Ambasador nas je napustio na današnji dan: Sa Zvezdom i Vošom pisao istoriju, a slavan je bio i van granica Juge (FOTO)

Na današnji dan, pre 23 godine preminuo je Branko Stanković, koji će ostati upamćen po nadimku "Ambasador".

Rođen je 1921. godine u Sarajevu, u kojem je i počeo da igra fudbal. Igrao je za Slaviju, pre Drugog svetskog rata, tokom rata za BSK, a posle i za Crvenu zvezdu. Karijera u tri pomenuta kluba trajala je od 1937. do 1958, a posle je usledila i bogata trenerska, prepuna trofeja u različitim državama.

Igrao je na poziciji desnog beka, a zbog elegantnih pokreta dobio je i nadimak sa početka teksta.

Za saigrače je bio i "Stane", a sportski hroničari tog vremena navode da su ga krasile i hladnokrvnost i prefinjena tehnika, kao i snažan šut. U to vreme je radio ono što današnji defanzivci rade, ali tadašnji nisu. Često je išao u napad i često i centrirao. Takođe je i davao golove.

Čim je počeo rat, napustio je rodni grad.Stigao je u Beograd i zaigrao za BSK, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Onda je obukao i dres Crvene zvezde, za koju je nastupio u 495 mečeva. Igrao je i u meču na dan osnivanja crveno-belih, 4. marta 1945. godine.

Osvojio je četiri titule prvaka, (1951, 1953, 1956, 1957) i kao i tri nacionalna kupa (1948, 1949, 1950). U strelce se za Crvenu zvezdu tokom 13 sezona upisao 36 puta.

Ostaće upamćen i kao trener, pošto je u toj ulozi bio još uspešniji. Pre toga je završio Fakultet za fizičku kulturu, pa je na klupi kombinovao ono što je naučio na terenu kao igrač i naučeno tokom fakultetskih predavanja.

Sve je počelo u Željezničaru, u rodnom Sarajevu 1960. godine. Posle je radio i u Olimpiji iz Ljubljane i Vojvodini, Arisu, AEK-u, Portu, PAOK-u, Karšijaki, Fenerbahčeu, Bešiktašu...

Iza sebe je ostavio bogat učinak, kada je reč o trofejima.

U Jugoslaviji je tri puta bio šampion, dva puta sa Crvenom zvezdom,1980 i 1981 i jednom s Vojvodinom, 1966). Zatim je bio šampion u Grčkoj, sa AEK-om (1971) i Turskoj, sa Fenerbahčeom 1983. i Bešiktašom 1986. godine.

Prvi veliki trenerski uspeh ostvario je u Vojvodini u koju je stigao 1964. godine na poziv druga iz olimpijskog tima, Vujadina Boškova, tada tehničkog direktora novosadskog kluba.

MN Press

I dve godine kasnije, usledio je i rezultat, a to je titula. To bila ujedno i prva od dve nacionalne titule za "staru damu", a Stanković je uradio nešto što niko nije u posleratnoj Jugoslaviji. Šampion je postao tim koji nije pripadao "velikoj četvorci", Zvezdi, Partizanu, Dinamu i Hajduku.

Takođe, te sezone je Vojvodina pobedila svakog od pomenuta četiri kluba. Upravo tada, Vojvodina je dobila nadimak “Voša”, kao skraćenicu za “VOjvodina ŠAmpion”, po čemu je ostala poznata i danas.

U narednoj sezoni, kao prvak Jugoslavije Vojvodina je stigla do četvrtfinala Kupa Evropskih šampiona, a onda je Stanković bio i deo stručnog štaba jugoslovenske reprezentacije. Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda je tada bio selektor i pozvao je Stankovića koji je dobio ulogu trenera. Tadašnja generacija "plavih" je došla do finala sa Italijom u Rimu. Ali, pošto u prvom meču nije bilo pobednika, u novom su "azuri" slavili sa 2:0 i tako postali kontinentalni prvaci.

Onda je otišao u inostranstvo i kao što je rečeno osvojio titulu sa AEK-om, a bio je i u Portugaliji.

Povratak u Jugoslaviju je značio i drugi mandat u novosadskoj "staroj dami" sa kojom je 1977. godine osvojio i Srednjeevropski kup, što je jedini UEFA trofej u istoriji Vojvodine.

Onda je 1978. godine stigao i poziv iz Zvezde. Tada je u penziju otišao Dragan Džajić, a Zoran Filipović u JNA. Glavne zvezde tima su bile Vladimir Petrović Pižon i Dušan Savić. Titule su došle 1980. i godinu dana kasnije.

MN Press

Naravno neizostavni deo Zvezdine istorije, ali i Stankovićeve biografije je finale Kupa UEFA. Ipak, tada je 1979. godine u dva meča bolja bila Borusija Menhengladbah.

Posle trofeja u SFRJ, i osvajanja kupa 1982. godine, otišao je u Tursku gde je osvajao titule sa dva velikana, Fenerom i Bešiktašem, a onda se ponovo (1988) obreo u Beogradu i svojoj Crvenoj zvezdi. Na klupi tima iz Ljutice Bogdana sedeo je u novom mandatu, ali samo šest meseci. Sa 67 godina bio je najstariji trener u istoriji kluba iz Ljutice Bogdana. Ali u tom kratkom mandatu, bio je "šef" ekipe koja je sa Milanom odigrala čuvenu utakmicu koja će ostati upamćena po magli. Posle ga je nasledio Dragoslav Šekularac, a smena je usledila zbog loših rezultata, pre svega u nacionalnom šampionatu.

Važio je za trenera čvrste ruke. Tražio je od svojih fudbalera maksimalnu disciplinu, i istu takvu fizičku spremnost. Zbog toga je i "varničilo" na relaciji trener - ekipa. Ali do kraja trenerske karijere, taj "kurs" nije menjao, ostao je dosledan "redu, radu i disciplini".

Preminuo je tačno pre 23 godine, a pre 13 je dobio i ulicu u Beogradu, na Paliluli.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi