Liverpul je težak klub, mnogo mi je odmogao: Lazar Marković ekskluzivno o Partizanu, Klopu i Džerardu, Srbiji

Kada se poslednjeg dana prelaznog roka pre dva leta pojavio na promociji u Humskoj ulici, delovalo je da se san mnogih navijača o njegovom povratku ostvario znatno ranije nego što su se i najveći optimisti među njima nadali. Zadužio je „svoj“ crno-beli dres sa brojem 50 i krenuo u misiju povratka Partizana na staze na kojima ga je i ostavio kada se 2013. godine preselio u Benfiku. 

 Posle skoro dve godine u drugom mandatu na Topčiderskom brdu, Lazar Marković je, u ekskluzivnom intervjuu za 24sedam, sumirao dosadašnji učinak, uz nešto opširniji osvrt na veoma turbulentnu inostranu karijeru. 

 Kada je odlazio iz Humske, Partizan je bio dominantan u srpskom fudbalu, a vratio se u potpuno drugačiju situaciju. Iskreno priznaje da paralelu između dva perioda teško može da izvuče. 

 – Bio sam mlad i nisam na to gledao tako. Više sam se fokusirao na fudbal. Vratio sam se iskusniji, i sada sam među starijima u ekipi. Ne bih mogao da napravim neku paralelu, tada smo bili non-stop šampioni. Otkako sam se vratio dva puta smo bili drugi i dva puta izgubili finale Kupa – rekao je Marković. 

 Iskreni uzdah oteo se brzonogom Čačaninu na pitanje koliko je bilo istine u pričama o želji večitog rivala i zagrebačkog Dinama da ga angažuju tog leta kada se odlučio na povratak u crno-belo jato. 

 – Uuuuhhh… Ne bih o tome da pričam. Ljudi koji me poznaju znaju da nikada ne bih otišao u Zvezdu. Za Dinamo je bila priča, ali smo na kraju odlučili da to ne može da se realizuje. Ja sam od starta, otkako samo postao slobodan igrač, želeo da se vratim u Partizan. Imao sam još jednu opciju, čekao sam, ali kada to nije prošlo, odlučio sam da se vratim. Samo sam čekao pravi trenutak. 

 Na tračeve o tome kako se vraća jer nema gde, priznaje, nije se obazirao. 

 – Uvek će biti tih priča. Kako god igrao, dobro ili loše, ja volim ovaj klub i spreman sam za njega da uradim šta god je potrebno. Uvek bude loših i dobrih trenutaka. Svakakvih priča ima, da li sam sad došao u Partizan ili se vratio na kraju karijere… Vratio sam se sa 25 godina, a verovatno ću opet otići negde. 

 Veoma turbulentno je bilo i za Partizan i za Markeca od trenutka kada se po drugi put slikao sa crno-belim šalom. 

 – Imao sam problema sa povredama, što mehaničkim, što mišićnim, ali na to nisam mogao da utičem. Ovo je prvih šest meseci da, posle dužeg vremena, odigram u kontinuitetu. Ne mogu da kažem da nisam imao sreće, u fudbalu i životu se te stvari dešavaju, čas si gore, čas dole. Te povrede sam imao konstantno i često, ali bože moj… Trudim se da budem profesionalac i da što duže budem bez njih. 

SRPSKI DERBI NAJVEĆI 

Imao je Lazar tu sreću da u dosadašnjoj karijeri igra u klubovima iz gradova sa veoma izraženim gradskim rivalitetom. 

– Meni je ovde najveći rivalitet, najveća utakmica koju sam igrao. Naš derbi, po mom mišljenju, ne može ni sa čim da se poredi. Verovatno zbog toga što sam Srbin, osećaš da si ti u tome, da je to tvoje i da gineš za to. Ostalo je sve posao, ali naravno da je i istanbulski derbi, libasonski, pa Mančester – Liverpul… sve to je vau, ali naš derbi je najveći. 

 Deluje da mu saradnja sa Aleksandrom Stanojevićem prija. 

 – On mi je najdraži trener s kojim sam dosad radio. Lansirao me je u prvi tim i naravno da mi prija rad s njim. Sale je veliki partizanovac, veliki trener… Ali, i Savo je bio super. Neke stvari se s njim nisu poklopile. Znam šta Sale traži i znam da je veliki pobednik. Imali smo toliko pobeda u kontinuitetu, ali eto… Zvezda je ove i prošle godine bila bolja, čestitamo im. 

 Lazareva zvezda iznad stadiona u Humskoj zasijala je najsjanije od trenutka kada je debitovao u crno-belom dresu. Ekspresno se uvukao pod kožu navijača, koji su često skloni preteranom idealizovanju, ali i omalovažavanju igrača. Izuzet od toga nije bio ni Marković, kojeg su fanovi crno-belih, kao i mnogu drugu deca Partizana, znali da „uzmu na zub“. 

 – Verovatno publika od nas očekuje više nego što očekuje od drugih. Evo i sad, kada sam rekao šta sam imao povodom Asanovog odlaska, mene su navijači napali da stojim uz nekoga. Ne, ja samo stojim uz svoj klub, a odmah je bilo priče Markec ovo, Markec ono… Ali toga će uvek biti, ja sam Partizanovo dete i šta god da se desi ja ću biti uz Partizan kao klub i sportsko društvo. A navikao sam da ljudi svašta pričaju o meni – rekao je napadač crno-belih, i pokušao da približi kako se prema mladim fudbalerima navijači odnose u inostranstvu. 

 – Znam kako je u Engleskoj, Turskoj i Portugaliji, i kako je ovde. Svaka zemlja je drugačija, drugačija je kultura, ljudi… Ne bih to upoređivao, ali Englezi imaju mnogo više poštovanja, razumevanja. Slično je i u Portugaliji, dok kod nas ljudi mnogo više očekuju od domaćih igrača nego od stranaca. Ali to nije tako pet godina unazad, tako je celog života, i verovatno će tako uvek biti. 

Veliko internacionalno iskustvo koje je stekao igrajući u najvećim klubovima zemalja u koje je odlazio dale su mu sjajnu mogućnost da oseti težinu svakog dresa koji je nosio. Kada je trebalo da kaže čija oprema stavlja najveći teret na leđa, nije imao ni najmanju dilemu. Kao iz topa je ispalio: 

 – Partizanov definitivno, dan danas je tako i biće tako doveka… To je takav pritisak, to nema nigde na svetu… Kažu ljudi, ti si ostvario sve, vratio si se, a to je još veći pritisak. I što sam sebi nametneš i što ti nametnu drugi, plus klub, Partizan kakav jeste, sad i to što nismo osvojili titulu koliko dugo. Ne znam da li sam imao veći pritisak u karijeri nego sad, a sve sam to znao kada sam se vraćao… 

Turbulentnu internacionalnu karijeru počeo je sa samo 19 godina. Srećom, uz sebe je imao celu familiju, koja mu je znatno olakšala prvu godinu u inostranstvu.  

– U Benfiki je tada bilo puno Srba, nas sedam-osam, i osećao sam se kao da sam kod kuće. Pričam naš jezik, lepo su me prihvatili, a i ja sam se lepo privikao tamo. Došlo je sve na svoje, kockice su se poklopile i prilagodio sam se tome veoma dobro. Sigurno je pomoglo i to što je cela porodica bila sa mnom. Kada si tako mlad igrač, uz njih je sve mnogo lakše, imaš kod kuće nekog da te posavetuje, možeš da se lepo odmoriš. To je nešto što ne može da se uporedi  sa situacijom kad odeš sam u inostranstvo. 

 Veliku ulogu u brzom adaptiranju na Benfiku i Lisabon odigrao je i iskusni strateg Žorž Žezus. 

 – On je malo težak trener, zahteva puno stvari od igrača, ali je kao stručnjak jedan od najboljih s kojima sam radio. Iako neko može da kaže da tako pričam jer sam igrao kod njega, to zaista nije tačno. U Sporting sam došao na njegov zahtev, pa se nisam naigrao… Mislim da je jedan od najboljih trenera.  

 Otkrio je Marković da je Benfika za njega veći klub od Sportinga, što zbog broja titula, što zbog veće baze navijača, uz dodatak da ni drugi lisabonski velikan nije mali. Ipak, u dresu „lavova“ se nije naigrao, pozajmica je raskinuta pre nego što je bilo predviđeno sporazumom sa Liverpulom. 

 – Koliko se sećam, bili smo četvrti u grupi Lige šampiona, nismo se plasirali u Ligu Evrope, ispali smo iz Kupa. Očekivali su da ćemo otići u osminu finala, jer smo imali stvarno dobar tim, a posle nisu hteli da razigravaju tuđeg igrača pa smo se složili da se vratim u Liverpul. 

 Pokušao je Lazar da objasni koji je to trenutak kada je njegova karijera krenula nešto drugačijom linijom od one koju su mu predviđali najveći evropski stručnjaci. 

– Kada vratim film, možda mi je na fudbalskom planu bila greška to što sam otišao iz Liverpula u Fenerbahče. Fudbalski, to nije bio neki potez, ali privatno sam mnogo toga naučio u Turskoj za tih godinu dana. Tamo sam zadobio najviše povreda i mislim da sam u Istanbulu odrastao.  

Vrhunac dosadašnjeg Lazarevog fudbalskog puta je potpis ugovora sa Liverpulom. 

– Kada te zove Liverpul i kada dolazi trener kod tebe nekoliko puta u kuću, ne možeš da kažeš da je pogrešan potez to što si prihvatio ponudu, ali da sam mlad otišao u Englesku, jesam. Ipak, sa ove tačke gledišta, ne kajem se. Retko ko bi to odbio, Liverpul je jedan od najvećih klubova – kaže Marković i u dahu, i nastavlja: 

– Englezi su malo hladniji, i u prvih nekoliko meseci nisam mogao ni da se uklopim, što je i normalno. Posle sam otišao na pozajmicu, a čim odeš više to nije to. Ne gledaju te istim očima, koliko god ja dobro ili loše igrao, i teško ćeš da se vratiš. To je moje iskustvo i mislim da je to tako. Retko ko se vratio u klub posle pozajmice i bio nosilac. 

Lazara je kroz veliki deo internacionalne karijere pratio prefiks pozajmljenog igrača. Nigde se nije preterano naigrao, a priznaje, život fudbalera na pozajmici nije nimalo lak.  

– Tu si, nisi njihov igrač i moraš da odskačeš jedno deset puta više od svih fudbalera koji su pod ugovorom sa tim klubom. Baš je teško na pozajmicama, pogotovo kada nemaš obavezan otkup ugovora ili neku klauzulu, što ja nisam imao gde god sam otišao – rekao je nekadašnji srpski reprezentativac, i potom objasnio suštinu: 

– Hoćeš pošto-poto da igraš, trebaju ti minuti, i zbog toga se odlučuješ da ideš na pozajmicu. Meni je Liverpul mnogo odmogao, jer je takav klub kakav je, veliki i sa mnogo para. Oni nisu hteli da me prodaju za manju sumu nego što su me kupili, i tako su mi samo odmagali. Išao sam sa pozajmice na pozajmicu i na kraju sam otišao kao slobodan igrač, a mogli su da uzmu ne znam ni ja koliko godinu ranije. Težak je to klub, i ko god je imao neki kontakt sa njima zna koliko je to teško, kad znaš da ne možeš da odlučuješ ti, nego neko drugi umesto tebe, a Englezi su veoma teški u pregovorima. 

U jednom trenutku se pojavilo „svetlo na kraju tunela“, trajni odlazak sa „Enfilda“ je bio blizu, ali se nije dogodio u tom trenutku. 

– Anderleht je razmišljao, bio sam tamo na pregovorima, ali nismo uspeli da se dogovorimo. Bilo je tu nekih problema odranije, iz perioda kada sam bio na pozajmici, i na kraju sam odlučio da ostanem u Liverpulu. Jednostavno, postojao je problem zbog kojeg nisam mogao da pređem u Anderleht, iako su me i predsednik i svi u klubu zavoleli, kao i ja njih. 

Na „Enfild“ je stigao na poziv Brendana Rodžersa, ali ni kod njega, a kasnije ni kod Jirgena Klopa, nije dobio odgovarajuću priliku. A Fenerbahče se još jednom “provukao” kroz priču… 

– Da mi je Rodžers rekao: „Lazare, trebaš mi, nemoj da ideš“, ja bih ostao, ali ni u jednom momentu to nije spomenuo i ja sam osetio da treba da odem iz kluba. S Klopom sam imao korektan odnos, iako me nije stavljao da igram. Tu sam bio, trenirao, nismo imali nikakvih međusobnih problema. Imao je svoje planove. Kada sam bio u Feneru zvao me je da se vratim na polusezoni, ali me Turci nisu pustili, i mislim da se od tad preokrenula priča. Razgovarao sam nekoliko puta s njim, ali nisam dobio nikakav konkretan odgovor. Verovatno je to bio razlog zbog kojeg ni kasnije nisam dobio priliku, ne znam koji bi drugi bio. Na pripremama sam radio dobro, u prvenstvu nisam dobijao šansu. 

„ENFILD“ I „KOP“ 

„Enfild“ i „kop“ su druga dimenzija, priznaje Lazar. 

– To su navijači koji su tu decenijama, tačno se zna kad koja pesma ide. Sada su sve podigli na malo viši nivo, kada je došao Klop. Kada sam stigao u klub sedeo sam na drvenim stolicama na kojima su sedeli Keni Dalgliš, Robi Fauler, Karager…  Kada je došao Klop, verovatno je on tražio da se to sve renovira, i kad sam se vratio sa pozajmice to je bilo nešto potpuno drugo. Ali ja pamtim „Enfild“ kao mesto gde sam sedeo na tim drvenim stolicama, gde sam pipao onu sliku koju svi pipaju. Sećam se kada sam došao u Liverpul na potpisivanje ugovora, rekli su mi: „Sada ćeš da uzmeš sedmicu od Suareza, koju je nosio Keni Dalgliš“, ali sam rekao da to ne mogu i da ostajem pri svom broju 50. Hteli su da mi tako mladom učine što sam došao tu, i to je ono što sam upamtio. 

A smatra da je za njega bilo mesta u „redsima“. 

 – Posle povratka iz Fenera osećao sam da mogu da budem tu, bez obzira na to da li igrao ili bio na klupi. Da sam smatrao da to ne mogu, sam bih rekao: „E, ljudi, vidite, nisam ja za ovo“, i to je to, pošto sam iskren prema sebi. Ali na treningu sam video da mogu. Ipak, to je do trenera, da li je Klop mogao da me ubacuje više ili ne, svako svoje gleda i ja to poštujem. 

 Marković je tokom boravka u Liverpulu imao priliku da sarađuje i sa Željkom Buvačem, dugogodišnim prvim asistentom nemačkog stratega kojeg su zvali „Klopov mozak“. 

– Buvač mu je bio bukvalno sve. Nisam siguran da li mu je sastavljao ekipu, ali treninzi, prekidi, igra, formacija, sve je bilo njegovo. Kada je otišao mislio sam da će biti haos, da Klop neće moći bez njega, ali osvojio je Premijer ligu, Ligu šampiona i vratio Livepul tamo gde mu je mesto. U fudbalu je sve moguće i bez svakog se može, što se potvrdilo. O Željku se baš malo zna, ne voli mnogo da priča, ne voli da se pojavljuje u javnosti. Fudbal ima u malom prstu i baš je fanatik, kao i Klop. Inače je prijatan tip, gospodin, mogu sve najlepše da kažem o njemu. Nije neko ko priča mnogo, sklon je tome da ti pokaže šta i kako, a onda ti svojom glavom razmisli gde i šta, složi sam kockice.  

Iskreno Lazar kaže da misli kako je Liverpul, uz to što nije igrao na svojoj poziciji, trebalo malo više da veruje u njega i da ga sačeka. Ipak, gorčine nema, rastak je protekao u „super odnosu“, a jedna od stvari koju mu je doneo dolazak na „Enfild“ jeste i saradnja sa, posle Saše Ilića u Partizanu, još jednom istinskom klupskom legendom Stivenom Džerardom. 

– Džerard i Sale su isti, a opet, i mnogo drugačiji. Velika gospoda van terena i na terenu, kada igraš s njima to je, baš onako… Imaš samopouzdanja i veruješ i u njih, i u sebe, i u ekipu. Drago mi je što sam igrao sa obojicom. Da me pitaju – Sale ili Džerard, ja bih prvo stavio Saleta, jer je on naš i jer me je prihvatio kada sam debitovao za Partizan. Ali s druge strane, i Džerard je bio prvi kada sam došao na trening Liverpula, dao mi neke savete. On je svoj, ne priča mnogo, živi „trening-kuća“… Na terenu ti kaže šta treba a šta ne, van terena je miran, ne priča mnogo. Nisam ga puno ni uznemiravao, više sam pričao sa svojom generacijom i malo starijima. Imao sam strahopoštovajnje, koje uvek imam prema starijim igračima. 

OPROŠTAJ DŽERARDA
Jedna od anegdota iz perioda u Liverpulu jeste i čuveni snimak nekolicine fudbalera „crvenih“, koji u holu jednog hotela pevaju pesmu posvećenu Jaji i Kolu Tureu.

– To je bio oproštaj Džerarda. Oni nam predlože da odemo u London, a ja kažem Lovrenu: „Ajmo do Dubaija, par dana, da Džerarda ispratimo kako treba.“ I onda je sve tako krenulo. Nas 10-15 je otišlo  u Dubai, proveli smo se stvarno fenomenalno, i onda je nastao taj čuveni klip. A dan pre toga smo izgubili 6:1 od Stouka u gostima, i onda su nas Englezi pljuvali po novinama, ali Džerard je jedan jedini, uz Saleta, naravno, i zaslužio je sve što mu se desilo.

Nije mogao Marković da se odluči gde mu je bilo najlepše za život i fudbal u dosadašnjoj zavidnoj internacionalnoj karijeri. 

– Stvarno ne znam šta bih izdvojio. Benfika, prva godina u inostranstvu, titule, finale Lige Evrope… Posle sam otišao u Liverpul, Premijer liga, Liga šampiona, „Enfild“, Džerard… Sve mi je bilo super… Onda odem u Fener na pozajmicu, u manji klub, a u stvari u rangu sa Liverpulom. Boriš se za titulu, igraš u Evropi, milion ljudi te čeka napolju, ne možeš da izađeš iz stana… Ideš na trening brodom, igraš sa Galatom derbi, tuča… Ne mogu da se odlučim gde mi je bilo najbolje, stvarno ne znam… Svuda sam se osećao onako kako treba da se oseća jedan fudbaler, sportista.

TEŽAK ŽIVOT VAN LONDONA
Pokušao je Lazar ukratko da dočara život profesionalnog fudbalera u Premijer ligi.

– U Engleskoj je težak život van Londona. Posvetiš se fudbalu 200 posto, u trening centru doručkuješ, treniraš, ručaš, posle dođeš kući i to je to. Malo je van fudbala drugačije, nemaš gde da odeš da popiješ kafu, da popričaš s nekim. Dan je težak, tmuran, ne radi ti se ništa, pada kiša… A ja došao iz sunčanog Lisabona, s plaže, nisam mogao da se priviknem…

Iako je sa samo 26 godina prošao ono što mnogi ne bi za dve karijere, Lazar još ima želju i ambiciju na travnatom terenu.

– Naravno da se nisam zasitio fudbala… Čujem svakakve priče, ali ne obazirem se na to. Da sam se zasitio ne bih igrao, tako da… Čujem priče „Markec ovo, Markec ono“, ali ok… Ja to razumem, neka priča ko šta hoće. Imao sam puno povreda i svega, ali neću uopšte da se „vadim“ na to. Mislim da mogu još što šta da pružim i ovde i u inostranstvu. Ako me ne želi Partizan ovde otići ću preko i to je to…

Iako je važio za jednog od najtalentovanijih srpskih fudbalera, u dresu sa nacionalnim grbom Lazar nije ostvario ono što su i on, a verovatno i vodeći ljudi srpskog fudbala u prethodnom periodu očekivali.

– Davno je bilo kada sam poslednji put pozvan… Kao da ima 40 godina… Mislim da je prošlo četiri godine, ili pet… Kada sam bio u Liverpulu i kada nisam igrao pričali su „On je u Livepulu i ne igra“, pa me nije bilo u reprezentaciji. Kada sam otišao po minute, pričali su „On je na pozajmici“… Svašta je tu nešto bilo, ali Bože moj… Ja sam svim srcem uz reprezentaciju, gledam, i, iskreno, ne nadam se pozivu. Igram za Partizan, tu sam, ako igram dobro možda će me pozvati, možda neće, ako igram loše naravno da neće… To je sasvim OK, ima boljih igrača. Sve je stvar na selektoru, tako je bilo ranije, tako je i sad…

Gorčine u glasu nema dok priča o novom ciklusu „orlova“ na čelu sa Draganom Stojkovićem Piksijem.

– Vidim da je nacija stala uz reprezentaciju konačano. Mislim da ćemo daleko dogurati, da prođemo grupu na SP. Mislim da će biti to-to konačno. Imamo dobar tim, mlad, talentovane i dobre igrače. Smatram da ta smena generacija, što se provlači kroz novine svake godine, uopšte ne treba ni da se pravi. Treba da igraju najbolji igrači, najspremniji, a da li imaš 18 ili 35 godina… Miler je pozvan kod Nemaca… Jedino se kod nas prave te smene generacija, verovatno zato što neće niko da preuzme odgovornost, pa stavljaju sve na leđa reprezentativaca… Ja pričam kao da imam 40 godina, ali imam iskustva, sve sam to doživeo i preživeo, i mogu da kažem onako kako jeste – istakao je Lazar Marković.

Pročitajte još

Udariće brat na brata u Superligi: Filip Marković potpisao za Radnički, Lazar mu odmah poslao poruku

Marković ljut na Asana: Zar na ovaj sveti dan? Ovo nam je hvala za sve!?

Selektor Japana reagovao na prozivke Stojkovića i Markovića: Asano nije izdajnik!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi