INTERVJU General Guri za 24sedam: Javne tajne, ratne afere i političke manipulacije iz prve ruke

Goran Radosavljević Guri, srpski političar i penzionisani general srpske policije, nekadašnji prvi komandant srpske specijalne policije Žandarmerije, u intervjuu za 24sedam otvorio je dušu o svim spornim dešavanjima u političkoj prošlosti Srbije.

Radosavljević je bio svedok i učesnik događaja s kraja prošlog i početka ovog milenijuma, koji je bio obeležen ratovima, borbom protiv terorizma, raspadom država, ubistvom premijera, političkim provokacijama i obračunima države i kriminalnih klanova.

General Guri, u intervjuu za naš portal, ponovo svedoči o svim tim dešavanjima sa neke druge vremenske distance, otkriva tajne, ali govori i o aktuelnim događajima u Srbiji i svetu.

"Operacija Račak" i danas intrigira javnost. Šta je u vezi s njom na vas ostavilo najjači utisak?

- "Račak" je jedna od mnoštva operacija koje smo izveli na Kosovu, ali, nažalost, ona je poslužila kao okidač za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Međutim, to je bila jedna legitimna akcija koja je izvedena na osnovu operativnih podataka i svih saznanja koja smo imali do tada, jer je u tom području operisala grupa terorističke organizacije OVK, kako su je oni nazivali. Oni su izvršili nekoliko napada na policiju i civile i otimali su ljude na putu od Uroševca do Dulja (brda Ćafa dulj). "Operacija Račak" je planirana u skladu sa svim zakonskim propisima, i mi smo pokušali da uhapsimo njihove organizatore. Imali smo podatke da je tu formiran štab terorističke organizacije koju je osnovala porodica šiptarskih terorista koja se prezivala Mujota i koja nije terorisala samo Srbe, već i Albance. Mi smo krenuli u akciju i uradili smo je perfektno. Međutim, tu je nastao jedan problem, jer je tada jedinica koja je ostala da obezbedi lice mesta bila izvučena mimo našeg znanja. Na taj način je bilo dozvoljeno Vokeru i teroristima da naprave sve što su napravili. Ta akcija je mnogo puta pominjana kao okidač za bombardovanje, ali da nije bilo nje, našli bi bilo šta drugo kao razlog, jer su oni hteli da bombarduju Jugoslaviju. Okidač su mogle da budu i tri spaljene kuće.

Spekulisalo se o povlačenju srpske policije tokom noći za vreme te operacije, da li to smatrate greškom?

- Povlačenje naših jedinica s lica mesta bila je greška. Mora čovek i to da prizna. Ipak, to nije zavisilo od nas, tu akciju su izvele operativne grupe posebnih jedinica policije. Ali četa iz Uroševca koja je trebalo da obezbeđuje to mesto bila je izvučena mimo našeg znanja, tako da su oni mogli da dođu i poremete to lice mesta. Istražni sudija Danica Marinković došla je da izvrši uviđaj, ali to nije bilo moguće, pao je mrak, bilo je zimsko vreme, tako da je to ostavljeno za sledeći dan. Međutim, kad se jedinica izvuče, oni imaju prostora da uđu. Ušli su teroristi, ušao je Voker, čovek koji je sve to planirao i organizovao, tako da je bilo poremećeno sve na licu mesta. Nakon toga smo imali priliku da vidimo i leševe u jaruzi koji su bili presvučeni. Naime, oni su imali običaj da ispod opreme nose civilno odelo ili trenerku, pa su im samo skinuli uniforme i oni su od terorista postali civili. Kasnije je to dokazano. Čak je i Helena Ranta, koja je bila prisiljena da napiše izveštaj kakav je napisala, u svojoj knjizi navela da je Voker primorao da to uradi.

24sedam/Ivan Mitić

Kako je izgledao napad na sedište terorističke jedinice koju ju je predvodio Adem Jašari, osnivač i vođa tzv. Oslobodilačke vojske Kosova?

- To je bila prva akcija koja je pokrenuta. Njen cilj je bio da se uhapse Adem Jašari i njegova grupa koja je terorisala sve, a najviše Albance koji su živeli u tom kraju. Nju je težišno izvela Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti, koji je u toj organizaciji bio u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Učestvovali su JSO, SAJ iz javne bezbednosti i posebne jedinice policije koje su kasnije preuzele i druge aktivnosti. Adem Jašari je bio poturčeni Srbin, i po svim topografskim kartama iz tog vremena ta mahala se nazivala Jašarević i oni su bili Jašarevići. On je bio zlikovac i odmetnik, a o tome govori i stara poslovica koja kaže da je poturica gori od Turčina. On je silovao žene svojih sunarodnika u mahalama Jašari i Gecaj, pa su oni čak slavili kad je "vođa" likvidiran. Ipak, Jašari je iskoristio žene i decu kao štit, jer da su bili negde na otvorenom, oni bi bili uništeni. Međutim, on je žrtvovao sve, a ubio je i svog bratića samo da se ne bi predao srpskoj policiji. Jašarijeva ćerka je spasena tako što su deca, među kojom je bila i ona, od silnih eksplozija počela da trče prema policiji. Naravno, ćerku smo mu spasli i ona je danas živa i zdrava. Od te akcije nismo mogli da odustanemo, pozivali smo ih da se predaju i polože oružje i niko ne bi stradao, ali je bio takav da je žrtvovao sve zarad nekog svog cilja.

Kakva je bila vaša saradnja sa JSO i Legijom na Kosovu i da li ste zbog toga nastavili saradnju i za vreme petooktobarske revolucije?

- Imali smo izuzetno korektu saradnju. Sarađivali smo u svim akcijama i na svim planovima i sa JSO i sa vojskom SRJ. Nikakvih problema nismo imali sa JSO. To je bila najopremljenija jedinica, pogotovo u Ministarstvu unutrašnjih poslova, i nije bilo jače jedinice na čelu sa Legijom, koji je bio njen komandant. On je bio komandant Specijalne jedinice resora državne bezbednosti, a posebne jedinice policije su bile u resoru javne bezbednosti, tako da smo i kasnije sarađivali na svim zadacima koje je država pred nas stavila, pa i na demonstracijama 5. oktobra.

Kako vam je Legija spasao život?

- To je bilo na Kosovu, prilikom deblokade puta Peć - Priština. Moja jedinica je dolazila iz pravca Prištine, a Legijina iz pravca Peći. Uradili smo deblokadu i onda smo se rastali. Oni su krenuli nazad prema svojoj bazi, a mi prema svojoj, međutim, na jednom useku na tom putu teroristi su nam napravili zasedu. Nismo mogli ni glave da podignemo... Pozvao sam Legiju putem radio-veze, a on je odmah naredio vraćanje jedinice. Došli su i uspeli da nas odblokiraju. Nije on tada spasao samo moj život, nego živote svih ljudi iz jedinice koji su u tom momentu bili sa mnom. To je rat, pomažemo jedni drugima i tu se ogleda dobra saradnja.

24sedam/Ivan Mitić

Kako ste odlučili da ne pratite naređenja "odozgo" za vreme demonstracija i šta je bilo presudno u donošenju te odluke?

- Bili smo lojalni oficiri Ministarstva untrašnjih poslova, ali svaki oficir ima pravo da ne izvrši naređenja koja nisu u skadu sa zakonom i koja bi dovela do velikih civilnih žrtava. Nama je bilo jasno da je taj sukob trebalo da nastane između dve specijalne jedinice, na osnovu podataka naših obaveštajnih službi, ali i da izazove krvoproliće. Kada smo dobili ta oprečna naređenja od pokojnog ministra Vlajka Stojiljkovića, jasno nam je bilo da ćemo time izvršiti krivično delo, delo ubistva našeg naroda. Tada je već bila formirana ta kritična masa ljudi i vi ne možete da pucate u goloruk narod koji ide na demonstacije. Onda smo se Legija, pokojni Boško Buha, tadašnji komandant beogradske brigade policije, i ja našli i dogovorili se da nećemo da izvršimo ta dela i da ćemo takva naređenja da odbijemo. Legija je imao zadatak da zaustavlja narod koji dolazi kod Lipovačke šume, ja sam imao zadatak da ga zaustavim na Bubanj potoku, a Buha na Ibarskoj magistrali, i tu su pravljene razne kombinacije. Rekli smo da nećemo da izvršimo ništa od toga, jer su naređenja bila grozna.

Koja su to naređenja bila?

- Jedno je bilo da po svaku cenu zaustavimo autobuse, makar upotrebili raketne bacače. Mnogi i danas govore da mi nismo bili na strani naroda, ali policija je uvek na strani naroda, zato i postoji, i mi tada nismo mogli to da izvršimo. Takođe, naređenja nisu ni dolazila preko naših pretpostavljenih već direktno od ministra. Politika je politika, služba je služba, a zakon je zakon, i on mora da se poštuje.

Da li biste iz sadašnje perspektive uradili nešto drugačije?

- Ne, isto bih postupio kao i tada. Ne samo ja, nego svi mi koji smo tada imali neku komandnu odgovornost. Posle demonstracija, od 2001. do 2004. godine sam bio na čelu Žandarmerije i tada se promenila vlast. Došao je DSS, ministar unutrašnjih poslova je tada bio Dragan Jočić i došlo je do nesuglasica, pa sam otišao.

Kakvih nesuglasica?

- On je hteo promene, to je njegovo pravo, on je ministar. Ja nisam bio saglasan s tim, to samo mogu da kažem, i dao sam ostavku. To je jedini put kad sam to uradio.

24sedam/Ivan Mitić

Da li je tačno da ste na Kopaoniku sprečili atentat na Đinđića i šta se tada zapravo desilo? Ko je u to bio uključen?

- To je bilo vreme koje sada teško objasniti ljudima. Zoran Đinđić je bio meta zbog nekih svojih stavova. Vidim da sad kruži snimak na kom Đinđić priča o tome da ako nam otmu Kosovo, Republika Srpska treba da se pripoji... On je bio meta i to je nesporno. Ali za taj slučaj navodnog napada na njega ja nisam imao informacije da će se to desiti, jer to i nije bio posao Žandarmerije. To je trebalo da rade obaveštajne službe, Resor državne bezbednosti, Resor javne bezbednosti i vojne obaveštajne službe koje faktički štite ličnosti na pozicijama kao što su predsednik države, premijer... Na Kopaoniku je tada na obuci bila Jedinica za specijalne operacije. Ne znam da li je atentat na Đinđića bio planiran ili nije, ali on nije pokušan tada. Mnogi vezuju to što je JSO bila tamo, pa se zbog toga i pretpostavlja da je atentat planiran i tada. Ja sam bio tada tamo sa Legijom i sa svima njima, nijedna informacija nije došla do mene. Đinđić je tada na Kopaoniku igrao fudbal sa policijom, pa mu je pukla Ahilova tetiva, zbog čega je prevezen za Beograd. Tada je krenula priča da je trebalo da mu bude napravljena sačekuša kod Bubanj potoka, ali se ništa od toga nije desilo.

Da li je atentat na njega mogao da bude sprečen hapšenjem "crvenih beretki" kad su protestovale zbog hapšenja braće Banović?

- Ubijeni su toliki predsednici i premijeri po svetu, ne mogu tri-četiri čoveka koja su neposredno uz štićenu ličnost da spreče tako nešto. To rade službe. Obaveštajne službe moraju da imaju podatke o tome da li neko planira atentat. Po mom uverenju, i siguran sam u to, službe su zakazale kada je reč o atentatu na Zorana Đinđića. On je ubijen snajperom, to ne mogu da spreče tri čoveka. Ne može telohranitelj koji je uz njega da spreči taj atentat. To je moglo biti sprečeno jedino preko obaveštajnih službi, a ne hapšenjem "crvenih beretki".

Govorilo se o pismu koje ste vi predali povodom protesta "crvenih beretki". Navodi se da su vam ga izdiktirali Mićunović i Čović, a oni su to obrazložili kao savet, šta je istina?

- U tom momentu, strane obaveštajne službe, preko nekih satelita koji su bili ovde, pokušale su da uvuku i Žandarmeriju u čitavu tu priču oko protesta. To pismo nisu napisali ni Nebojša Čović ni Dragoljub Mićunović već komanda Žandarmerije. U tome su učestvovali moj zamenik i moji pomoćnici. Neki ljudi iz Jedinice za specijlne operaciji su tražili da se pridružimo protestu, a mi nismo imali ni jedan jedini razlog da to uradimo. To njihovo nezadovoljstvo je rezultiralo time što tadašnji načelnik RDB nije hteo da ode na sastanak sa njima u Kulu da mu oni predoče da su izmanipulisani, i odatle je sve krenulo. Ja sam imao razgovore i u Resoru državne bezbednosti i sa ministrom i rekao sam: "Ljudi, vi to morate da rešite sami, ne možemo mi da podržimo nešto za šta nemamo nikakav osnov, vi vaše nezadovoljstvo možete da iskažete onako kako vi mislite da treba." Govorili su da je to bila oružana pobuna, svedočio sam nekoliko puta na suđenjima i Legiji i Zvezdanu Jovanoviću i rekao sam da je to bio legitiman protest. Oni da su hteli to oružano da odrade, izveli bi teško naoružanje. Nije merodavno govoriti o tome što su imali pištolje kod sebe, pa svaki policajac ima pištolj kod sebe kad ide na ulicu. To jeste bio protest, ali to se onda politički vrti na svakojake načine. Žandarmerija je tada navela da podržava svaki legitimni i zakonski način da se iskaže nezadovoljstvo i promena koja se traži. Tada je faktički prvi put krenula mlada demokratija i mi smo zbog toga što se nismo pridružili i nismo reagovali i sastavili to pismo. Najveći problem je što su tada na čelu države bili ljudi koji nisu dorasli svom pozivu i mestu na koje su bili postavljeni. Posle toga je rasformirana JSO.

Foto: Privatna arhiva

Proglašeni ste herojem akcije "Sablja" i tada unapređeni. Šta je bio vaš zadatak i gde ste sve išli tokom akcije?

- "Sablju" je vodila Uprava kriminalističke policije, a Žandarmerija je tu bila da pomogne, jer oni nisu bili spremni, nisu bili opremljeni i obučeni da uđu u neki objekat kad se zna da su unutra naoružani ljudi, to je bio naš zadatak. Nismo imali zaduženja što se tiče kriminalaca, bavili smo se operativnim radom kada je reč o teroristima. Tada smo držali jug Srbije i fokus nam je bio na tome. Ja tada uopšte nisam ni čuo za Lukovića Kuma ili Šiptara, jer to nije bilo u našem krugu posla. Kada je formiran štab u akciji "Sablja" mi smo obezbeđavali sve državne institucije, ambasade i neke ličnosti, a ulazili smo tamo gde drugi operativci nisu mogli. Ušli smo u Šilerovu, jer smo znali da su unutra bili ljudi spremni na sve, ali smo naš zadatak uspešno obavili. Ulazili smo i na druga mesta gde su bili klanovi. To je bila akcija koja je do danas zapamćena, što govori o tome koliko je bila velika. Pronađeno je sve što je trebalo da bude pronađeno i urađeno sve što je trebalo da bude urađeno.

"Surčinski klan" je pokušao atentat na vas i vi ste to potvrdili. Koji je razlog njihovog napada na vas?

- Dva puta je atentat pokušan na mene. Prvi put to je bilo kod pumpe "Zmaj", jer je naša komanda tada bila u obližnjoj zgradi koju je Ministarstvo rentiralo i komanda Žandarmerije je u tom momentu bila tu. Oni su to pokušali na auto-putu. Izašli smo na auto-put, ali su nas blokirali jednim automobilom u levoj traci. Međutim, znao sam da se tada priprema atentat na mene, pogotovo što sam odbio da se priključim protestu "crvenih beretki". Naravno, opet podvlačim, nije to do njih, to je bila isključivo politika u tom momentu. Oni su tada pokušali da me ubiju, vozili su 20-30 km/h tik uz nas sa otvorenim prozorima, ali ja sam imao dobro obezbeđenje i izgurali smo ih s puta. Nije bilo obračuna, jer im mi nismo videli oružje, da jesmo, reagovali bismo i možda bi tok istorije bio promenjen.

Da li ste sigurni da je razlog to što se niste pridružili protestu?

- Da, oni su pokušali da "počiste" sve one koji, po njihovom mišljenju, nisu bili lojalni njima.

Šta je, onda, razlog ubistva generala Boška Buhe?

- Možda je to bio jedan od razloga i za njegovo ubistvo, jer ni on nije hteo da se pridruži nekolicini ljudi koji su, nažalost, bili u tome.
 
Legija je tražio vas da bi se predao, šta se desilo tog dana i da li vas je taj njegov zahtev iznenadio?

- Nisam bio iznenađen što je tražio mene da bi se predao, ali me iznenadio momenat predaje. On je tada faktički bio najtraženiji begunac zbog stvari o kojima nije moje da sudim, državni organi su rekli svoje i on je sada na izdržavanju zatvorske kazne od 40 godina. Međutim, Legija je imao poverenja u mene kao što sam ja imao poverenja u njega. On je bio legitimni komandant jedne jedinice i mi smo uvek uspešno sarađivali u svim akcijama. On je imao poverenja da neće biti ubijen, jer su mnogi tada želeli njegovu smrt, i pozicija i opozicija. Kada bi ga ubili, on bi bio kriv za sve i tu bi se priča završila. Ja sam tada bio sa prijateljima u lovu, pozvao me momak iz Žandarmerije kod koga je Legija došao, dao mi ga je na telefon, ja sam mu prepoznao glas i pošto nisam mogao brzo da reagujem, poslao sam komandanta beogradskog odreda da ga preuzme. Momci iz Žandarmerije ga nisu odmah prepoznali, jer je u tom momentu imao dugu kosu i bradu, a oni nisu ni imali prilike da ga sretnu. Predaja je bila njegova konačna odluka, a posle toga smo se sreli u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je tadašnji ministar Jočić naredio da ga dovedemo.

24sedam/Ivan Mitić

Kako sada, posle toliko vremena, komentarišete ubistvo braće Bitići, s obzirom na to da je ono označeno kao glavni kamen spoticanja u odnosima između Srbije i SAD?

- To nije glavni kamen spoticanja, to je sigurno. Naravno, ubistvo je ubistvo i tu nema dileme. Međutim, i taj i neki drugi slučajevi nisu morali tako da se završe. Taj predmet je još uvek u toku i ja ne bih mnogo govorio o tome. Svedočio sam ne znam koliko desetina puta i u haškoj kancelariji i pred našim državnim organima, 150 svedoka je izvedeno u tom slučaju i niko me nije doveo u vezu sa time. Ja nisam ni bio tu, bio sam na godišnjem odmoru, ali to se već sve zna i ne bih nastavljao o tome jer slučaj nije zatvoren. Mogu da kažem da nije u redu što se to ubistvo desilo i što se desilo na taj način, ali mnoge stvari su tu indikativne. Od toga da su oni pronađeni sa dokumentima u džepovima na vrhu te masovne grobnice koja je bila gore. Niko od nas policajaca nije mogao da pretpostavi da će to tako da se desi. Ko je mogao da pretpostavi da će leševi da budu sahranjeni u Batajnici i u Petrovom Selu u bazi dve specijalne jedinice, zašto? To je neka viša politika.

Još nelogičnosti...

- Nije logično da ih sprovode tako, da ih hrane, da ih vidi 200 ljudi, pa 500 kilometara da ih voze nekud. Oni su mogli da budu ubijeni na teritoriji Kosova, gde god je nekome palo na pamet, u bilo kom potoku, u bilo kojoj šumi. Mi smo držali administrativnu liniju. Politika je to što su im ostala sva dokumenta u džepovima. Uzmite Račak, uzmite hladnjače, pa i braću Bitići. Zašto su leševi sahranjeni u dve baze? Da bi bili sačuvani. Leševi koji su bili sahranjeni na Kosovu, vi ih otkopavate, stavljate u hladnjače u dovozite. Ja imam čvrste dokaze da je to sve rađeno za pare. Tada je bila takva politika, nažalost. Imali smo tada režim kakav smo imali, Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, koja je sve to i zakuvala. Oni su 1998. godine smenili Jovicu Stanišića koji se usprotivio tome, a doveli su poslušnika koji je sada u zatvoru za sve to. Zna se ko je sve to radio, nije radila javna bezbednost. Zna se ko je to radio, pa kome je to drugome trebalo? Nije mogao general Đorđević ili Sreten Lukić ili Pavković da to naredi.

Kako je izgledao vaš boravak u Libiji i da li ste tamo čuvali Gadafija?

- Sa Gadafijem nisam imao kontakt, samo sa njegovim sinom koji je tada bio u Beču. U tim totalitarnim režimima ljudi na čelu države su vezani samo za vojsku i ako im ona okrene leđa oni su mrtvi, izvrši se puč, državni udar i to je to. Onda su shvatili da treba da naprave pandan vojsci, da naprave jedinicu kao što je to svuda u svetu, kao što je i kod nas, gde je policija zadužena za javni red i mir, a vojska za rat, kad se takvo stanje proglasi. U Libiji su nameravali da naprave nešto slično žandarmeriji i hteli su da ja dođem tamo i pomognem im da to naprave. Oni su imali samo vojsku kojom je komandovao Gadafi, međutim, oficiri koji su komandovali su bili potplaćeni od strane Amerikanaca da bi se izvršio državni udar i da bi ubili Gadafija, kao što se na kraju i desilo, a zbog toga što nisu imali nijednu drugu jedinicu koja je to mogla da spreči.

Kakvo je bilo stanje kad ste vi otišli tamo?

- Kada sam otišao u Libiju tada je već bilo opsadno stanje, Amerikanci su ušli u državu i video sam da je to kraj i da ne mogu da radim ono zbog čega sam došao. Tražio sam da se vratim u Srbiju i da angažujem svoje instruktore, ali znao sam da se neću vratiti jer sam video kakvo je stanje. Čim dođete tamo oni vam uzmu pasoš i vi ste njihov talac. Imao sam prijatelje koji su pre toga bili tamo i jedva su žive glave izvukli. Sve što su zaradili ostalo je na računima u libijskim bankama, pa su sa nešto para koje su imali uspeli da plate helikopter da ih samo prebaci preko granice. Zbog tih informacija sam i odlučio da se ne petljam u to.

 

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi