Nebojša Milovanović za 24sedam: Sve ono posle čega se ustaje i nastavi dalje je na korist duše

Kao neko ko je od početka svoje karijere igrao rame uz rame sa najvećim glumačkim imenima, Nebojša Milovanović jako dobro razume svoju umetnost i o njoj govori na poseban način, verujući čvrsto u svoj dar, svestan da je dostojan uloga koje je odigrao i koje će tek odigrati. Kao otac četvoro dece, neko je ko dobro razume život, sebe i sve ono što čini temelj sreće, uprkos svim preprekama. I glumi i životu daje vreme, pre svega ono za lično i umetničko sazrevanje koje vodi do ostvarenosti i zadovoljstva. Uspeh ga nije zaveo, popularnost još manje, ali poezija jeste, gotovo u istoj meri kao i gluma. Emocije, iako možda ne deluje tako, jesu njegov pokretač u svakom smislu. Priča koja je pred vama potvrđuje tu činjenicu kroz Nebojšin jasno definisan mizanscen osećanja, života, poraza, pobeda i umetnosti. Trenutno ga gledamo u najpopularnijoj domaćoj seriji „Tajne vinove loze“, a kroz ovaj intervju otkrivamo još neke, snimljene kamerom stvarnosti.

Delujete kao vrlo stabilan, odmeren i zreo čovek koji prati sebe i svoju umetnost. Koje lekcije i iskustva su vam pomogli da pronađete svoj životni i profesionalni put?

Pre svega, lično sazrevanje. Uveren sam da bi svet bio bolje mesto kada bi se ljudi strpljivo izgrađivali i kada ne bi nametali i projektovali svoje želje potkrepljene ambicijom koja često im veze sa pohlepom. Lekcije su isključivo sazdane na ličnom iskustvu.

Čini se da ste, kako pred kamerama, tako i na sceni, postepeno sazrevali, bez srljanja, pružajući sve kompleksnije i raznovrsnije uloge. Šta je u tom procesu za vas bilo najvažnije?

Pre svega to što sam i u pozorištu i na filmu na samom početku imao upečatljive uloge, gde se videla raznolikost i mogućnost mog dara. Postepenost je iluzija, jer sa takvim startom u karijeri, a bez podrške koja često nema mnogo veze sa pokazanim, prepušteni ste slučajnostima. Tako da je u mnogim stvarima koje mi nisu nuđene stvoren prostor za trpljenje i izgrađivanje, pre svega ličnosti.

Koje kamenje ste tokom godina morali da izbacite iz cipela, ne biste li na pravi način izrazili svoj talenat, ali i postigli ličnu ostvarenost?

Misao da je svaka stvar na ovom svetu postavljena na pravo mesto. Već odavno znam da to nije tako, ali to i jeste jedna od lepota života.

U čemu ste privatno, uporedo sa odrastanjem u glumi, postali dovoljno svoji da sada možete da kažete da ste zadovoljan čovek?

To je svakako ostvarenost u porodici koja doprinosi sagledavanju stvari iz mnogo ozbiljnijeg i objektivnijeg ugla, a to za glumu ume da bude dosta važno.

Od početka karijere igrate sa najvećim imenima „stare garde“, kao i sa najkvalitetnijim glumcima svoje generacije. Koliko to jesu bili veliki izazovi i šta izdvajate kao najdragocenije do sada?

Prve kadrove na filmu sam imao sa Aleksandrom Berčekom, Batom Živojinovićem, Batom Stojkovićem, Lazom Ristovskim i drugim velikim glumcima. Meni je to u startu bila potvrda da sam u takvim scenama dostojan, i više od toga vam i ne treba kao mladom glumcu. Kada ste tu ravnopravni i svoj na svome, da ne govorim o rečima pohvale i podrške, onda lako možete da trpite neke koji se samoproglašavaju i samoostvaruju bez previše prava i kvaliteta.

Šira publika vas zna sa ekrana i bioskopskog platna. Ipak, ko je Nebojša Milovanović u pozorištu? Koliko je možda slobodniji, snažniji, ekspresivniji, emotivniji, kako u ulogama, tako i u ličnom doživljaju?

Svega tu ima. Ima dosta različitih uloga, ali i toga da su sve pomalo, a retko koja po meri dara. Neke su bile, ali ima i dobrih predstava koje se više ne igraju, pa ljudi nemaju prilike da ih dožive, ali onaj ko prati sve to može da vidi.

Šta još uvek nisu donele godine i iskustvo? Postoji li uloga od koje zazirete?

Postoje uloge koje se ponude i jako su zanimljive, ali u mojoj subjektivnoj proceni, koja je u velikoj meri tačna, nisu podržane ili kućom ili podelom ili rediteljem. Tada mi je žao što se ne hvatam u to kolo. Ne postoji uloga od koje zazirem, samo želim i nadam se da reditelj zna zašto to radi. A to ćete već čuti.

Koliko je danas, u vremenu hiperprodukcije, velike konkurencije i potpuno drugačijih zahteva tržišta, teško trajati u umetničkom smislu onako kako srce želi? Uspevate li?

To nije na meni da procenjujem. Znam da ljudi vole i duboko poštuju moj rad, takve reakcije ostaju za mene, neko bi od njih pravio biografske spise, ali kada ste pred očima ljudi a značite im, onda je to to.

Trenutno vas gledamo u veoma popularnoj seriji „Tajne vinove loze“. Šta vam je ovaj projekat doneo kao novi izazov u karijeri?

U jednom takvom žanru koji donosi veliku gledanost i široku popularnost, igram tešku dramsku ulogu, i ozbiljni ljudi uočavaju o čemu se tu radi. To se ne dešava često i, između ostalog, zbog toga mi je dragoceno iskustvo.

Zoran je jedan od najkompleksnijih i najtragičnijih likova u priči. Vaša kreacija te snažne unutrašnje borbe, patnje i krivice je veoma uverljiva. Šta je bilo neophodno da pronađete u sebi ne biste li takvom emocijom iznedrili tu ulogu?

Svakom liku dajete jedan deo sebe, nekada više, nekada manje. Komplimenti govore da je Zoran psihološki istinit, a to je najvažnije. Ljudi mu veruju.

Šta po vašem mišljenju uslovljava veliki uspeh ove serije?

Glumci koji pristupaju dramski svojim ulogama, priča koja ima elemente melodrame i krimi-trilera, ali pre svega to da se emocije uglavnom ne lažiraju i niko od likova ih se ne stidi. Toga su se ljudi uželeli. I uvek će biti tako.

Poezija je važan deo vašeg života, književnost uopšte. Kakvog sebe pronalazite u njoj i u kojoj meri ona jeste vaš odraz u svakom smislu?

Poezija, kada je prava, nudi istinu, ritam, istinsko osećanje sveta i tananu prefinjenost. To je kompozicija, a glumac, ako je oseća i ume da govori, može postati savršen instrument.

Vrlo ste ekspresivan čovek, otvoren, istinit, čini se da se emotivno ne štedite ni u glumi, ni u drugim sferama umetničkog izražavanja. S druge strane, kao što smo na početku rekli, spolja delujete stameno, možda ponekad i nadmeno. Koliko je to pogrešna percepcija, a sve navedeno suštinski „sastav“ vašeg bića?

Mnogo je lakše da se uloga koju ljudi zavole, ili koju glumci misle da su ljudi zavoleli, ili bi tako hteli, projektuje i nosi u svakodnevnom životu. To je maska koja svašta može da abolira i donosi sitnu korist. Ali onda se tu zaustavlja sa mogućnošću stvaranja, ako je stvaranja ikad i bilo. Gluma je intima, satkana često i od snova i vrlo delikatnih osećanja.

Pomenuli smo Zoranovu patnju. Jasno je da kao glumac to sigurno nosite u sebi. Da li u privatnom životu takve emocije podjednako snažno izražavate, ili ih ipak stišavate u sebi?

Umetnik bi trebalo da pokuša da izgrađuje svoju ličnost, koja će mu omogućiti da uranja u svet uloga i da se što manje „oštećen“ vrati u svakodnevni život. Scene su ekstrakti emocija, a život je kompleksan, pa ima različitih momenata i kada se izražavaju, ali i kada se sputavaju emocije.

Šta je najteže odbolovati kao glumac, a šta kao čovek, i čemu su vas naučila takva iskustva?

Čovek teško podnosi nešto za šta misli da mu pripada a ne dolazi do njega. Ali ako se rukovodi drugim principima pravednosti i ravnoteže, onda mu je moguće da lakše prevazilazi sve te male nepravde. Na kraju, lepo je i kada znate da je nekoga to učinilo srećnim.

Koje poraze ste uspeli da pretvorite u pobede, kako lične, tako i profesionalne?

Sve ono posle čega se ustaje i nastavi dalje je na korist duše. Pa tako i porazi mogu biti korisni ako se iz njih izvuče pouka i nastavi dalje.

Volite muziku, kafanu, pesmu, ljude, volite život. Čime negujete i obnavljate tu ljubav?

Ne preterujem u poslednje vreme. I zbog situacije i zbog porodice. Tako da umem više da cenim kada se ti odlasci dešavaju i da ih, samim tim, više negujem.

Popularnost, čini se, držite na kratkom lancu i medijima i javnosti ne dozvoljavate previše slobode. Koliko je to neophodno u današnjem vremenu, ne bi li umetnik sačuvao sebe i svoju umetnost?

Nekoliko naslovnih strana na kojima sam u različitim ulogama, a u kratkom vremenu, završilo je razbacano na podu i poluizgužvano zajedno sa još nekim dečjim časopisima. Slikao sam i okačio „story“ na društvene mreže. Natpis je „Sic transit gloria mundi“ (Tako prolazi slava sveta). Nema mnogo komentara, a ni gledanosti. To je moj stav o svemu tome. Ta objava, uz nikakvu suvišnu skromnost, govori o umetniku i stavu, ali ne donosi dodatnu popularnost.

Vaša predstava „Stand down sa Nebojšom Milovanovićem“ je svojevrsni kolaž umetnosti. Zbog čega „stand down“?

Zato što nema nikakve veze sa stand up-om osim naslova koji podseća, ali koji je vrlo pametno izabran. Sadržaj je daleko ozbiljniji i dublji, kao i humor koji nikada nije usiljen i banalan.

Otac ste četvoro dece. Kako ih usmeravate da sutra postanu dobri ljudi i da put na koji ih treba izvesti bude pravi?

Trudimo se da im svima usadimo osnovne porodične vrednosti koje se ne kose sa različitostima u karakteru.

Gde i u čemu privatno pronalazite sebe, mir, svrhu i radost?

Čitanje, razgovor sa suprugom koja na svom poslu susreće životne ljude i situacije.

Pročitajte još

Dragan Mićanović za 24sedam: Odredile su me uloge koje nose veliku patnju

Šta je izvesno na profesionalnom planu u narednom periodu?

Već sam ranije rekao da zrele i ozbiljne uloge nisu garancija da se ne dobijaju neozbiljne ponude. Tako da je izvesno da ništa nije izvesno.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi