Poslednje reči Bojana Stupice: „Uklonite tog velikog anđela što stoji tamo!“

01.08.2021

20:01

0

Autor: Dejan Ćirić

„Najdraža mi je Bojanova ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja me je vodila kroz ceo život. Malo je deformisana jer su otisci uzeti za vreme njegove teške bolesti. Ali i sada, kad stavim svoje prste među njegove, osetim nešto poznato, strujanje, uzbuđenje“, govorila je legendarna Mira Stupica

Bojan Stupica/Facebook/Časopis KULT

Jedna od najsjajnijih figura naše kulture, čovek raskošnog dara kog je celog dao pozorištu, po osnovnom obrazovanju, bio je arhitekta (diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Ljubljani, na odseku arhitektura), a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta, glumac.

Išao je ispred svog vremena, izuzetno obrazovan, talentovan i radan, sagradio je tri pozorišta, odgajio mnogo talentovanih glumaca, napravio mnogo antologijskih predstava. Pravio je velike, raskošne ansambl predstave, sa malo sredstava a puno znanja, entuzijazma i danonoćnog rada, predstave kakve su danas retkost. Najveći deo snage i lepote svoga talenta ugradio je u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Bojan Stupica/Facebook/Vesna Stankovic

Rođen je na današnji dan, 1. avgusta 1910. godine u Ljubljani. Još kao student je putovao po Italiji, Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, gde se upoznavao sa radom tamošnjih pozorišta. S svojom prvom suprugom, glumicom Savom Severovom, sa kojom je dobio sina Matiju, osnovao je Teatarsku komornu družbu „Obraznikov“. Prva predstava bila je „Voina i mir“ (Rat i mir), gde je Bojan uradio prevod teksta, scenografiju, kostim, režiju, i još je učestvovao kao glumac. U periodu od 1934. do 1940. godine režirao je čak 28 predstava, i to u Mariboru, Ljubljani i Beogradu.

Za vreme Drugog svetskog rata godinu dana je bio zarobljen u logoru Gonaros, kod Udina zbog svoje aktivnosti u “Osvobodilnoj fronti”. Tu je pretrpeo teške povrede, jer je bio mučen i otpušten je kao nepokretan. Dugo je hodao uz pomoć štaka, a po oslobođenju se vratio pozorištu. Bio je pomoćnik upravnika Drame u Narodnom gledališču u Ljubljani i za dve godine je stigao da postavi deset predstava, sa sopstvenom scenografijom.

Godine 1946. boravio je u Moskvi i Lenjingradu, gde je upoznao sovjetsko pozorište. Po povratku je napravio elaborat i osnovao centralno jugoslovensko pozorište – JDP, u Beogradu, po uzoru na ruski MHAT. Zgrada je podignuta u parku Manjež, po njegovim i instrukcijama arhitekte Belobrka, na mestu jahačke škole, a Bojan je bio umetnički direktor pozorišta od 1947. do 1952. godine. U JDP je upoznao svoju drugu životnu saputnicu, Miru (Todorović) Stupicu.

Bojan Stupica/Facebook/Vesna Schmee

Okupio je reprezentativnu ekipu glumaca iz Zagreba, Splita, Ljubljane, Novog Sada i Sarajeva, koji su stvarali novo pozorište visokog literarnog i scenskog nivoa: Jozo Laurenčić, Joža Rutić, Jovan Milićević, Viktor Starčić, Mladen Šerment, Tomislav Tanhofer, Salko Repak, Dejan Dubajić, Milan Ajvaz, Ljubiša Jovanović, Karlo Bulić, Kapitalina Erić, Marija Crnobori, Branko Pleša, Rahela Ferari, Milivoje Živanović, Mira Stupica, Stevo Žigon, Sonja Hlebš, Sava Severova, Bert Sotlar, Branka i Mlađa Veselinović, Petar Slovenski…

Pozorište je otvoreno premijerom „Kralja Betajnove“, Ivana Cankara, u Bojanovoj režiji. Istovremeno je režirao još dve predstave – „Ujka Vanju“ Čehova i „Ribarske svađe“ Goldonija. U tom periodu ostvario je sedamnaest režija u JDP-u. Njegove inovativne predstave su imale velikog odjeka u to vreme socrealističkog diktata, i uspeh mu nije oprošten. 1952. godine Bojan je smenjen, praktično oteran iz svog pozorišta, odlukom upravnika Mime Dedinca. Otišao je u Ljubljanu i snimio film „Jara gospoda“ (1953). Godinu dana kasnije „Dundo Maroje“, u Bojanovoj režiji, pozvan je na gostovanje na Festival nacija, u pozorište „Sara Bernar“ u Parizu. Predstava je doživela veliki uspeh i bila obasuta pozitivnim utiscima francuske kritike. Ta predstava je išla na brojna gostovanja po evropskim pozorištima. U toj renesansnoj komediji igrali su Karlo Bulić (Dundo Maroje), Viktor Starčić (Sadi), Jozo Laurenčić (Pomet), Mira Stupica (Petrunjela) i Sonja Hlebš (Laura).

Godine 1955. Bojan prelazi u Zagreb, na poziv HNK, i tamo provodi tri sezone ponovo uspešno režirajući („Sveta Ivana“, „Gloria“, „Ribarske svađe“, “Optimistička tragedija,“ „Kolomba“, „Kavkaski krug kredom“…). Dve sezone bio je profesor na Zagrebačkoj akademiji, a 1956. snimio je svoj drugi igrani film „U mreži“. 1957. godine pozvan je u Beograd da gostuje sa predstavom „Kavkaski krug kredom“. Ponovo ga pozivaju u JDP, gde je ostao samo jednu sezonu, napravivši „Prosjačku operu“ i „Gospođu ministarku“, a potom je prešao u Narodno pozorište. Sa HNK je, u međuvremenu, nastavio saradnju, ukupno je režirao dvanaest predstava za sedam sezona.

Bojan Stupica/Facobook/Beogradska Pozorišta

Od 1959. godine Bojan je neumorno radio. Režirao je u Narodnom pozorištu, „Bošku Buhi“ i novoosnovanom Ateljeu 212. Atelje je tada još bio u malom nepodesnom prostoru i Bojan je odlučio da se izbori za novi, bolji prostor i da formira stabilno jezgro budućeg pozorišta. Okupio je Taška Načića, Ružicu Sokić, Boru Todorovića, Branku Petrić, Petra Banićevića i druge glumce i uz brojne peripetije, projektovao i otpočeo sa gradnjom zgradu novog pozorišta – Ateljea 212. Sa Radošem Novakovićem bio je prvi rukovodilac, a potom je to mesto preuzela Mira Trailović.

Stupici su stigle čak i ponude za režije u inostranstvu, pa je tako radio u Narodnom divaldu u Pragu i Burijanovom Teatru D 34. Šezdesetih godina dobijao je ponude i režirao je, osim u Pragu, i u Bazelu, Budimpešti, Moskvi i Lođu.

Od 1964. godine prešao je u slobodne umetnike, a 1968. godine ponovo postaje upravnik JDP-a. Iste godine doveo je u to pozorište grupu glumaca koje i danas zovu „Bojanove bebe“: Gojko Šantić, Tanasije Uzunović, Milan Gutović, Josif Tatić, Slobodan Đurić, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvetić, Svetlana Bojković, Mirjana Vukojčić, Branko Cvejić (kome je Bojan dao nadimak “Bane bumbar”). Posle niza problema koji su ga pratili tokom celog života, ponovo režira i gradi svoje treće pozorište, koje će posle njegove smrti, 1970. godine, poneti njegovo ime – „Teatar Bojan Stupica“.

Bojan i Mira

Odnos sa Bojanom Stupicom je najznačajnije poglavlje u burnom životu Mire Stupice, ispunjenog sa tri braka, bezbroj uloga, uspona i padova.

Bojan je svoje borbe, sukobljavanja sa čaršijom i gorčinu, koja je bila rezultat utakmica sa primitivizmom, utapao u kafani i u njihovu kuću su sve češće počeli da ulaze mirisi alkohola i neki sumorni tonovi. Alkohol je doneo i ljubomoru, pa je jedino prihvatljivo i dopušteno muško društvo bio brat Bora.

Mira i Bojoan Stupica/Facebook/Vesna Schmee

„Voli te tvoja Mura“

Kada su počeli da se vole Bojan nije znao ćirilicu, a ona je bila vrlo nesigurna sa latinicom, pa bi mu u pismu napisala: „Voli te tvoja Mura.“ Tako je postala njegova Mura. Koračali su stazama uspeha i slave, ali ni stranputice nisu bile baš ravne. Njihova ljubavna priča čeka nekog novog dramskog pisca.

Najdraža uspomena

„Najdraža mi je Bojanova ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja me je vodila kroz ceo život. Malo je deformisana, jer su otisci uzeti za vreme njegove teške bolesti. Ali i sada, kad stavim svoje prste među njegove, osetim nešto poznato, strujanje, uzbuđenje“ – govorila je legendarna Mira Stupica koja je svoju intimu, srce i dušu otvorila u autobiografskoj knjizi „Šaka soli“. Ništa nije ostavila nedorečeno. Pisala je o događajima koji su obeležili njen buran život koji je intrigirao kako pozorišni esnaf, tako i njene obožavaoce.

Rado je govorila o ljubavi sa Bojanom ističući da se on od svih muškaraca najlepše udvarao. Bio je oličenje disciplinovanog Slovenca, a osvojila ga je vesela i razbarušena glumica koja nije obraćala pažnju na njega, oko koga su svi obletali. Bila je njegova kraljica, a on je njoj bio i ostao „jedini, najveći, najbolji, najdublji, najinteresantniji“.

Voleli su se nežno i burno. Do kraja života je govorila da je Bojan bio njena jedina velika ljubav i da prezime Stupica s ponosom nosi. Ne zbog slave koju ima, već zbog toga što je i ono vezuje za čoveka čije su poslednje reči iz bolesničke postelje bile njoj upućene.

Mira i Bojan Stupica Facebook/Mario Marinić

„Kad sam odlazila iz bolnice, okrenula sam se kod vrata da mu po običaju pošaljem poljubac. Mahnuo mi je i umorno doviknuo: „Uklonite tog velikog anđela što stoji tamo!” To su bile poslednje reči koje sam čula od mog Bojana, zapisala je u knjizi.

Samo dva dana posle 93. rođendana i 46 godina posle Bojanove smrti i Mira je otišla među anđele.

Za šezdeset godina života Bojan je stigao da režira 116 predstava u domaćim i 14 u inostranim pozorištima, dva igrana filma, napravio je 140 scenografija, sagradio i postavio na noge tri pozorišta, odigrao pet filmskih i 37 pozorišnih uloga. Bio je nekonvencionalan, buntovan, odvažan i samosvestan.

Bojan Stupica Facebook/Dragana Čanak

Posle političke zabrane predstave „Kad su cvetale tikve“, zdravlje mu je naglo popustilo. Kratko je bolovao, lečio se delom u Londonu. Preminuo je u 60. godini, 22. maja 1970. godine u Beogradu.

Pesnik Velimir Lukić oprostio se od Bojana Stupice rečima:

„Taj čovek je bio hrabar. Taj čovek bio je neumoran. Taj čovek bio je neumereno darovit i sklon greškama. Taj čovek bio je nepobediv. Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio. On je više nego svi mi znao da je pozorište kao i trajanje, da treba živeti, da treba istrajati i nikad se ne odreći svoga daha. A njegovo disanje imalo je i bilo ritam i zvuk pozornice. I kao što dah saznamo rođenjem, tako je on pozorište znao i obujmio svojim trajanjem. Ne zaboravimo – on je pre svega bio pesnik. On je imao misli i srce pesnika. Njegovi stihovi bili su njegovi mizansceni, a njegove predstave katreni i poeme, što ih je nadahnuto pisao ljudskim glasovima i pokretima. Bio je sjajan erudita, erudita života i življenja. Sve što je pripadalo ljudskom umu i ruci, ljudskom bolu i radosti, bilo je njegova umetnost. Otuda su njegove predstave živele godinama i sačekivale nas svake jeseni pevajući nam o tom čudu trajanja i mladosti… Gori njegova uspomena i obasjava nas. Živimo, glumimo. On je reditelj.“

Pročitajte još

Nagrada „Bojan Stupica“ se od 1971. godine dodeljuje za najbolju režiju pozorišne predstave čija je premijera bila u bliskoj prošlosti. Dodeljuje je Savez dramskih umetnika Srbije. Prošlogodišnji dobitnik je Igor Vuk Torbica, posthumno, za autorski projekat „Tartif” po Molijeru.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Najčitanije vesti