Sergej Jesenjin: Tajna sobe broj 5

U sobi broj 5 lenjingradskog hotela “Angletar”, na današnji dan 1925. godine, jedan od najvećih ruskih pesnika Sergej Jesenjin pronađen je mrtav, a o tom događaju se i dan-danas spekuliše.

U tom trenutku, njegova smrt proglašena je za samoubistvo jer je, navodno, pesnik ostavio oproštajno pismo u vidu pesme napisane svojom krvlju, što će mnogo godina kasnije biti upravo jedan od dokaza za oprečno mišljenje.

Slučaj iz sobe broj 5 biće otvoren ponovo tek nakon raspada Sovjetskog saveza, a mnogi tajni dokumenti i spisi, ukazivaće na ubistvo!

Mladi i talentovani Jesenjin počeo je da piše poeziju još sa devet godina, a nakon najpoznatijih pesama kao što su “Pesma o keruši”, “Ispovest mangupa”, “Molitva za umrle”, “Pismo majci”, “Kafanska Moskva” postao je jedan od najboljih i ujedno najomiljeniji pesnik Rusije.

Njegovi stihovi o ljubavi upućeni brojnim ženama, među kojima je bila i čuvena američka plesačica Isidora Dankan, recituju se širom sveta, ali, poznato je i da je ekscentrični mladi poeta vodio buran život, te da je u mnogim svojim pesmama i esejima kritikovao sovjetsku vlast koliko je otvoreno mogao, što su mu mnogi za života zamerali. Upravo je to jedan od razloga zašto se i dan-danas sumnja na njegovo ubistvo.

Biografi pišu da je samo godinu dana pre Jesenjinove smrti 14 njegovih prijatelja, kolega i pesnika bilo privedeno na ispitivanje od strane GPU-a (tajne policije), koja je u to vreme stalno pratila poslove stvaralačke inteligencije. Jesenjin iste godine piše pesmu “Zemlja nitkova” u kojoj govori o ništavnosti revolucije i o tome kako je svako ko je na vlasti lopov i prevarant. To u Rusiji njegovog doba nije moglo da prođe nekažnjeno, piše Telegraf.

Glavni adut priči o samoubistvu Sergeja Jesenjina jeste pomenuta pesma koju je pisac ostavio za sobom “Doviđenja druže, doviđenja”, a uveliko se pričalo da je Jesenjin ovu pesmu napisao sopstvenom krvlju, iako ekspertiza krvi nikada nije urađena.

“Doviđenja, druže, doviđenja

Čuvaju te, mili, moje grudi.

Rastanak je znak predodređenja,

Susret nam se u daljini nudi.

Doviđenja, bez stiska, bez glasa,

Ne tuguj mi, stuštenih obrva –

Nije novo mreti pre svog časa,

Al’ ni život nije novost prava.”

Pesmu “Doviđenja druže, doviđenja” Jesenjin je veče pred smrt dao svom prijatelju Volfu Erlihu koji se te večeri, sa još dvoje ljudi, našao u njegovoj sobi. Pesnik je papir sa pesmom ubacio u džep kaputa svog prijatelja i rekao mu da ne mora da žuri sa čitanjem, da pesma ne govori o njemu, te da je natenane pročita sutra.

Erlih je na pesmu potpuno zaboravio, tvrdio je kasnije u svojoj knjizi. U svom tom metežu, piše, nije bio svestan da u svom džepu nosi jedan od ključnih dokaza za Jesenjinovo samoubistvo. Tek ju je dan nakon smrti pesnika predao policiji, što će kasnije, razume se, biti jedan od sumnjivih momenata u istrazi.

Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da Jesenjin ovu pesmu zapravo i nije napisao tačno pred smrt. Ona je nastala pola godine ranije i u drugoj verziji. Napisao ju je u leto 1925. godine na Kavkazu, gde ga je zatekla vest o smrti njegovog prijatelja Alekseja Ganina. Ganin je takođe bio pisac, koga je sovjetska vlast 1925. godine streljala, zajedno sa još 13 ljudi, pod optužbom da pripadaju Odredu ruskih fašista.

Godinama kasnije, istraživačima je bilo čudno to što se Erlih tek dan kasnije setio pesme. Kao neko ko je Jesenjinu pomagao oko objave njegove poezije, Erlih je za ove stihove verovatno morao i ranije da zna. Uz to, on je radio za GPU, rusku tajnu policiju koja je u to vreme pod budnim okom držala inteligenciju. Naročito onu koja je pretila da se odmetne od sovjetske propagande.

Pročitajte još

Ernest Hemingvej: Starac, smrt i Nobelova nagrada

Semjuel Beket: Kako je pokušaj ubistva čuvenom piscu doneo slavu, ljubav i “Godoa”

Jesenjin je sahranjen 31. decembra 1925. godine na moskovskom Vaganjkovskom groblju. Neposredno posle pesnikove sahrane, objavljena je njegova poema “Crni čovek”, koja je u javnosti senzacionalno odjeknula, ali i naišla na žestoku ideološku kritiku. Ocenjena je kao nastavak prethodne “ozloglašene” knjige “Kafanska Moskva”. Dogmatičari su u ovoj poeziji videli defetističko raspoloženje, individualizam u vreme kolektivizma, huliganstvo, pijanstvo, nevericu u svakodnevicu.

Jesenjinove knjige gotovo preko noći nestale su iz biblioteka, zatvoren je i njegov muzej u Moskvi, a njegovom sinu Konstantinu predlagano je da promeni prezime. Čitave tri decenije ime i stihovi pesnika – velikana bili su gurnuti u stranu, u zaborav. Do preloma je došlo tek posle Staljinove ere, kada je odluku o objavljivanju njegovih zbirki doneo Centralni komitet.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.

Tada se dogodio presedan koji je mnogo govorio – na poziv na pretplatu za sabrana dela, u knjižarama širom države odazvalo se čak deset miliona čitalaca.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi