Anabela Atijas kroz suze o traumama iz tinejdžerskih dana: Punoletstvo sam dočekala u izbegličkom kampu

Anabela Atijas je bila dete razvedenih roditelja. Rođena iz velike ljubavi, koja se vremenom ugasila, do desete godine je živela sama, a onda su joj društvo pravile sestre sa očeve i majčine strane. 

Teško se živelo, a u želji da svoju ćerku sklone na bezbedno mesto, Atijasovu su roditelji poslali u izbeglički kamp gde je dočekla 18. rođendan.

- Mami je bila velika želja da me skloni odavde jer u Srbiji u to vreme nije bilo nimalo naivno pogotovo za devojku kao što sam bila ja od 17 godina. Svoj 18. rođendan sam dočekala u izbegličkom kampu u Treleborgu. Nekih dva dana po dolasku je bio moj rođendan - priseća se Anabela sa setom, pa objašnjava kakve uspomene budi sećanje na taj period: 

- Kada se setim, obuzme me tegoba neka i neko sivilo. Nije tamo ništa bilo loše, sve su skockali, sobe su bile prelepe, ali jednostavno duša je bila prazna, nedostajali su nam naši voljeni - pričala je Anabela, a onda se zaplakala. 

Printscreen Youtube/Hype TV

 

- Sada ne mogu sada pričam o tome. Jednostavno iako je sve prošlo i puno sam radila na tome, na suočavanju sa tim traumama i bolima, ali kako ste me pitali, vratili ste me u tu atmosferu. Iako smo se mi deca toliko trudili da sednemo da pričamo viceve, da slušamo muziku, da odemo do plaže, da vozimo bicikle, svi smo mi jako patili za nekim i nedostajalo nam je mnogo toga. Izgubili smo bili identitet, ko smo, šta smo, gde pripadamo. Ni ja ni moja sestra koja je bila mlađa od mene devet godina nismo znale gde su nam očevi jer su ostali u ratu zahvaćenim područjem. Nije bilo nikakvih veza, nikakvih kontakata jedino smo mogli da čujemo da ih nema na spisku mrtvih. I tako svaki petak, samo čekaš da ti ne pročitaju to ime - pričala je kroz suze Atijasova. 

Anabela je živela sa ocem do 16. godine, a onda su se razdvojili, a šest godina kasnije kada su se ponovo sreli, ona je imala ćerku od osam meseci. 

ATAImages/ A.A.

- Luna je imala osam meseci kada sam srela oca. Sećam se, prvi autobusi koji su išli iz Beogarad za Sarajevo ja sam bila sa bebom od osam meseci. Ja sam to sve zaboravila, sad me vraćate... Mislim, nisam zaboravila nego potisnula. To je jako velika bol. Mislila sam da ga više nikada neću videti. To je sve nekako prekinuto, uništeno, ne znam kako da vam objasnim ta osećanja. Zadnji put kada me je video bila sam devojčurak od 16 godina, sledeći put se srećemo ja nosim bebu od osam meseci u nekim skroz drugim okolnostima. Još su bile barikade, između ta dva dela grada, jako je bilo teško pogotovo nama koji smo iz tih nekih mešovitih brakova, mi smo svi bili Jugosloveni nekako...

Bonus video: 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi