Falio mi Božić u Srbiji, kad hvale Piksija, malo je, još pamtim kako je Stanojević "navijao" za Zvezdu: Stamenković za 24sedam "vratio film"

Crvenu zvezdu je napustio u leto 2011. godine i krenuo ka istoku. Prvo je bio u Azerbejdžanu, zatim u Kazahstanu, da bi se ponovo vratio u Azerbejdžan. Nedavno je napustio ekipu Sabaha, pa je sada ponovo u Srbiji.

To je bila prilika za intervju sa srpskim golmanom Sašom Stamenkovićem, o desetak godina van našeg fudbala, prilikama daleko od naše zemlje, Azerima, Kazahstancima, bivšem klubu Crvenoj zvezdi, Partizanu, Božiću...

Kako je ponovo slaviti najradosniji hriščanski praznik u svojoj zemlji, opisao je na početku razgovora za 24sedam. Ranije je bio u prilično specifičnoj situaciji, s obzirom na to da je bio u državama sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Takođe i zbog profesionalnih obaveza.

24sedam/Katarina Mihajlović

- Trudio sam se da ispoštujem običaje koliko je bilo moguće, ali se dešavalo i da počnu pripreme i da jednostavno ne mogu da proslavim baš kako treba. Ali sam u Sabahu imao trenera, Željka Sopića koji mi je to ipak dozvoljavao.

Ove praznike provodimo u Srbiji i to mi je nedostajalo ovih godina. Jer sam ranije bio vezan za obaveze u klubu - kazao je Stamenković, a onda "vratio film" na proteklu deceniju.

- Posle Zvezde, otišao sam u Nefči. Proveo sam tamo četiri veoma lepe godine i tada sam se ostvario. Sazreo sam i kao golman i kao čovek. Pošto sam u Zvezdi tokom tri sezone osvojio samo jedan kup, ali ne i i titulu, mogu da kažem da mi se sa Nefčijem posrećilo. Uzeli smo nekoliko trofeja.

Sledeća epizoda, u Grčkoj i nije bila toliko uspešna, i trajala je veoma kratko?

- Potpisao sam za Kerkiru, ali nažalost nisam ostao. Klub su izbacili u drugu ligu, a ja nisam želeo da branim u nižem rangu. Bilo mi je krivo, pošto je ekipa bila dobra, Kerkira je lep grad... Ali ni tada nisam imao sreće. Posle toga sam otišao u Kazahstan, Ožetpes. Imao sam sreće da radim sa velikim trenerom, najtrofejnijim u istoriji Kazahstana, Vladimirom Muhanovim.

I tamo mi je bilo prelepo, bio sam tamo dve godine i posle toga sam se vratio u Azerbejdžan. Zvali su me iz Sabaha. To je mlad klub, osnovan 2017. Rastao sam sa klubom, bio jedan od najiskusnijh i trudio se da pomognem, kako na terenu, tako i van njega. Bilo teško, pošto je klub krenuo od nule, ali su danas došli u situaciju da su na stabilnim nogama. Mislim da će veoma brzo biti spreman i za bilo koje evropsko takmičenje. To zaslužuju, oni kao klub i Baku kao grad.

"Profesore, nećemo te zaboraviti", pisalo je na jednom od transparenata navijača. Iz Sabaha ste ispraćeni u velikom stilu?

- Čak osam godina sam bio u Azerbejdžanu i sve što sam uradio u karijeri, pružila mi je baš ta zemlja. Mogu da kažem da sam jedan od retkih, ili možda prvih koji je pružio ruku... Bilo je pre mene mnogo kvalitetnijih igrača, ali mislim da su oni prepoznali moje kvalitete, ne samo na terenu, već i ove ljudske. Video sam i u njihovim očima. Posebno u očima igrača sa Balkana, kada su videli kako sam ispraćen.

Trenutno ste bez kluba, kakav je plan za dalje? 

- Trenutno sam u Srbiji, treniram u akademiji kod Viborga Koceića i spremam se za neke nove izazove. Napunio sam juče 37 godina i osećam se dobro. Mislim da mogu najviše da pružim, nekom drugom klubu... Imam želju i motivaciju, a šta će da se desi u budućnosti niko ne zna. Fudbal je čudan, možeš da se povrediš i da svi planovi propadnu. Videćemo, ja ću da uradim sve što je do mene, a posle...

Ako pričamo o Azerbejdžanu, vrata su mi uvek otvorena, i to sam video posle razgovora u Sabahu. Mi se tada nismo oprostili zauvek, ali ipak mislim da sam sebe dao maksimalno i da ne bih mogao više. Pa tako, ne bih želeo da pokvarim ni taj utisak.

Imam nekoliko konkretnih ponuda iz Srbije, pa ću da vidim. Da probam da uskladim porodične obaveze i profesionalne, pa ćemo da vidimo šta će budućnost da donese. Bilo je svačega u prethodnoj godini, najviše zbog korone. Nadam se da će ova godina biti drugačija, da sve krene u pozitivnom smeru. Nadamo se svi tome, da ne bude korone, na primer.

A da li je onaj dugoročniji plan napravljen? Koliko još dugo vidite sebe na terenu? 

- Kako se karijera bliži kraju, moram da ocenim. Pre svega zbog fizičke spreme. Sada se osećam dobro, a da li će to sada biti jedna ili više godina, ne znam. Znam da trenutno mogu da pomognem, kako na terenu, tako i van njega. Da sam dobar za svlačionicu, da trener ima poverenja u mene...

24sedam/Katarina Mihajlović

Kao i ostatak sveta, korona virus je "udario" i na Azerbejdžan. Kako je tamo bilo živeti sa pandemijom?

- U Azerbejdžanu je bilo restrikcija, i to prilično. Bukvalno, godinu dana nisi mogao slobodno da se krećeš. Tada je nažalost bio i rat sa Jermenijom (nekoliko nedelja krajem 2020.). Ako je korona donela loše ostatku sveta, svi u Azerbejdžanu su imali dve nesrećne situacije. Rat i koronu.

Bilo je teško, ali srećom sve sada prolazi. Život se vraća u normalu, a bilo je teško. Bilo je perioda kada se na ulicu moglo samo dva-tri sata. To je trajalo nekoh dva do tri meseca, ali su svi bili prilično disciplinovani. Nemaju mnogo zaraženih, i mislim da je to posledica takvog ponašanja. Kako će biti, ne znamo, ni u Srbiji, ni tamo. Ali nadamo se da će da bude bolje.

Angažmane ste nalazili u dve zemlje bivšeg SSSR-a. Da li žalite, što to nije bila neka liga u nekoj drugoj evropskoj državi?

- Skoro sam pričao sa novinarima iz Kazahstana i tada im rekao da se sudbina poigrala sa mnom. Skoro svi igrači iz tadašnjih generacija Zvezde i Partizana su odlazili u neke druge lige. Da li je to Serija A ili neka drugi šampionat... Ja sam se opredelio za Azerbejdžan i sebe sam video tamo...

Jednostavno sam se pronašao. Porodici se svidelo i nisam hteo da menjam. Posebno u te prve četiri godine u Nefčiju. Beležili smo fantastične rezultate, možda najbolje u istoriji kluba. Kasnije, Sabah je bio nešto drugačiji. Krenulo se od nule, a ja sam sebe želeo da dam najviše, kao nikada do tada. Gde god sam igrao davao sam se do kraja, ali ipak mislim da sam to najviše činio u Sabahu. I baš zbog toga su me tako i ispratili.

Pomenuli ste porodicu. Sa vama je supruga Silvija koja je napustila pevačku karijeru?

- Silvija i ja smo već dugo zajedno. O njenoj karijeri smo pričali, kada je krenula cela priča. Tada, te 2011. smo pričali da vidimo šta je najbolje... Daljina bi verovatno učinila svoje svoje. Sada smo sigurni da pogrešili nismo. E, sad da li ću ja da završim karijeru, za godinu ili nešto više, videćemo, ali je važno da će ona glas imati uvek. I moći će, danas-sutra da to i pokaže.

MN Press

Evo, da kažem ovako, imam sedam trofeja u karijeri, ali eto, za ovih 12 godina, koliko smo zajedno, ona mi je najvrednija. Ne samo za sportistu, već u životu uopšte najvažnije je kakvu osobu imaš pored sebe. Ako si napravio grešku u tom izboru, svi drugi planovi padaju u vodu.

Dece nemamo još, ali se borimo. Ali, Bog zna najbolje šta će da se desi.

Azerbejdžan i Kazahstan su od Srbije udaljeni, ali ipak oni koji prate sport znaju ponešto o tim ligama, odnosno fudbalu. 

- Ljudi ovde sigurno gledaju na Azerbejdžan i Kazahstan, kao na neke skromnije države. Ali su mnogo napredovali. Igrala je Srbija sa Azerbejdžanom u grupi (kvalifikacije za Mondijal), videli ste stadione... Ulažu mnogo u sport, pre svega u borilačke sportove. Nisu njihovi nacionalni sportovi fudbal, košarka, odbojka, vaterpolo... Ali se dosta ulaže u fudbal i tek će da se vidi šta su uradili.

Eto, dobar je primer Formula 1. Retki su gradovi sa uličnom trkom. Išao sam u Baku da gledam trku, mada pre toga nisam bio nešto zainteresovan. Imam brata od tetke koji Formulu prati celog života, ali mene nikada to nije privlačilo posebno. Ali uživo, to je poseban osećaj. Ranije nisam to razumeo, ali ako se ukaže prilika, gledaću i ove godine. Mislim da je u junu.

Sigurno je lakše kada imate nekog zemljaka. Koliko uopšte ima naših ili igrača sa ovih prostora?

- Nkeda ih je bilo više, ali se promenilo. Dosta je manje stranaca u Azerbejdžanu jer su uveli ograničenje za broj stranaca, kao i da mora da bude najmanje jedan mlađi od 21 godine. U prvom navratu, bilo je mnogo više igrača iz našeg regiona, ali je sada drugačije. Znate kako, bili sm osuđeni smo jedni na druge, družili se... A što se tiče rezultata, to je u drugom planu.

Azeri su bili sa nama u grupi kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Kako je tamošnja javnost dočekala konačan plasman?

- Generalno imaju velika očekivanja. Sada je selektor Đani De Bjazi koji je odveo Albaniju i na Evropsko prvenstvo. Veoma dobar trener i drago mi je što smo se i sprijateljili. Produžio je ugovor na još godinu dana i želim mu svu sreću. Sigurno da nisu očekivali samo jedan bod, ali mislim da je grupa bila prejaka.

Mislim da u Ligi nacija imaju solidnu grupu (Slovačka, Belorusija i Kazahstan ili Moldavija), pa možda osvoje koji bod više. Mislim da nisu još spremni za neki veći rezultat na međunarodnom takmičenju, alo vremenom će i do toga doći. Koliko će godina proći do toga, videćemo. Ali im je potrebno neko vreme, ali to zahteva ulaganje u mlađe kategorije. Takođe, sada imaju igrače u Poljskoj, Turskoj, Nemačkoj... Vidi se da napreduju.

24sedam/Katarina Mihajlović

Pratite li igre Zvezde? Osvojena je dupla kruna, redovno se igra grupna faza UEFA takmičenja, a sada je obezbeđena i osmina finala Lige Evrope?

- Kako da ne... Vidim da su neki iznenađeni, ali je meni to bilo na neki način očekivano. Zvezdu uvek gledam nekim drugim očima, kao nešto najveće što mi se desilo u karijeri. Nije me iznenadilo i znao sam da će da dođe do uspeha. Sećam se tog perioda kada sam ja bio u klubu. Bilo je teško, kada si morao da se boriš za nešto što je stvorilo osnovu za ove današnje rezultate. Ništa nije slučajno. Zvezda sada ima i kvalitet, i ono što je u sportu važno i sreću. Ako nema sreće, često nema ni rezultata.

Da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima?

- U kontaktu jesam, s vremena na vreme. Podsetimo se kako je bilo nekad i prokomentarišemo kako je sada. Život nas je razdvojio, svako za svojim obavezama...

Tenzija i veliko rivalstvo uvek su postojali u srpskom fudbalu. Da li vam je to nedostajalo, jer u Kazahstanu ili Azerbejdžanu to sigurno ne postoji?

- Sa kime god da sam pričao, to nam je prva tema. Svi odemo u inostrantsvo zbog nekog materijalnog interesa. Ali ipak se u Srbiji dešava da napraviš karijeru, da te na ulici poštuju... I to svima najviše nedostaje. Siguran sam da bi pola nas žrtvovali svoja primanja samo da imaju taj osećaj, da na primer žive za Večiti derbi. Lepe su utakmice kada se igra komšijski derbi u inostranstvu, kada se igra za važne bodove, ali sam taj osećaj našeg derbija je poseban. Nećete ga doživeti nigde.

Koji detalj pamtite iz tri sezone u Zvezdi?

- Najviše mi ostao u sećanju Kup, sa Vojvodinom (2010. prim. aut.), kada smo osvojili. To mi je bilo najlepše. Izašli smo sa namerom da osvojimo trofej, sećam se bilo je na stadionu Partizana. Kada sam posle utakmice kako su navijači bili srećni, kako je sve teklo, telefon je bio pun poruka, i to je na mene ostavilo najveći utisak. Žao mi je što nije bilo više rezultata.

MN Press

Zvezda je i tada imala dobre igrače, ali jednostavno nije se namestilo... Nije sreća, Partizan je u te tri godine bio bolji. I to se osetilo na terenu. Kada u igri, osetiš da su bolji. U te moje tri godine, bio je taj splet okolnosti, kako je tako je...

Sada Partizan ulazi u prolećni deo sezone sa pet bodova više. Može li Zvezda da preokrene i odbrani titulu?

- U fudbalu je sve moguće. Kada se malo vratim u prošlost, mi smo izgubili titulu. Bila je to sezona 2009/10. Imali smo prednost na pet-šest kola do kraja. I čekao se derbi. Ali pre toga smo odigrali bez golova sa Borcem, pa izgubili od Javora. Zatim smo vezali dve pobede, ali onda izgubili u derbiju. Izgubili smo još jednom i Partizan je bio prvak.

Tako da u fudbalu nema prognoze, jer se okrene mnogo toga u dva-tri kola. Koliko vidim, Partizan ima dobar tim, dobrog trenera (Aleksandra Stanojevića prim. aut). Dobro igraju, ali za Zvezdu je bitno da ne kiksira u manjim utakmicama. Eto, dešava se kao u mečevima sa Radnikom. Posebno posle evropske utakmice, to je mnogo teško, igrati u svojoj ligi. Tada si i fizički i emotivno istrošen, kakav god da je protivnik.

Dobro sam zapamtio Stanojevićeve reči koji je i tada vodio Partizan. Rekao je da je prvi put "navijao" za Zvezdu u finalu Kupa protiv Vojvodine. Zašto? Zato što se tri dana kasnije igrao derbi. Svoje reči je objasnio ovako - da Zvezda tada nije osvojila Kup, mogla bi da nađe tu snagu i možda pobedi u derbiju. Ispostavilo se da smo mi bili istrošeni u svakom smislu. I na kraju i izgubili titulu.

24sedam/Katarina Mihajlović

Šta kažete na uspeh naše selekcije i plasman na Mondijal u Kataru?

- I to je očekivano za mene. Sedeo sam sa (selektorom Draganom Stojkovićem) Piksijem, kada smo igrali u Bakuu. Kada pogledate njega, odabir stručnog štaba, igrače... Tu rezultat ne može da izostane. Bio sam siguran da ćemo da se plasiramo, bez obzira na poslednju utakmicu, u Portugaliji. To se osećalo u vazduhu. Najiskreniji i najpošteniji navijači su prepoznali. Sa Ircima smo igrali 1:1, ali smo posle toga stigli do rezultata.

Koliko god hvale Piksija, to je i premalo. Doneo je energiju, odnos... Što sam stariji, uviđam da je tačno ono, da je najbolji trener, onaj koji izvuče najbolje iz igrača. Oduševljen sam i rezultatom, i očekujem neki ozbiljniji rezultat. Da budemo iznenađenje, kao Danci ili Vels svojevremeno... Da dođemo do velikog uspeha, da se ne zadovoljavamo malim jer imamo mnogo veće mogućnosti. Da pokažemo da smo mala zemlja, ali sa mnogo talentovanih ljudi - zaključio je Stamenković razgovor za 24sedam.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi