Ivan Bosiljčić o braći kao nikada pre, tučama, svom nekada vrlo nezgodnom karakteru: Majka bi zbog mene gorko plakala!

Ivan Bosiljčić prisetio se raznih detalja iz svoje prošlosti gostujući u jednoj emisiji; odrastanja, koliko ga je kao mlađeg krasio „šašav karakter", odlaska od kuće u mali stan u kojem je živeo sa cimerom, a zatim i prelaska u dom, te komunu. 

Glumac je, podsetimo, rodom iz Užica. Među braćom je najstariji, a kako naglašava - i najniži. 

- U najbližoj familiji nas trojica, petorica, sedam i, jedna sestra. Boga mi, ja sam najniži, kad kažu: „Tačno se vidi da si neki izdanak svoje familije, sve gledaš ovako" (ispod sebe) ja kažem: „Ne, moj prvi brat, Dragan, viši od mene, a Bojan još viši od njega. Ali žilav sam ja, nisam se ja njima dao - nasmejao se Ivan u emisiji „Balkanskom ulicom" koja se prikazuje na televiziji „Blic", pa je nastavio o tome kako on ima mlađeg brata i da ih je majka „obojicu jednako volela". 

Ipak, njemu je više praštala. 

- Verovatno meni, ja sam bio nezgodniji karakter - priznao je on, koji ne može da poredi to kako su njega vaspitavali i kako on sada vaspitava svoju ćerku Ninu.

- Najviše se razlikuje u karakteru. Moji roditelji su morali da tretiraju jedan šašav karakter, jedno dete koje nije znalo gde da ispolji svoju energiju. Tukao sam se, pravio sam probleme raznorazne vrste, bio sam izuzetno emotivan. Nina je potpuno drugačiji karakter. To je jedno dete koje je pitomo, a ume da bude borac. Dete koje na pravim mestima, u sportu, na terenu, na sceni, izduši snagu, onda ume potpuno da se umiri i da bude nežna u prijateljstvima - objašnjavao je on, koji je svoje roditelje i te kako znao i da zabrine. 

- Voleo sam, na primer, da mnogo zabrinjavam roditelje, to mi je nešto značilo, to mi je bio najveći izraz ljubavi, roditeljske, prema meni - opet je razvukao dobro poznati osmeh ovaj glumac, pa je dao potom i primer. 

„Majka me nije tukla, samo je gorko plakala!"

Ivan Bosiljčić, ATAImages/Antonio Ahel

- Živeli smo u soliteru na sedmom spratu, kažem majci: „Idem napolje". Imao sam šest godina i onda ona izađe na prozor, gleda kako ću ja preći ulicu i kako ću doći do igrališta i s vremena na vreme iskontrolisaće kako se igram i s kim sam. Ja odem do ulaznih vrata, odglumim da sam izašao, zalupim vratima, ušunjam se i sakrijem se u ormar sa jaknama i žena stoji na prozoru i gleda i čeka i nema Ivana da pređe ulicu i nema ga i nema ga, gde je zaboga... Brzo otvori ormar da uzme jaknu, ja dreknem i ona izrazi svoju ljubav... Nije me tukla, samo je tako gorko plakala. Mislim, posle mi je bilo žao. Ali, kao student sam se redovno javljao kad bih otišao - prisećao se on. 

- Bio sam super, u gimnaziji sam već krenuo da ulazim u književne vode, da se izražavam poetski, recitatorski i ostalo nije za priču... (osmeh). Zanimljiv je to bio prelaz. Na primer, u osnovnoj školi sam bio potpuni autsajder zato što taj neki moj, da kažem, literarni dar i to što sam naglo izrastao pa sam izgubio potpuno sportsku koordinaciju mi nije dozvoljavao da se probijem među najpopularnije i onda sam se baš povukao, ali gimnazija je bila jedna velika šansa. Otišao sam u intelektualnu sredinu gde se ceni ono što sam ja imao, to sam ispotencirao i izjednačio sam se sa drugima. Nisam i dalje bio neki vođa, ali mi je bilo dovoljno da sam jedan među jednakima - objašnjava i dodaje:

- I ta gimnazija mi je bila divna, ja sam Akademiju upisao iz treće godine gimnazije i smatram da mi je ta propuštena godina onako veliki žal. Došao sam na matursko veče, ali je bilo dobro u gimnaziji. U dobrom sam društvu bio, bilo je cenjeno to što sam radio, tada sam postao recitator i nisam bio nešto vragolan što bi rekao Branko Radičević i to je bilo umereno, s puno poštovanja. Tada sam naučio, ta sredina gimnazijska me je naučila da je poštovanje jedna jako lepa stvar u prijateljskim, muško-ženskim odnosima, odnosima profesora i učenika, to mi je bilo, na primer, divno.

Ivan je godine mladosti, inače, živeo devedesetih, koje nisu bile baš najlepše godine. 

- Dobro se sećam. Sećam se velike nemaštine, moji su dolazili do toga, otac mi je profesor elektrotehnike, majka mi je pedagog, vaspitač, ali bili smo u situaciji da smo morali da radimo sve druge sitne poslove od pijace preko raznoraznih prodaja, onih organizovanih, piramidalnih i tako dalje. Meni je to bilo na korist jer sam što pre želeo da uđem u posao, ali sad kada gledam koliko su snage oni uložili da sakriju to vreme od nas. Nisu se uopšte bavili objašnjavanjem tog vremena nego samo da se prođe, da se probije kroz to vreme i dobro su ostali zdravi, s obzirom koliko su koliko su se namučili - pamti on, pa nastavlja:

„Nisam primećivao da nemamo..."

Ivan Bosiljčić, ATAImages/Antonio Ahel

- Burazer je bio mali, on je pet godina mlađi od mene, ne znam ni da li se seća, ali ja se sećam te gorčine. Sećam se, svega je tu bilo. Nisam bio ljut uopšte, nisam primećivao da nemamo. Sada govorim o tome da je to bila nemaština, ali tada uopšte nisam osećao da tu nešto ne štima i dobro sam zapamtio taj osećaj zato što je dobro meriti se prema tome. Taj momenat budi zahvalnost.

Boiljčić je sa 17 godina odlučio da ode od kuće, mama i tata su ga ispratili na voz „kojim se putovalo šest sati do Novog Sada". Rekli su mu: „Ivo, probaj". Mogao je da završi gimnaziju, pa da kasnije odluči šta će da upiše, međutim, sticajem okolnosti vanredno prolazi prijemni ispit i vraća se kući sa tim vestima.

- Nastaje haos, jer za to niko nije spreman osim mene. Sledeće praćenje je bilo potpuno onako, u šoku, mama je plakala, tata se držao onako sportski, burazer tu ništa nije znao. I, više nikad nisam dozvolio da me prate. Uvek sam ih varao, kada dođem na raspust, rekao sam voz je sutra u deset, a voz je u stvari u dva noću i onda zovnem Gagija zajedno odnesemo kofere, izljubimo se i ja odem i javim se ujutru iz Novog Sada. Pa kako, pa zašto, pa znate vi zašto, treba nositi vaše drhtaje... Ali znaš, nekako za mamu je to normalno. Jedan moj veliki prijatelj iz manastirskih krugova mi je rekao, moj otac je Ilarion: „Znaš, kad se dete vraća s puta, iz grada kada dolazi, kako ko ispoljava strepnju, mama dete čeka na kapiji, a tata u molitvi" - citirao je glumac. 

Kada je otišao od svoje porodice živeo je i privatno i u domu.

Ivan Bosiljčić, ATAImages/Mateja Stanisavljević

- Privatno u nekom stančiću delio sam sobu sa Omerom Igićem, mojim cimerom iz Loznice, posle toga sam živeo u domu, nas trojica, u još manjoj sobi nego Omerova i moja, po neki miš. Posle toga sam se pridružio jednoj komuni, došla je moja rođaka koja je studirala slikarstvo, živeo sam tu sa tim slikarima, vajarima, bilo je zanimljivo, ali iza svakog čoška je pretilo nešto. Kada se setim toga meni to daje snagu i veru za sve što je ispred nas. Ako je mene Bog tada sačuvao da stvarno prođem neoštećen, zašto bi bilo drugačije u ovoj budućnosti, zašto bi bilo drugačije s mojim detetom, sa mojom ženom. Pesimisti kažu za nas optimiste da mi nismo realni, kao mi smo u oblacima, a oni su realni, a ja baš mislim da oni nisu realni. Kada se podvuče crta, svi naši strahovi, sve negativne stvari kojih smo se bojali, ispostavlja se da 98 odsto tih stvari se nisu ostvarile što znači oni nisu u kontaktu s realnošću, a mi jesmo i te kako - smatra Ivan, u pomenutoj emisiji. 

Bonus video: 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi