Četvoročlana porodica iz Beograda zauvek je napustila Srbiju: Sve je bilo idilično, a onda...

Bez neke posebne namere, Marijana i Boban otišli su u Faro na godišnji odmor, ne sluteći da će samo nekoliko godina kasnije ovaj biser Portugala postati njihovom novi dom.

24sedam vam predstavlja bračni par poreklom iz Beograda kome u životu ne manjka hrabrosti.

 - Istina je da čovek treba da ima hrabrosti, ali i podršku. Bitno je promisliti o tome šta želite, šta dobijate a šta gubite preseljenjem, i ako se sve poklapa i cela porodica se sa tim slaže, onda treba pokušati - navode oni.

Stisnuli su zube, pokušali i uspeli, i danas njihov život izgleda potpuno drugačije.

Privatna arhiva

A sve je počelo jednog jula. Bilo je to kao i svako drugo letovanje, sve dok nisu zagrebali malo dublje i upoznali ljude, običaje, navike...

 - Najvažnije je bilo to što nismo odseli u hotelu, nego kod ljudi koje smo poznavali iz Beograda. To je pomoglo da ovaj grad na jugu Portugala ne upoznamo površno kao obični turisti, već da vidimo kako živi lokalno stanovništvo, kakve su im navike, običaji, karakter, kako je živeti u malom gradu na obali, na krajnjem jugu Evrope - kažu naši sagovornici.

Nisu odoleli karnevalskoj atmosferi, savršenoj klimi, prelepim peščanim plažama, ribarskim selima, šumama eukaliptusa, a možda najviše kosmopolitskom načinu života.

 - Na svakom koraku mogao se čuti engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, ruski i, naravno, portugalski jezik. Sav taj sklad, uprkos tolikoj raznolikosti, spor ritam života i srdačnost i gostoljubivost Portugalaca naveli su nas da prvi put počnemo da razmišljamo o preseljenju u ovu egzotičnu zemlju dobrih i pitomih ljudi - navode Marijana i Boban.

Privatna arhiva

Od pomoći je, kažu nam, bilo to što je jedno od njih dvoje moglo da „ponese“ posao sa sobom, pa su finansije donekle bile obezbeđene.

 - Naravno, nije moguće živeti od jedne plate, zato smo ubrzo otvorili prodavnicu suvenira, a taj plan je razrađen i pre preseljenja - kažu oni.

Privatna arhiva

Marijana radi kao honorarni prevodilac i sa većinom svojih klijenata komunicira isključivo putem interneta. Vremenska razlika između Srbije i Portugala je mala, samo sat vremena, tako da ni to nije predstavljalo prepreku.

 - Freelance posao vam omogućava da sami birate radno vreme, te je to bila još jedna olakšavajuća okolnost kada je trebalo rešavati administrativna pitanja, poput boravišne dozvole, upisa dece u školu i ostalih svakodnevnih aktivnosti, ali u potpuno novom mestu i na potpuno stranom jeziku - kažu naši sagovornici.

Privatna arhiva

S druge strane, Boban je radio u medijima, kao advertajzing menadžer, i njegov ugovor još nije bio završen kada se Marijana preselila sa decom. Boban se doselio10 meseci kasnije, i sa sobom doveo i mačka Borivoja, tako da je cela porodica konačno bila na okupu. 

Privatna arhiva

I tada je bilo potrebno adaptirati se na novo podneblje, nov mentalitet, nov način života. Bilo je to...

 - Ni lako ni teško. Ljudi su srdačni, otvoreni za sva pitanja. Algarve je turistička regija, pa mahom lokalci govore i engleski, što nam je donekle olakšalo komunikaciju, ali i usporilo učenje portugalskog.

Najteže je bilo deci, jer su mesec dana nakon preseljenja devojčice krenule u školu, u prvi i četvrti razred, i to bez osnovnog poznavanja portugalskog jezika i bez svojih drugara - navode oni.

 - Bilo je suza i bilo je teško, ali već negde krajem prvog polugodišta sve je došlo na svoje, deca su progovorila jezik, našla svoje društvo i život se odvijao punom parom. Sve nedoumice koje smo imali, sve strepnje zbog preseljenja i promena, sve to je brzo nestajalo zbog ljubaznosti sa kojom su nas dočekivali Portugalci i njihove bezrezervne želje da pomognu. I što se posla tiče, našli smo lokal, otvorili prodavnicu suvenira, i kupci su počeli da dolaze. Kada bismo završili posao, a deca školu, odlazili bismo na plažu, na kojoj je ritam talasa unosio dodatni mir u nas. Vikendom bismo obilazili okolinu, pravili izlete u Sevilju ili Lisabon. Ukratko, sve se odvijalo bolje nego što smo mogli da poželimo - pričaju Marijana i Boban.

Privatna arhiva

Sve dok nije naišla pandemija koronavirusa i narušila idilu.

 - Sve  je stalo odjednom, turisti su napustili grad u roku od dva-tri dana, posao je stao, a mi smo se našli u nezavidnoj situaciji jer smo ostali bez prihoda. Da sve bude još gore, virus je zakačio i nas. Kao i svi zaraženi, bili smo primorani da idemo u kućni karantin na nekoliko nedelja kako ne bismo širili zarazu. To je značilo da moramo da zatvorimo radnju i ostanemo i bez ono malo zarade koja nam je u vreme pandemije dolazila od lokalnih kupaca - navode oni.

Teško je i zamisliti koliko je problematično suočiti sa koronavirusom, izolacijom, oskudicom negde tamo daleko, a kamoli doživeti.

 - Naravno da je mnogo lakše biti među svojima, imati na koga da se oslonite. Ali svi su se udružili i pomagali jedni drugima. Razni servisi su bili u službi građana, dosta ljudi je volontiralo da pomogne onima koji nisu mogli da funkcionišu normalno. Na primer, za vreme naše izolacije, lokalna vlast je redovno slala na našu kućnu adresu namirnice jer nam je kretanje bilo zabranjeno, čak i do prodavnice. Policajac koji nas je svakodnevno obilazio ostavio nam je svoj broj telefona i rekao da ga pozovemo u bilo koje doba dana ako nam bilo šta treba, a komšinica iz zgrade, sa kojom smo dotad samo kurtoazno razmenjivali pozdrave, svaki dan nam je donosila topla peciva i kolače koje je sama pravila za nas. Sve nam je to olakšalo „kućni pritvor“, kako smo u šali nazivali naše bolovanje - kažu naši sagovornici.

Privatna arhiva

Kako bi se odužili svojoj novoj zajednici i obogatili ponudu grada koji ih je prihvatio kao najrođenije, odlučili su da u Faru otvore jedan specifičan poslovni prostor i na taj način preokrenu koronu u svoju korist.  

 - Kada smo se napokon vratili u normalu i ponovo otvorili radnju, svaki dan bi neko u nju ušao i na stranom jeziku, uglavnom na engleskom, interesovao se za neki suvenir. Samo ovoga puta to nisu bili obični turisti. Ubrzo smo shvatili da je grad pun digitalnih nomada i frilensera, čiji posao nije vezan za stalno mesto boravka, tih dobrih ljudi koji sve svoje obaveze završavaju onlajn i koji mogu da žive na bilo kojem mestu na planeti na kojem postoji internet. Ogroman broj njih je izabrao upravo Faro za vreme pandemije, što zbog blage i tople klime tokom cele godine, što zbog vrhunske kuhinje, što zbog nepreglednih plaža koje se prostiru svugde pokraj grada. Jedina zamerka koju su imali je to što u gradu ne postoji prostor u kojem bi mogli da rade, a da ne moraju da ga kupe ili dugoročno iznajme. Naš „Hercules Coworking Space“ uskoro treba da zaživi, i zato smo trenutno u fazi finansiranja projekta preko određenih platformi koje su tome namenjene - kažu Marijana i Boban.

Privatna arhiva

Danas, posle tri godine života u Portugalu, osećaju se spokojno.

 - Živimo u manjem gradu, ne provodimo sate u saobraćaju, mnogo više šetamo... Ovdašnje plaže su najlepše u Evropi, a neke od njih su i u top 10 u svetu, i sve vam je dostupno u krugu od 50 kilometara. Hrana je mediteranska, zdrava i ukusna u isto vreme. Ljudi u Portugalu se manje nerviraju, a to je ono što našem narodu fali, da ne brine zbog svega i svačega i da poštuje pravila, jer sve se na kraju reši – od administracije do gužve u saobraćaju. Kad bi svi više vodili računa jedni o drugima, naš je utisak, sada iz ove perspektive, sve bi bilo mnogo lakše - navode naši sagovornici. 

Jedino što im nedostaje iz Srbije su porodica i prijatelji.

 -To su odnosi koji se godinama grade, a onda se odjednom sve promeni. Srećom, nove tehnologije nam daju osećaj da smo i dalje blizu, iako nismo fizički prisutni - kažu na kraju Marijana i Boban.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi