Velika ispovest Dejana Matića: Pevač progovorio o detinjstvu, anegdotama sa bratom Sašom i porodičnom životu

Najpoznatiji blizanci sa ovih prostora, Dejan i Saša Matić, detinjstvo su proveli Drvaru, odakle su se sa roditeljima preselili za Beograd.

Iako su se školovali u prestonici, Drvar je ostao u njihovim srcima, te se Dejan sa setom u glasu priseća kako je u školskom periodu jedva čekao da ode tamo.

- Mi smo sa sedam godina došli u Beograd, ali svaki neki praznik, ja se sećam, ti komunistički praznici Dan Republike traje tri dana, mi ostanemo tri nedelje, imali smo tetku koja je radila u domu zdravlja, pisala, štancala opravdanja samo, pucalo je. Dobro mi je išla škola da bi se zaključile ocene ranije, da bi se išlo u Drvar. Da nije bilo rata, možda bi tri fakulteta završio samo da idem u Drvar, ali dobro - kaže Dejan.

Sa obaveznim školovanjem, istovremeno je pohađao i muzičku školu, te je taj period umeo da bude prilično naporan za njega.

- I onda su krenule i obaveze, morala je i škola da se ispoštuje, što je i muzička škola, ja sam, recimo, tri-četiri dana nedeljno, odem u osam ujutru, dođem u šest popodne.

ATA Images/A.A.

Nestašluci mu nisu bili strani, pa ni neopravdani izostanci zbog kojih nije bio đak generacije.

 - I da sviram, pevam, bežalo se iz škole, išlo u luna park. Majka daje pare za užinu, ja sve dam na žetone, dođem kući, tresem se od gladi: "Jesi li jeo?", "Jesam, kako nisam".  

Njegov brat Saša je bio dosta mirniji u mladosti, pa se Dejan sada prisetio i jedne zajedničke anegdote iz noćnog izlaska.

- On je bio nekako sav na note, znaš, nemoj, znaš, biće frka, biće ovo, a ja sam bio ovako... Sećam se, srednja škola smo mi već bili, naš tata je radio u inostranstvu, došao je kući, nas nema, a mi smo zapalili kod školskog drugara za Obrenovac, svirka, studio, on je imao neki studio improvizovan, i pošto nije tada bilo mobilnih telefona, ćale nas jedva našao, kaže: "Za pola sata da ste seli u kola, da vas je Dejanov tata dovede", i taj moj drugar se zove Dejan i Sale kaže: "Ajde, frka, idemo kući", ja kažem: "Vidi ovako, sad idemo dalje, jer sad je osam sati uveče, kad dođeš kući, nagrabusio si, kako god okreneš, samo će imati vremena više da ti zvoca i da ti pegla i ovo i ono, ovako dođeš u jedan, ništa ti nećeš proći bolje, jedino što će svi da spavaju, ujutru se ohladila situacija", i to je to, tako je i bilo - priča sa osmehom Dejan.

Pevač se ovrnuo i na svoje sinove, Zorana i Konstantina, koji su od njega nasledili muzički dar, te već pohađaju muzičku školu.

- Nemaju na koga da budu loši, što je najbitnije. Mi smo ortaci. Mi smo raja. Imamo poštovanje i ja prema njima i oni prema meni.

Instagram printscreen/dejanmaticofficial

Dejan priznaje i da je njegova supruga Jelena veći autoritet deci, a porodično već dugo žive na relaciji Beč - Beograd.

 - Mi smo se znali sedam, osam godina. Niko pojma nije imao da ćemo mi nešto da uozbiljimo priču. Nismo se sad družili stalno, ali povremeno. Upoznali smo se kod mojih kumova na slavi, oni su kućni prijatelji i tako se to desilo. Vidi ovako 21. januara 2012. smo počeli sa zabavljamo, u aprilu sam saznao da ću postati otac, u julu je bila svadba, 17. oktobra smo igrom slučaja prešli u Austriju. 17. decembra se rodio Zoran. Tako da sam ja završio sve za 11 meseci nepunih - priča Dejan.

Matić je objasnio šta je ključ uspeha njegovog braka, te priznaje da priželjkuje još dece.

 - Prvenstveno prijateljstvo i ja sam za što više dece. Ne kažem da sam stao, možda ih bude još, nikad se ne zna. Kaže supruga, da zna da će biti devojčica ne bi pravila problem, ja kažem ne mogu ti to garantovati, sve mogu, ali to ne mogu.

Pevač se prisetio i momenta kada mu je supruga saopštila da je u drugom stanju, te je priznao da je predosećao lepe vesti, kao i da je bio siguran u to da će dobiti dečaka.

Instagram printscreen/dejanmaticofficial

Međutim, zbog poslovnih obaveza nije bio u Beogradu kada se rodio mlađi Konstantin.

 - Prvi put sam bio u Beogradu, to je bio 16. decembar, on se rodio u zoru 17. i supruga me zove i kaže: "Evo nas ispred, jao što je lepo okićeno",  meni do života nije, kao da se ja porađam, a ne ona. A drugi put sam bio u Otočcu, tad sam nastupao to veče i saopštio sam, klub je bio krcat, znači u jedan sat je svo piće nestalo iz šanka što su imali jer sam ja u dvanaest saopštio da sam jutros dobio sina i da se zove Konstantin i rekao otpevaću jednu pesmu za moju suprugu, ne volim da privatizujem te stvari, ali večeras je izuzetna prilika i počeo sam pesmu, "Ona je moja". I to je krenulo da ljulja, pa svanulo je ja mislim. Ja mislim da ne bih otišao kući nikad, ali sam odmah, naravno, kad se Zoran rodio i Konstantin, odmah sam posle seo na avion i došao sam i znam, kad sam uzeo Zorana, ja kažem: "Vidi majstore, mi smo drugari, mi ćemo se sad družiti ceo život, ja sam tvoj tata i mi ćemo da se družimo i da budemo nerazdvojni ceo život". Do treće godine recimo, Zoran, ja odem na put i zovem suprugu, šta ima, kaže, pa znaš šta ima, momentalno temperatura 39, i ti rastamci, to je njemu bilo... I danas smo baš, i jedan i drugi, baš smo vezani.

(Blic)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi