Mladi par iz Srbije obišao je ceo svet: Bili su „zarobljeni“ na 8.000 kilometara od kuće, pa odlučili da ostanu u ratom razorenoj zemlji

Ona je stvorila svoj svet iz snova.

Irena Petković je rođena u Leskovcu, a diplomu na Fakultetu Likovnih Umetnosti stekla je u Beogradu.

Ali pre i posle svih formalnosti, Irena je neko ko traga za nepoznatim, neko ko žudi za novim izazovima, ali najpre za slobodom, putujući po svetu. I u tome nije sama.

Irena i Bojan, mladi par avanturista za osam godina obišao je preko 30 zemalja, na nekoliko kontinenata.

 - Može se reći da su naše zajedničke putešestvije počele sa beskrajno dugim vožnjama vozom od Beograda do Leskovca. Sa mojim preseljenjem u Beograd počinju i naša zajednička putovanja po Evropi, kratka budžet varijanta, amaterska, nesnađena ali prepuna magičnih uspomena. Putovalo se kada je Bojan imao slobodne dane, kada se sakupi novac od stipendije i part-time poslića, kada su praznici, kaže nam Irena na početku razgovora.

Ubrzo to više nije bilo dovoljno. Želeli su da upoznaju svet na dublji i drugačiji način, da svoj život prilagode mestu u kome se nalaze, jer to je čar putovanja.

 - Želeli smo da ostanemo u drugoj držali koliko nam se dopada, a ne koliko slobodnih dana imamo. I tako je to postao naš način života.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Svaki slobodan trenutak provode na nekoj novoj destinaciji. Obišli su veliki deo Evrope, poprilično od Azije i nešto manje Afrike. Ipak, kažu, ne broje države, već iskustva.

 - Putujemo polako, ostajemo dugo na jednom mestu i vracamo se često u drzave gde smo već bili. Opredelili smo se za takozvani “slow traveling”, kao digitalni nomadi imamo tendenciju da se stacioniramo u jednu državu na duži vremenski period, pokusamo da opipamo lokalnu kulturu, svakodnevnicu i oblikujemo život prema mestu u kome se nalazimo.

Jedna od stanica koja je čekala da je dožive, bio je Vijetnam. Neverovatnim spletom okolnosti postao je, ni manje ni više, nego njihov novi dom.

 - Mislim da će priča o Vijetnamu ostati najbitnija prekretnica u našem životu! Krenuli smo na put kroz Jugoistočnu Aziju sa idejom da nalazimo poslove online i sa ovim putovanjem pronađemo idealno mesto za duže stacioniranje. Bili smo ubeđeni da će to biti Bali, ali do Balija nismo nikada ni stigli. Par dana pre našeg leta za Indoneziju ova država zatvara granice zbog korone, a nedugo zatim i Srbija. Ostajemo zarobljeni u Vijetnamu, gde smo dosli samo na mesec dana kao deo naše ture kroz Aziju. Bili smo ubeđeni da će se cela drama oko virusa završiti za par meseci pa smo odlučili ostati u gradu Da Nang.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Kako se dvoje mladih ljudi koji su uvek u pokretu oseća u trenutku kada shvata da Vijetnam postaje njihov dom i to na neodređeno vreme?

 - Taj trenutak se desio nakon tačno 9 meseci u Vijetnamu. Nova godina, slavimo sa našim prijateljima Vijetnamcima i oboje znamo da je to to. Da više ne čekamo iz meseca u mesec da se pandemija završi i da se vratimo u Srbiju, ostajemo tu! Vijetnam je naš novi dom!

Par meseci se pretvorilo u pola godine, zatim u godinu, pa u dve. I to kakve!

 - DVE GODINE ŽIVOTA U RAJU. Dve najlepše godine u našem životu, zbog samo jedne lude odluke iz srca, da ostanemo u Vijetnamu.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Stiče se utisak da su uvek bili korak ispred korone, do tog trenutka, a taj trenutak se zove Vijetnam, koji ih je zaustavio i „zarobio“.

 - Putujući kroz Tajland osetila se već panika zbog korone, uhvatili smo jedan od poslednjih letova za Vijetnam, a nakon par nedelja u Vijetnamu i jedan od poslednjih autobusa ka centalnom delu zemlje. Nismo baš hteli da priznamo sebi da se nešto ozbiljno dešava u svetu sve do momenta kada smo saznali da ne možemo u Indoneziju, ne možemo nazad u Srbiju, a na sve to završavamo u bolničkom karantinu u Da Nangu koji je trajao dve nedelje.

Koliko god izgledalo teško biti zatvoren toliko daleko od svega svog, u karantinu u bolnici, živeti u stahu od zaraze tada još potpuno nepoznatim virusom, postoji i ona druga, lepa strana ove priče. Irena i Bojan su doživeli i upoznali pravi Vijetnam, čak i lokalcima malo poznat.

 - To kako su se nama sklopile kockice i kako smo na kraju dobili ono za čime smo tragali je definitivno materijal za knjigu. Vrlo je specifična situacija u kojoj se ceo svet našao prethodnih godina, Vijetnam je bio zatvoren za turiste čitave dve godine, te smo imali prilike doživeti ovu zemlju kakva je i lokalcima nepoznata. Bez horde turista i prenakrcanih turističkih lokacija, praznih plaža, druženje sa Vijetnamcima, to je jedan lagan lokalni život koji ima samo jedno svrhu - da se živi u miru.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Daleka kultura, nepoznati ljudi, jezik. Koliko je ta „kuća“ bila drugačija od doma?

 - Generalno se nije teško snaći kada si otvorenog duha, željan ispunjenog života, novih iskustava i drugačije kulture. Mogu reći da je puno značilo to sto nam je bio dostupan luksuz koji Evropskom standardu nije. To su momenti kada možeš naći komfor čak i u  trenucima kada je sve mnogo drugačije nego ono na šta smo navikli. Ovo kažem kako bi ljudima bilo jasno da je u Vijetnamu jako dostupno ono što u Srbiji se smatra luksuzom, život tamo može biti jako lagodan. Sve to je učinilo da nam ne nedostaje Srbija, već nas je dodatno motivisalo da nastavimo da istražujemo druge kulture i živimo u drugim državama.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Na kulturološke razlike nailazili su na svakom ćosku, doslovno.

 -  Počevši od bacanja ostataka hrane i limenki piva na pod uličnog restorana, skriveni mračni sokaci u kojima se nalazi najukusnija tradicionalna hrana, organizovani haos u saobraćaju gde se ama baš niko ne nervira. Vijetnamci koji kada odlaze često se i ne pozdrave niti objašnjavaju zašto moraju otići, to je bilo tako oslobađajuće za nas koji dolazimo iz društva gde se za sve pravdamo i objašnjavamo.

Na mnoge različitosti se trebalo navići, ali u slučaju Irene i Bojana ceo proces adaptacija bila je igra, jedno beskrajno zanimljivo istraživanje i konstantna inspiracija. Ipak, na jednu pojavu se nikada nisu navikli.

 - Nemoguće je navići se na guštere u kući.

Usvojili su život Vijetnamaca i postali jedni od njih.

 - Sa svojim istraživačkim duhom ubrzo smo znali gde su najbolje pijace, ko prodaje dobar avokado, gde su skrivene plaže, gde lokalci piju kafu i kako se jedu tradicionalna jela. Mislim da smo zapravo tek nakon pola godine života tamo mogli potpuno opušteno da kažemo da razumemo, upijamo i koristimo život u Vijetnamu, a nakon godinu i po dana smo se osećali u potpunosti kao deo njihovog društva i mogli reći da je Vijetnam naš dom.

U tome su im beskrajno mnogo pomogli njihovi novi prijatelji, porodica Trung.
 
 - Trung i Chin Chin, roditelji male klinceze imena Chaca, kod kojih smo izajmljivali apartman su nam stvorili taj osećaj doma. Živeli smo u istoj kući, popili beskrajno mnogo kafa zajedno, delili životne i poslovne ideje, brinuli jedni o drugima. Sa njima smo slavili sve praznike, svaki pun mesec. Za Lunarnu Novu godinu smo 5 dana obilazili rodbinu po selima i gradovima učeći o njihovim običajima i kulturi. Oni su ti zbog kojih smo Vijetnam nazvali našim drugim domom.

8.000 kilometara daleko od kuće, Ireni i Bojanu život se vratio u „normalu“. Red posla - red putovanja, baš onako kako vole.

 - Po Vijetnamu se putovalo baš puno, što zbog posla u turizmu što zbog naših ličnih želja. Ali najlepša sećanja zapravo vezujem za taj nit blagostanja koji smo imali u Vijetnamu, naša svakodnevnica koja je bila organizovana tako da nam svaki dan bude kao san. Živeli smo pored mora, plaža nam je bila svakodnevni ritual, kokos, more, joga, sunce. Tako je počinjao skoro svaki dan. Malo je reći da smo se dali na istraživanje najboljih kafa u gradu. Često smo dan završavali sa prijateljima na večeri u lokalnom restoranu, umakajući vrući francuski baget u sos od belog luka i putera koji je preliven preko škampa.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Kafa sa jajetom, vino sa zmijom, odbojka nogama, zvuči kao sa druge planete, ali tu čudnjikavim stvarima nije kraj?

  - Ta čudnjikavost se dosta povezuje sa hranom, pa je nama bilo sasvim normalno da jedemo salatu od meduze, crnu gusku, milion vrsta puževa, jegulju, durijan, kafu sa jajetom, dezert od želatina i mleka…Sve to je deo njihove kulture i vrlo je slično sa ostalim zemljama u Aziji. Sve što nam je bilo čudno je postalo razumljivo nakon boravka tamo. Kao na primer to što smo često viđali da Vijetnamci izlaze na ulicu u pidžami, nose papuče čak i na poslu, maskiraju se kao nindže kada voze motor da bi se zaštitili od sunca ili to da bi na motoru mogli preneti čak i svoju kuću.

Privatna arhiva/Irena Petković, Bojan Ralić

Nova avantura pretvorila se u novi život, na drugom delu sveta, koji ih je naučio:

 - Da se snovi ostvaruju baš u pravom momentu, da mir nije samo u nama samima već da okolima dosta utiče na taj odnos blagostanja, da je SADA pravi trenutak za avanturu. Mogla bih napisati roman o tome koliko nas je Vijetnam promenio i motivisao, ali glavno je to da smo naučili šta tačno želimo od života i kako da idemo tim putem.

Iako su im okolnosti diktirale život pune 2 godine, uverili su nas da na taj deo života ne gledaju kao na nešto nametnuto?

 - Ta početna nametnutost je bila samo simbol da je to to, mesto za kakvim smo tragali i život kakav smo sanjali. Sva ta drama oko karantina, bolnice, zatvorenih granica je bila tu sa razlogom. Sve nakon toga je hrabra odluka da počnemo život na drugom kraju sveta, pokrenemo posao i stvorimo život o kakvom smo samo maštali.

I šta bi danas dali za malo tog istočnjačkog haosa?

 - Uh, mislim da nema dana da se ne poželimo Azije. Kada se gleda sa strane, to zaista izgleda kao haos, ali nama je bio doživljaj mira, slobode i inspiracije. Teši nas to što znamo da ćemo uskoro ponovo biti tamo. A do tada imamo cilj da živimo u još nekim državama, razvijamo svoj posao i dodamo sebi još malo istraživačkog repertoara.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi