Sergej i Isidora: Ukleti crveni šal kao simbol kobne ljubavi

Sergej Jesenjin bio je čovek nežnog pera i još nežnije duše, tako tanane da je čak i povređena sujeta mogla da je teško ozledi. Bio je plavokosi mladić, fascinantan, nekada i vulgaran, izgubljen u bezglavoj potrazi za sigurnom ljubavnom lukom, lepotan koga su uništili nepomiriljivost sa teškim strujama životama, taština, alkohol i emotivni bol.

Presudio je sam sebi, sa svega 30 godina, ali su tri decenije života bile sasvim dovoljne da zanavek ispiše najblistavije stihove u istoriji poezije, ostavi veliki kulturni uticaj u Rusiji, ali i bude akter u jednoj od najpotresnijih i najvećih ljubavi 20. veka. Ovo je priča o njemu, čoveku koji je svoje srce ostavio na papiru, pred smrt pišući sopstvenom krvlju, i o Isidori Dankan, ženi koja je od malih nogu plesala i čekala „ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek“. Nažalost, dobila je večnu ali tragičnu ljubav.

Jesenjin je zavoleo Isidoru Dankan, gotovo 20 godina stariju, dijametralno drugačiju od njega, a opet neverovatno istu – u strasti, umetnosti i ljubavi. Poezija je bila njegov život, kao što je ples bio njen. U trenu kada su se upoznali slavna Amerikanka jedva da je znala dvadeset reči na ruskom, dok melanholični pesnik nije znao nijednu na engleskom. Da sve bude čudnije to se nikada nije promenilo, ali ih nije sprečilo da stupe u brak, proputuju svet zajedno, da se obožavaju, svađaju, vređaju, čak i tuku.

Jesenjin i Isidora, oboje čudesno posebni i već za života veliki, upoznali su se 1921. godine. On je tek napunio 26, a ona proslavila 44. rođendan. Sergej Aleksandrovič koji je u tom trenutku već smatran za jednog od najvećih pesnika Rusije, bio je jedan od simbola boljševičkog društva – buntovan, ali lojalan novoj vlasti, talentovan čovek koga je javnost obožavala. Sa plavim loknama, svetlim očima i dečačkom lepotom, imao je izgled klasičnog srcelomca, ali ne i manire džentlmena – lako se zaljubivao, još lakše odljubiljivao, žene su za njega neretko bile potrošna roba. Iza sebe je već imao tri propala braka i troje dece.

Dankanova je bila već ostvarena i proslavljena plesačica, žena koja je pomerila granice i intrigirala svet, a u prestonicu Rusije došla je sa tragičnom ljubavnom prošlošću, providnom plesnom odorom i koferom punim neostvarenih želja. Živela je svoj život kao što je i plesala – hrabro, nesmotreno i posvećeno. Kada bi neko pogledao Isidoru niko nije pomišljao na to da je ona igračica – bila je krupna, nimalo nalik na klasičnu balerinu. Temeljno je istraživala drevne grčke plesove, a njena opsesija njima dosezala je apsurdne razmere – ona je plesala čak i u modernoj varijanti tunike, koja je neodoljivo podsećala na antičke toge. Danas je možda niko ne bi shvatio za ozbiljno, ali u Evropi na kraju 19. veka ona je bila senzacija – pomalo neuredna, bosa, obučena kao antička grčka plesačica. Granice je rušila time i što je plesala gotovo naga – za nju to je simbolizovalo slobodu od društvenih konvencija i mogućnost da se poveže sa prirodom. Isidora nije namerno šokirala, ona je zapravo samo dozvoljavala da je preplave emocije. U njenoj glavi fizičko i duhovno, umetnost i seks bili su nerazdvojni.

U Moskvu je došla nakon revolucije, na poziv Lenjina, koji je voleo da gleda kako ona pleše. Otvorila je školu modernog plesa za devojčice, a uporedo je često organizovala svoje performanse. Ipak, na taj potez se najpre odlučila jer je bila duboko nesrećna u Americi – sve ju je podsećalo na promašene ljubavi i duboku tragediju koju je tamo proživela. Slavna umetnica uzgubila je dvoje dece u saobraćajnoj nesreći, a potom joj je i preminulo i treće dete samo nekoliko dana nakon porođaja. Uprkos tome što je u četrdesetoj godini i dalje zračila mladalačkim duhom, nije ni slutila da će doživeti najuzbudljviju ljubav u svom životu. Neposredno pred dolazak u Rusiju, čuvena londonska gatara prorekla joj venčanje na ruskom tlu, na šta se Isidora samo nasmejala i otišla ne ostaviviši joj ni paru. Ali, onda je u jesen 1921. upoznala Jesenjina.

Na boemskoj žurci punoj alkohola i dima, nakon jednog od njenih nastupa, u ateljeu slikara Žora Jakulova, budući ljubavni par se prvi put susreo. Teško je zamisliti reakciju tadašnjih radnika u socijalističkoj Rusiji na njenu tačku „Ples sa šalom“ – Isidora je polugola skakutala po bini, mašući crvenom maramom. Ali, postojao je jedan čovek koji je reagovao baš onako kako je ona oduvek priželjkivala. Bio je to čuveni pesnik koji je, videvši je, ostao opčinjen, pun želje da uradi nešto udarno i izražajno. U tom trenu je glasno opsovao i krenuo da se probija kroz masu uzviknuvši: „Dođavola, sklonite se svi sa puta“, pa izveo kratak, budalast i divlji ples za Isidoru. Potom je pao na kolena. Isidora ga je pomilovala po glavi, i jednostavno izustila: „Anđeo“. Samo nekoliko sekundi kasnije pogledala ga je u oči i rekla: „Đavo“. Iste noći, opčinjeni i zaneseni, Isidora i Sergej napustili su veselje i nastavili zabavu u dvoje u njenom stanu. Ljubav je nezadrživo ušla u njihova srca, zanavek im odredivši sudbinu. Njihova veza je u mesecima koji će doći nastavila da skandalizuje okolinu, njihove poznanike i prijatelje. Malo ko je razumeo ogromnu razliku u godinama, komunikaciju isključivo gestovima i pogledima, a još je bilo manje onih koji su mogli da shvate Isidorinu poslušnost kojom je reagovala na ofanzivne Sergejeve ludorije.

Međutim, sve prepreke bile su nebitne i ništa nije mogla da zamuti njihove emocije. Samo šest meseci od prvog susreta, oni su se zvanično zavetovali jedno drugom na ljubav i vernost. Neko vreme sve je išlo glatko, imali su svoj mali „raj“, a često su i nastupali zajedno – ona je igrala, a on čitao svoju poeziju. Isidori je imala zakazanu turneju po Evropi i Americi, ali nije mogla da zamisli da se razdvoji od njenog Sergeja Aleksandroviča (volela je da ga zove punim imenom), pa ju je on pratio na tom proputovanju. Baš tada, daleko od drage Rusije, započeli su problemi. U dalekom svetu niko nije poznavao Jesenjina, niko nije mario za njega, bio je odsečen od svega što je voleo i čemu se divio, bio je običan ruski seljak i suprug poznate Isidore Dankan.

Kada bi Amerikanci čuli da piše poeziju i da je nacionalni pesnik, jednostavno bi ga upitali: „Ali, šta ti uopšte radiš za život?“. Sve to učinilo ga je bolesnim i očajnim, pa je počeo da tugu i nezadovoljstvo utapa u alkoholu. Kada su novine pisale da Isidora stiže u pratnji svog mladog supruga, on je bio toliko besan da ju je gađao cipelama. Od nemoći i gneva sve što mu je ostalo jeste da pravi skandale nekada obožavanoj ženi. Počeo je da deli Isidorinu odeću siromašnima, i da pravi scene u restoranima i javnim mestima. Odnos među supružnicima mesecima je eskalirao sve dok nisu postali stranci i neprijatelji.

– Odvela sam Jesenjina daleko od Rusije. Htela sam da ga pokažem svetu. Sada moramo da se vratimo u Rusiju kako bi on sačuvao svoj um, jer bez Rusije, on ne može da živi – rekla je Isidora jednom prilikom. I zaista – prijatelji više nisu mogli da prepoznaju Jesenjina, on je bio drugi čovek – istrošen, umoran, nervozan, pun teških, crnih misli. Iz njegovih usta izlazile su bezobzirne, grozne reči i pregršt uvreda na račun žene koju je voleo.

Oni koji su bili upućeni u odnos pesnika i plesačice tvrde da je tih meseci Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, ljubeći mu cipele i govoreći da ga voli. Ali, i tome je morao doći kraj – žena koja nikada nije rekla nijednu lošu reč o voljenom čoveku, više nije mogla da trpi njegovu destrukciju. Iscrpljena i nesrećna, Isidora je pijanom Jesenjinu saopštila da ide u Pariz bez njega i da ga ostavlja samog u Moskvi.

– Konačno sam slobodan. Stara veštica – pričao je prijateljima pesnik.

Samo nekoliko meseci nakon njenog odlaska on joj je poslao drzak i kratak telegram: „Ja volim drugu. Ženim se. Srećan sam“. Njegovi prijatelji su nakon njegove smrti svedočili da je u stvari želeo da joj kaže da je voli, ali da ne može da živi sa njom, i da mora da potraži svoju sreću sa drugom, te da isto želi i njoj. Ipak, pokušao je da je zauvek istisne iz života grubim rečima, a to je ono što mu je oduvek išlo od ruke – da rečima izazove kako najlepše emocije, tako i duboke ožiljke. Ono što Isidora nije znala jeste da je to bila velika laž. Sergej jeste bezglavo lutao sa drugim ženama, a 1925. godine se čak i oženio Sofijom Tolstoj (unukom čuvenog Lava Tolstoja), ali je njegovo srce zauvek ostalo kod  te „gipke, lakonoge breze“, kako je nazivao Isidoru.

Počeo je da gubi razum i polako zalazio u ludilo. Bio je u sve gorem psihičkom stanju, neumereno je pio i neretko razgovarao sa „crnim čovekom“, đavolom koji je živeo u njegovoj mašti. Rasplet je neminovno bio tragičan. Jedan njegov prijatelj, prisećajući se poslednjeg susreta sa pesnikom, otkrio je šta mu je rekao Jesenjin, pun sete i tuge: „Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj“. Poslednji Jesenjinovi meseci bili su obojeni teškom, sivom atmosferom beznađa, tuge i ludila, ali baš tada su pesme iz njega tekle nezaustavljivo i silovito – kao da su „navijene iz mašine“, kako je sam pričao. Kao nikada pre, on je pisao i sećao se ljubavi, mučila ga je njena prolaznost, a opet ju je smatrao najvećim čudom života. Kada mu je u jednom trenutku nestalo mastila, krvlju je napisao pesmu „Doviđenja, druže, doviđenja“, za koju se ispostavilo da je i poslednja.

„Čitav život čekah malo sreće,

al’ u noći ipak ostah sam…

Doviđenja, bez stiska, bez reči!

Čemu bol i vrelih suza žar?

Za nas nije nista novo mreti,

ni sam život nije nova stvar…“, napisao je čuveni pesnik, u tom trenutku rob uobrazilja, zlovolje i usamljenosti.

Pesmu je zgužvanu strpao u džep svog prijatelja, i samo dan kasnije okončao svoju agoniju – u snežnoj i tužnoj noći, između 27. i 28. decembra 1925. godine, u lenjingradskom hotelu „Angleter“ Jesenjin je sebi oduzeo život. Neuredna soba broj 5, u kojoj je nekada boravio sa njegovom Isidorom, voleći je i ljubeći, postala je njegova grobnica. Sergej Aleksandrovič izvršio je samoubistvo na tri načina kako bi osigurao da neće preživeti – presekao je vene, zapalio cev od grejanja, svezao je šal oko vrata i obesio se. Nakon ove tragedije Dankanova se potpuno povukla iz javnog života, piše Stil.

Pročitajte još

Priča o Lazi Kostiću i jednoj od najtragičnijih ljubavi srpske književnosti

Beg od tuge i bolnog nedostajanja tražila je u kratkim i prolaznim aferama, ali je voljenog čoveka nadživela samo godinu i po dana. Već je zagazila u šestu deceniju kada se u Nici zabavljala sa mladim ljubavnikom sa kojim je 14. septembra 1927. godine krenula da se provoza. Svoj čuveni crveni šal vezala je oko vrata. Bio je to poslednji dan u životu lepe i slavne Isidore. Šal, njen zaštitni znak, ali i stvar kojom je Jesenjin sebi oduzeo život, slučajno se obmotao oko točka automobila u pokretu i udavio je.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi