Mirjana Karanović za 24sedam: Suočiti se sa prošlošću i priznati greške je veoma teško

Bernard Šlink je u svom romanu „Čitač“ napisao: „Suočavanjem sa krivicom dostižemo zrelost“, a glumica Mirjana Karanović, koja u istoimenoj predstavi igra jednu od glavnih uloga, ističe da se u tom slučaju radi o Nemcima, ali da je i nama, na ovim prostorima, ta rečenica vrlo bliska.

Pred premijeru 24. oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu, glumica u razgovoru za 24sedam kaže da joj je veoma drago što je prihvatila ulogu Hane Šmic, zrele žene u koju se zaljubljuje mladi Mihael koji tek godinama kasnije, na suđenju, otkriva da je bila čuvarka u Aušvicu.
– Prema romanu je sniman i film za koji je Kejt Vinslet dobila Oskara, jako je dobar, glumci su stvarno odlični, ali je on više fokusiran na ljubavnu priču, na to što se dešava između žene i tog mladića, dok je kod nas u prvi plan stavljeno preispitivanja prošlosti i emotivnog suočavanja sa prošlošću – kaže glumica.

Roman nemačkog književnika i pravnika, iz 1995. godine, analiza je konflikta posleratne generacije s Holokaustom i koncentracionim logorima, te postavlja moralna pitanja o ispravnosti suđenja nacistima u posleratnoj Nemačkoj. Kako vi vidite to pitanje krivice i zločina s jedne strane, a razumevanja i suočavanja sa druge?

Postoje razni nivoi krivice, lične i grupne, a tu je pitanje kolektivne odgovornosti. U romanu se pomenuta rečenica odnosi na Nemce posle II svetskog rata, ali ona se često koristi za ova naša postjugoslovenska društva – u slučaju suočavanja sa događajima iz devedesetih na raznim stranama. I jedan i drugi primer pokazuju da to uopšte nije lako i da dugo traje. Često se misli da se sve završilo u Nemačkoj sa Nirberškim procesom, ali zapravo je to bio samo jedan događaj kada su osuđeni mnogi ljudi, ali veliki broj onih koji su učestvovali u holokaustu i sličnim aktivnostima nije zapravo nikad osuđeno. Nemci su oko 20 godina isto stavljali pod tepih sve što se desilo za vreme rata i skrivali svu svoju odgovornost. Tek kada je Vili Brant klekao, može se reći da je počela promena, a i tada je taj njegov gest naišao na mnoge osude u Nemačkoj. Suočiti se sa prošlošću i priznati greške je veoma teško.

Reditelj Boris Liješević je kazao da se komad bavi i pitanjem mladih generacija i nasleđem zločina. Kako vi to vidite?

Evo pogledajte i sami šta smo nasledili i vi, pa i ja… Nemamo mi dug period mira u kojem su generacije mogle da menjaju svoje obrasce ponašanja. Mi još uvek većinom mislimo da se nasiljem rešavaju problemi i konflikti. Stanemo jedan naspram drugog, pa ko je jači. Tako se nažalost rešava problem i sa decom. Još uvek se vodimo onim “batina je iz raja izašla”. Ko veli, mene su tukli, šta mi je falilo, tako ću i svoje dete… I onda to dete ode pa se na ulici ili u školi obračuna s nekim. Svedoci smo svakodnevnih situacija u kojima svi urlaju, udaraju…

Kako stati na put obrascu “nasilje rađa nasilje”?

Pre više od deset godina držala sam masterklas u Holandiji. Tema je bila “Nasilje na filmu” i bile se grupe studenata iz svih zemalja bivše Jugoslavije i iz Holandije. Kao uvodnu temu sam odabrala film “Bure baruta”. Svi studenti sa ovih prostora su se kliberili dok su gledali neke scene, Holanđani su se zgranuli. Pitala sam ih da li vam je jasno zašto je izbio rat u Jugoslaviji, da li vam je posle ovog filma jasna ta neka emotivna slika odnosa, kako je sve teklo. Nisu razumeli… Pitala sam ih zar im se nikada nije desilo da ih neko toliko ugrožava, maltretira, preti i da oni u nekom trenutku ne mogu da izdrže i jednostavno tu osobu udare, jer je to ponižavanje isuviše neizdrživo. Oni su mi rekli da kada se svađaju, pobednik je onaj koji ode… Tada sam shvatila kulturološku razliku.

Ali ni Holanđani nisu bili bez krvave istorije…

Da, ali oni su imali dovoljno mirnog perioda u kome su se neki pametni ljudi ipak na vreme odlučili da preokrenu stvar i da mlade ljude vaspitaju na drugačiji način – da nasilje ne bude odgovor na nasilje, nego naprotiv.

Na kome je odgovornost?

Ne možete uperiti prst u nekog posebno. Mora postojati svest na širem planu. Mi još uvek nemamo svest da postoji problem. Nažalost, kada pogledate u mnogim državama u svetu, ali i oko nas, oni koji bi trebalo da daju primer i koji su odgovorni u državi se ponašaju kao siledžije. Evo na primer, Nato bombardovanje je upravo bilo to – “najjači sam, nemoj sa mnom da se kačiš, jer ćeš dobiti po glavi”. Kada su izgubili živce sa Miloševićem oni su potegli avione i bombe. To je obrazac i današnjeg sveta. Obrazac kako se obračunavati. To je lanac nasilja, sukoba i zločina. Tu se vraćamo na pitanje zločina i odgovornosti.

Predstava je vrlo kompleksna, ali ste imali tu sreću u nesreći da imate dug period, zbog cele situacije sa pandemijom, da radite na njoj. Kako ste gradili lik Hane?

Sve češće mi se događa da igram likove koji imaju jako malo dodirnih tačaka sa mnom privatno. Nikada nisam ni ispred kamere ni na sceni bila ja, uvek su to bili likovi koje sam oblikovala kroz različite emocije i iskustva, ali ne samo moje, već i različitih ljudi o kojima sam čitala i istraživala.
Često pronađem tačke u kojima se dodirujem s tim likom i one budu moj oslonac, ali sve ostalo gradim na probama i tokom rada. Na sreću, ili ne, imali smo dug period pripreme zbog te situacije… Šta da kažem, korona je tu, mislim da ni ja, niti bilo ko može da zna šta će biti kada prođe, da li će proći, i šta onda posle…

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi