Zvezda pronašla novi način da privuče publiku na Marakanu! Delije, evo koliko su Zvezdinim zvezdama značile pune tribine!

Fudbaleri Zvezde sigurno gaze ka odbrani trona. U istorijskoj sezoni za srpski fudbal, koja prvi put šampionu donosi direktno mesto u Ligi šampiona, crveno-beli imaju dvocifrenu bodovnu prednost u odnosu na najvećeg rivala Partizan, pa sada marketing tim kluba iz Ljutice Bogdana pokušava da animira navijače kako bi u što većem broju podržali tim Miloša Milojevića, kojeg u subotu (15 časova) na „Marakani“ čeka mali gradski derbi sa Čukaričkim. Tako su crveno-beli zavirili u arhivu legendarnog sportskog lista „Tempo“, za koji su nekadašnji Zvezdini asovi govorili sedamdesetih godina prošlog veka.

Svaki glumac, maltene, reći će vam, da on sebe ne može da zamisli bez publike. Slično je i sa fudbalerima. Dragoslav Šekularac, fudbaler čiji je šarm osvajao gde god bi se pojavio, govorio je: 

- Ja igram fudbal zbog publike. Ništa ne može da me motiviše za igru kao publika: ni protivnik, ni značaj utakmice, ni trener. Za mene je samo važno da je gledalište prepuno, da čujem aplauz... I kad uspostavim dodir s publikom, na sve zaboravim, tražim samo loptu. I sve ostalo je za mene lako: dribling, i šut, proigravanje i trčanje. Ne osećam nikakav zamor, ništa. Nije pritom važno da li sam na utakmicu došao posle neprospavane noći. Ako me publika ponese na svojim krilima, eto dobre igre...

Prirodno je trebalo verovati rečima nedostižnog fudbalskog velemajstora, jer je poznato da niko na zelenom fudbalskom pravougaoniku nije bio omiljen kao Šeki. Gotovo da i nema velikog fudbalera koji o značaju prisustva publike u fudbalskim arenama neće reći nešto slično, složan je bio i Dragan Džajić. 

- Ako po izlasku na teren ugledam prazne trbine ja postajem tužan. Tada bih se najradije vratio u svlačionicu, jer unapred znam da od dobre igre neće biti – ništa, čak i ako dajem sve od sebe da bih igrao dobro – uzalud je. Ali sam zato najsrećniji kad je stadion pun, to je već garancija za uspešnu igru. 

Mnogi fudbaleri nisu uspeli ili su uspeli samo polovično, to jest ostali su nedorečeni, neiskazani, samo zato što im nije uspevalo da pronađu sponu sa publikom. Bora Kostić je u jugoslovenskom fudbalu ostao zapažen  po razornom šutu svoje čuvene „zlatne levice“. Međutim dugo vremena po dolasku u Beograd, nije uspeo da zadobije naklonost Zvezdine publike i zato je igrao slabo. Tek kasnije, kad su navijači „razumeli“ rasnog strelca, došle su i dobre igre.

- Ne mogu ni da objasnim šta meni znači publika, njena reakcija, aplauz ili zvižduk. Po dolasku u Crvenu zvezdu sam igrao protiv našeg večitog rivala u letnjoj Ligi šampiona. Tada sam po prvi put čuo da mi najstroža i najprefinjenija Zvezdina publika skandira: Baralić… Baralić! Do dan danas su mi ti trenuci ostali najsrećniji u životu - govorio je Petar Baralić.

Veličinu i moć Zvezdine publike je opisao i Vladimir Petrović Pižon. 

- Ja uživam u fudbalu, golovima, varkama, u nadmudrivanjima, ali da bi sve to postalo potpuno, da bi zaista bio srećan, ako već hoćete da vam otkrijem – treba mi aplauz gledališta, jer sam gladan tog aplauza. 

Krilo Crvene zvezde – Vladimir Petrović Pižon igrao je kao na krilima kada je gledalište bilo prepuno. 

- A kada su tribine prazne? Šta da vama kažem? Ne igra mi se! – Prazne tribine, prazna igra – rekao je Vladimir Petrović Pižon.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi