" ili "ti i ti" budu u timu. A posao valja čuvati...

MN Press

Samo što tu onda nema ni "T" od trenera. Nema autoriteta, znanje se stavlja u drugi plan sve dok se potpuno ne uguši. To onda budu poslušnici koji ćute i rade šta im se kaže. To jasno povlači i da nema rezultata, nema podrške, nema... Ničega.

I tu je onda kolotečina. Tu je neretko i žabokrečina. Mulj iz kog se teško isplivava. A kad jednom podviješ rep, onda ti nema nazad.

Zato su trenerčine toliko retka pojava. Premalo je onih koji nisu hteli da slušaju nalogodavce, koji su u svoje znanje verovali i donkihotovski udarili na vetrenjače. Koji su iz srpskog klupskog fudbala "pobegli" u neki tamo Japan.

E kad takvi ipak isplivaju, kad dobiju šansu, onda stigne i nagrada. Brzo se to prepozna. Utakmica-dve i svima je jasno da je na sceni neko veliki. I da će se desiti nešto veliko.

Vrhunski trener, dakle, mora da bude i vrhunski plivač. Potrebno je snage i volje da bi se izvukao iz "živog blata" u koje si rešio da ne upadneš, a koje te samo čeka da u njega zakoračiš. Borba koja traje, ali i borba koja, ako ima pravde, ne bude uzaludna.

MN Press

Dragan Stojković Piksi. Što taj "mali iz Niš" ume da pliva. Auuuu! Što je taj postao trenerčina. Čudo jedno! Jer ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.

Stojković Piksi, čovek koji se pojavi iz senke, postroji sve koje treba postrojiti, posloži sve što treba posložiti, pa napravi rezultate. Pa odvede Srbiju na Svetsko prvenstvo.

Piksi. Sportski učitelj. I mama i tata. I stariji brat. Svakom od fudbalera. I organizator žurke. Osoba koja vodi, podučava i trenira sportiste i sportske klubove.

"Mali iz Niš." Samouvereni "mali iz Niš" glavni je faktor u fudbalskoj reprezentaciji Srbije.

Kod njega igraju oni u koje veruje. Nema onih koji moraju da budu u timu. Odluke donosi i za odluke je spreman da odgovara.

Igrači ga slušaju, a još važnije - igrači mu veruju. Pa su mu tako poverovali u suludu izjavu da će ih odvesti u Katar. Mislim, "suludu"?

Uticaj trenera na životni put fudbalera Srbije je nemerljiv. Bilo kako da se on zove. Može da bude i Žika, i Pera, i Laza, bitno je da bude trener. A ne čuvar radnog mesta.

MN Press

U ovom slučaju ime mu je Dragan. Proslavio je prezime Stojković. Nadimak mu je pozajmio miš. Piksi. Znate, onaj "mali iz Niš".

I odveo Srbiju u Katar. Organizovao je žurku, naučio igrače da poštuju rivala u svom slavlju, da ne dosipaju so na ranu Portugalcima koji pate i plaču. Naučio ih je da budu gospoda. Na terenu i van njega.

Uzeo je tu našu fudbalsku dečurliju u trenucima kada su svi snovi bili srušeni, poređao ih kao u obdaništu, uzeo ih za ruku i komandovao: Idemo u Katar!

A deca ko deca. Kad nešto žele, onda po to i idu. Kad ih kupiš znanjem i autoritetom, kad shvate da sve što radiš, radiš za njihovo dobro, samo pruže ruke. Trepnu, zažmure. Pa otvorenih očiju krenu za tobom. I stignu do Katara.

Dragan Stojković Piksi je lek koji je sačuvao život našem fudbalu. On je ta injekcija koja nam je bila potrebna. Svima nama.

Igračima da bi se opustili i u reprezentaciji pokazali šta znaju u fudbalu, a narodu da ima u čemu da uživa, za koga da navija i čemu da se raduje.

Piksi... Samo ga pustite da radi, jer zna šta radi. Pustite ga da organizuje i sledeću žurku. Tamo negde u novembru i decembru naredne godine. Tamo negde u Kataru. Tamo daleko da se zaori "Tamo daleko", "Pukni, zoro" i šta god im padne na pamet.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi