Legenda započeta skandalom: Lice i naličje kanske Kroazete (FOTO)

Od svojih početaka, Kanski filmski festival je obeležio istoriju sedme umetnosti zahvaljujući kreativnosti svojih učesnika, slavi i skandalima. Crveni tepih, fotografi, filmske zvezde, duge svečane haljine, smoking, predivna palata – sve to odlikuje spektakl na Kroazeti.

Mondensko letovalište smešteno u božanstvene krajolike francuske rivijere već decenijama okuplja creme de la creme sedme umetnosti, a najbolje među najboljima nagrađuje prestižnim priznanjem – Zlatnom palmom! I koliko god da je Kan rezervisan za film, skupe jahte i luskuzne automobile, crveni tepih koji se svake godine spušta sa vrha čuvenih stepenica, mesto je na kom se postavljaju modna pravila. Od pedesetih godina Kanski festival pomera granice u industriji lepote, rađa nove, ali i “oživljava” stare trendove, one koje su proslavile neke od najpoznatijih i najlepših žena sveta.

Pročitajte još

Neboplava haljina princeze Dajane sa Kanskog festivala 1987. zaslužuje film

Da će festival u Kanu postati simbol glamura bilo je jasno još sredinom prošlog veka, kada su crvenim stepenicama defilovale najveće filmske dive poput Odri Hepbern, Brižit Bardo, Sofije Loren i Elizabet Tejlor. Vremenom je filmska smotra na Kroazeti prerasla u jedan od najprestižnijih i najpopularnijih filmskih festivala u svetu kome se može prisustvovati samo sa pozivnicom, a održava se jednom godišnje (obično u maju), u Palati festivala i kongresa.

Kanski festival danas pripada festivalima „Velike petorke“, pored Venecijanskog filmskog festivala, Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu, Međunarodnog filmskog festivala u Torontu i Filmskog festivala Sandens u Sjedinjenim Državama. „Velika petorka“ je međunarodno priznata, jer daje stvaraocima umetničku slobodu da se izraze kroz film. FIAPF je 1951. godine formalno akreditovao festival na kome se prikazuju novi filmovi svih žanrova, uključujući i dokumentarce koji su snimljeni širom sveta.

Sve je počelo tako što je tokom tridesetih godina prošlog veka politika uticala na konačne odluke sudija na festivalu u Veneciji, dajući prednost filmovima u kojima su političari i gledaoci videli davanje podrške fašističkoj ideologiji Benita Musolinija. Francuski i američki reditelji su odlučili da promovišu ideju stvaranja novog festivala na kome će umetnost biti nagrađivana bez uticaja politike. Za sedište festivala odabran je Kan i ubrzo je određen datum prvog održavanja – septembar 1939. ali je odjednom cela Evropa bila u strahu jer je Hitler izvršio invaziju na Poljsku i počeo je Drugi svetski rat koji je odložio početak festivala tek za 1947. godinu. U toku tog prvog održavanja Luis Limijer, jedan od očeva kinematografije, izabran je za predsednika žirija. Prikazani su filmovi iz 16 različitih zemalja, a uveden je i princip jednakosti, što znači da žiri čini samo po jedan predstavnik iz svake zemlje. Festival je održan u prostoru koji je specijalno napravljen za ovu priliku i to u “Palais des Festival”, iako je krov još uvek bio nezavršen. Zbog problema sa budžetom, festival nije održan 1948. i 1950.godine.

Tokom godina, filmski festival u Kanu je doživeo male ali značajne promene, a među njima je određivanje Zlatne palme kao najveće nagrade koja je mogla biti osvojena na festivalu. Zlatna Palma je osmišljena 1955. godine i zamenila je stari “Grand Prix du Festival” koji je ranije dodeljivan. Ona simbolizuje gradski grb na kome stoji palma. Izgled nagrade se promenio tokom godina, a time i status iste kao najznačajnije nagrade na festivalu.

Tokom šezdesetih godina, Kan je bio već uhodan i priznat kao jedan od najznačajnijih na svetu, pošto je nagradio reditelje poput Luisa Bunjuela i Federika Felinija. Deceniju kasnije, način odabira filmova za festival se promenio. Ranije, svaka zemlja je mogla samostalno da odabere svog predstavnika za takmičenje, a posle te promene, festival je sam birao koji će filmovi učestvovati u takmičarskim selekcijama. To je čuvenim rediteljima poput Martina Skorsezea, Frensisa Forda Kopole i Ridlija Skota donelo Zlatne palme.

Pored svih bliceva, glamuroznih haljina, frizura, žurki na plažama ili jahtama, jedan od najzanimljivijih fenomena samog festivala jesu najverniji fanovi, ljubitelji filma, kao i oni koji su čekali ceo život da vide svog omiljenog glumca ili glumicu. U tim momentima ogradi ne može da se priđe. Međutim, tu postoji jedna mala tajna – merdevine. Obožavaoci se penju na merdevine u želji da vide svoje idole. Oni najverniji su spremni da ukrase svoje merdevine slikom neke scene iz filma, pa čak stihovima neke pesme.

„Radni dan“ u Kanu počinje u 15 časova. Teku pripreme pred projekcije, ulazak svih ekipa koje su radile na filmovima, slikanje ispred Palate, konferencije za štampu, posle toga kokteli na terasama najskupljih kanskih hotela, plažama ili jahtama, „after-party“ u nekom od klubova u koje dolaze najpoznatije filmske i muzičke zvezde. Toalete najpoznatijih svetskih kreatora su ono što se zove „must have“.

Najveći skandali Kanskog filmskog festivala

Iako se po glamuru i važnosti može takmičiti sa Venecijom, čini se da je Kan po skandalima ispred drugih festivala.

Sve je, naravno, počelo sa jednom starletom. Godine 1954, Kanski festival je još imao provincijski duh – reditelji i glumci su intervjue davali u kafićima, odlazili peške na projekcije i slikali se u prirodnom okruženju, na plaži ili hotelskim balkonima. Te godine francuska glumica Simon Silva, koja je prethodno malo popila, odlučila je da skine gornji deo kupaćeg kostima i da se sa rukama na grudima slika pored tadašnje velike holivudske zvezde Roberta Mičama, koji je i sam bio u alkoholisanom stanju. Fotografija je obišla svet. Nastao je ogroman skandal. Mičam je odmah pozvan da se vrati u SAD, gde udruženja za zaštitu morala nisu prestajala da se zgražavaju. Za svega nekoliko dana, ceo svet je čuo za Kroazetu, to novo mesto razvrata na Azurnoj obali. Zvezde i fotografi će od tada redovno dolaziti u Kan, čija je legedna započela skandalom.

Nakon starleta, štafetu preuzimaju bioskopske sale u kojima će se ponekad voditi prave bitke. Godine 1960, gledaoci će zbog “Avanture” Mikelanđela Antonionija napasti filmsku ekipu, obasipajući je uvredama i gađajući je trulim paradajzom. Iste godine, “Sladak život” drugog velikog italijanskog majstora Federika Felinija izazvaće žustre polemike i bes katoličke crke koja preti da će izopštiti vernike koji budu išli da gledaju bujno poprsje Anite Ekberg. To je bila verovatno najbolja moguća reklama za film koji će osvojiti Zlatnu palmu.

Godine 1961. španski reditelj Luis Bunjuel je napravio politički skandal pošto je njegov film „Vidriana“ prikazan na festivalu. Po njegovom povratku u Španiju koja je bila pod Frankovom diktaturom, i uz odobrenje vlade da se film producira u ovoj zemlji, ovaj izuzetni režiser je učinio sve da bi osvojio Zlatnu palmu. Ipak, posle euforije po osvajanju nagrade, otkrilo se da film prikazuje najgore strane Frankovog režima. Bunjuel je tada ponovo bio prognan.

U maju 1968, Fransoa Trifo i Žan-Lik Godar podižu ogromnu prašinu kada, popevši se na binu, spuštaju zavesu u znak solidarnosti sa radnicima u štrajku. Festival će te godine po prvi put u svojoj istoriji završiti fijaskom.

Sedamdesete godine će obeležiti različiti skandali i izlivi strasti. Dva ostvarenja će 1973. izazvati bujicu zvižduka i uvreda – “Majka i kurva” Žana Estaša i “Veliko ždranje” Marka Fererija. Estaša će nakon projekcije glumci morati da zaštite od besne mase, a Fereri će slati poljupce novinarima i publici, šokiranim njegovim “gnusnim” filmom.

Slična situacija dogodila se i 1987, kada je Moris Pjala osvojio Zlatnu palmu sa filmom “Pod suncem sotone”. Kontroverzni reditelj je publici koja mu je zviždala pokazao pesnicu i uzviknuo: “Ako me ne volite, znajte da ne volim ni ja vas!”. To je bila prilično suzdržana reakcija u poređenju sa ispadom Kventina Tarantina koji je, sedam godina kasnije, pokazao srednji prst delu publike koji se bunio što mu je dodeljena Zlatna palma za “Petparačke priče”.

U Kanskoj areni svi udarci su dozvoljeni, a festival se navikao na svakojake ispade koji čine nerazdvojni deo njegove legende kao u slučaju projekcije filma “Sudar” Dejvida Kronenberga ili “Antihrist” Larsa fon Trira, kada je nasilje u pojedinim scenama isteralo pola publike iz bioskopa.

U glumačkom taboru bilo je tek sporadičnih ispada besa, možda zato što su zvezde izložene stalnom stresu tokom trajanja festivala, neprekidno saletane buljukom reportera koji ih prate u stopu. Svaki i najmanji nekontrolisani gest s njihove strane može da izazove sablazan.

U ulozi skandaloznih ljubavnika, Džoni Dep i Kejt Mos primećeni su jedne godine tokom devedesetih u Eden Roku, najprestižnijem hotelu u Kanu. Holivudski srcolomac je tada imao reputaciju “uništitelja” soba, a britanski top model da uznemirava goste svojim bučnim noćnim uzdasima. Oboje su vrlo brzo zamoljeni da spakuju kofere i napuste hotel.

Za filmske zvezde šetnja crvenim tepihom ume ponekad da bude posebno stresno iskustvo. Francuska glumica Sofi Marso je tako izazvala senzaciju kada joj je u jednom trenutku skliznula bretela na haljini i jedna dojka je sevnula pred fotoreporterima. Iako je munjevito reagovala, fotografija s njenom “nezgodom” obišla je svet.

Skandal majstora je bilo čak i među članovima žirija. Godine 1979, francuska književnica Fransoaz Sagan, koja je predsedavala žirijem, otkrila je ono što je trebalo da ostane tajna – da je na nju vršen pritisak da nagrada ode filmu “Apokalipsa danas” Frensisa Forda Kopole. Usledio je hladan odgovor organizatora koji su odbili da plate njene troškove koji su bili astronomski za ono vreme – 15.000 franaka, od kojih 2.500 samo za telefon, piše rtv.rs.

Godine 2011, Uma Turman je učestvovala u skandalu kao izrežiranom za senzacionalističku štampu. Tokom ceremonije otvaranja, glumica je izimitirala čuvenu uzbudljivu scenu sa Šerom Stoun u „Niskim strastima“, u kojoj ona prekšta noge otkrivajući intime delove tela, bez gaćica.

Dve godine pre nego što je dobio doživotni veto od strane nadležnih na festival, belgijski režiser Lars fon Trir je oteran odatle pošto se u njegovom filmu „Antihrist“ iz 2009. pokazuje jedna od najsurovijih scena ikada viđenih na festivalu – žena koja odseca sebi genitalije. Ova scena je izazvala toliko burnu reakciju da su neki pomoćnici morali da napuste salu, a neki su se čak i onesvestili.

Pročitajte još

Filmovi sa Kanskog festivala u domaćim bioskopima: Van konkurencije ostvarenje o Selin Dion (VIDEO)

Verovatno najveći skandal u sedamdesetčetvorogodišnjoj istoriji festivala u Kanu desio se 2011. godine opet od strane Larsa fon Trira, piše eurochannel.com. Nema javne ličnosti koja se danas usuđuje da izjavi kako “razume” Adolfa Hitlera a to je upravo bila rediteljeva greška, kada je na konferenciji za štampu izjavio: “Razumem Hitlera. Nije on baš ono što bi se moglo nazvati dobrim momkom, ali razumem ga u određenoj meri, pa čak pomalo i saosećam sa njim”. Od tada proglašen je za „persona non-grata“ od strane nadležnih na festivalu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi