Kako je Ojdanić postao Era? Ovako su nekad o pevaču pričali majka Radina i stric Srećko: Evo i kad je propevao!

Iako ga danas naširoko znaju kao Eru Ojdanića, pevača koji danas puni 78 godina kod kuće su svi striktno zvali po imenu - Andrija. Prema rečima njegove majke Radine, koja je svoju dušu za jedne domaće medije otvorila 1984, Andrija je "bio vredan mladić koji bi se prihvatao bilo kakvog posla, čak i onog koji nije bio za njega".

Ipak, kao veoma mlad, bilo je jasno da ga i te kako privlače muzika i pesma.

– Propevao je posle svadbe jedne komšinice. Trebalo bi da je imao pet godina. Došao kući, popeo se na astal i zapevao: "Izgorela fabrika karmina, teško curi koja nije fina" – istakao je bio stric Srećko za "Sabor" govoreći o Ojdaniću koji je sa već šest godina dobio klavirsku harmoniku, koju mu je otac kupio od cele jedne plate, a nadimak su mu nadenuli školski drugovi.

"Zvali su me Erčić zato što sam bio suv i mršav, žgoljav. Era je zapravo nadimak koji je nastao od tog nadimka Erčić, jer smo se doselili iz užičkog kraja. Moga oca su zvali Ercov, majku Erkuša, a mene Erčić", objasnio je za "Kurir" jednom i sam.

Era Ojdanić, ATAImages/Antonio Ahel

– U početku nije imao majstora kod kog je mogao da uči harmoniku. Sam ju je razvlačio i pokušavao da pogodi tonove pesme koju je hteo da svira – nastavio je bio stric.

Nešto kasnije, podučavali bi ga harmonikaši koji bi ga viđali dok je sa ocem ili stricem obilazio vašare, te obližnju Visočku banju. Posebno ga je voleo harmonikaš iz sela Prilika, Obrad Pjevović, koji bi ga "podigao na sto ne bi li bili iste visine, pa bi tako zajedno svirali, a svet bi se okupljao da ih sluša".

Ozbiljnije - počeo je da svira pod budnim okom majstora Dušana Stojičevića iz Velikog Borka. Nedeljno je, inače, do učitelja išao po šest, sedam kilometara i nazad.

Pošto mu se otac Ranisav zaposlio u Beogradu, zajedno sa majkom Radinom brinuo je o domaćinstvu.

– Od malih nogu prihvatao se svakog posla. I da čuva stoku, da poore, seno zdene, da kopa... I danas, kad se vrati premoren i neispavan s puta, pa me zatekne da nešto radim oko kuće, odmah pritrči i on preuzme posao. Ne da mi da se umaram, a ništa mu nije teško da uradi. I stalno radi – pričala je ponosna majka, posle čije smrti je pevač mnogo patio.

– Otkako ga znam, samo je znao da radi. I uvek je bio blizu mene da mi pomogne, čak i u onim poslovima koji nisu bili za njega – hvalila ga je onda ona.

Era Ojdanić, ATAImages/Antonio Ahel

Od pevačkog poziva, s druge strane, nakratko bi uspevala da ga odvoji samo strast prema konjima.

– Imao je retko pametnog konja, Zelenka. S njim je orao, ali je na njemu i jahao. Često smo jurili po livadama te godine, čak smo i održali takmičenje u brzini konja – pričao je tada Ojdanićev drug iz detinjstva, Radivoje Ivanković Raša, pa je zaključio rečima: Andrija i Zelenko bili su privrženi jedno drugom. Toliko da su to već i u selu znali. Jednom je Andrija odjahao u Veliki Borak u prodavnicu. Privezao konja za drvo, a on ušao da kupi nešto zbog čega ga je majka poslala. Neko od seljaka, želeći da ga nasekira, odveže i potera Zelenka. Ali konj nije hteo da se vrati kući. Trčao je okolo, ljutito njištao i sačekao da izađe Andrija.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi