Katarina Radivojević za 24sedam: U sebi nosim strast, divljinu i neobuzdanost

Katarina Radivojević, glumica koju je publika još kao tinejdžerku zavolela u naslovnoj ulozi u filmu Zdravka Šotre “Zona Zamfirova”, sada se nakon niza godina na veliko platno u Srbiji vratila ulogom u ekranizaciji još jednog kapitalnog književnog dela.

U pitanju je film “Nečista krv – greh predaka” Milutina Petrovića rađen po delima Bore Stankovića, a glumica igra Conu, rođenu sestru glavnog junaka, uglednog trgovca Hadži Trifuna, kojeg tumači Dragan Bjelogrlić.

Razgovor sa Radivojevićevom vodili smo na Festivalu evropskog filma na Paliću gde je i održana svetska premijera ovog ostvarenja. Dok smo sedele na klupi kraj jezera, koja nosi ime velike Milene Dravić, dotakle smo se teme glumica, slobode žena, kako u branši tako i u životu, kao i patrijarhalnom društvu i njegovim okovima koji ne popuštaju prema ženama i stotinama godina nakon što je to vanvremenski opisao Bora Stanković u svojim delima.

Cona je, može se reći, preteča moderne žene. Kako vidite danas taj pojam?

Pojam moderne žene ja vidim u slobodi – slobodi izbora partnera, profesije, prijatelja, načina života, u izboru ideala. Tom temom se već dugo bavim i smatram da je Cona došla u pravom trenutku. I sama sam svoj život, na neki način, odredila slobodom izbora i oko uloga koje ću da igram i oko producenata s kojima ću da sarađujem ili ne, kao i oko toga gde ću da živim, iako su mi mnogi govorili da se ne može živeti na dva, tri mesta. Moja dinamična priroda je uvek išla ka izazovima. Uspevam da budem srećna u tome, nalazim svoj mir i to mi je najvažnije.

Mogu li se povući paralele između Cone i Zone?

Ono što ih spaja je ta strast, divljina i neobuzdanost. Ja to negde nosim sa sobom i u sebi i to je možda njihova spona. Međutim, Zona je mnogo mlađa, nevinija, naivnija i čednija u svakom pogledu. Cona je baš grešna i to će publika i videti i osetiti, zaista je potresna njena sudbina.

Pratimo kroz istoriju, narodne pesme i folklor koliko lepota žene može biti pogodnost, ali podjednako i usud. Kako vi na to gledate?  

Ne volim da kažem da je lepota usud jer na mnogo načina nije. Može da vam donese mnogo toga, ali, ako ne znate da je nosite i delite sa drugim ljudima na pravi način, može da bude vrlo opterećujuća. Meni je u životu u Americi zaista pomogla. Tada sam imala 30 godina i niko me nije poznavao, a došla sam iz zemlje gde me svi znaju. Tamo sam shvatila da mi moj fizički izgled puno vrata otvara – samo nabacim osmeh i nekako lakše idu stvari. U Americi je fizički izgled zaista bitan. Kod nas je toliko lepih žena i muškaraca da to nema toliku cenu. Shvatila sam koliko smo lepa nacija i šta ta lepota donosi tek kada sam otišla tamo.

Međutim, nažalost, veliki problem je sujeta i ljubomora, zato stalno ističem žensku solidarnost. Želim da kroz projekte na kojima radim podignem svest o tome – da žena ženi nije najveći neprijatelj, naprotiv. Mi smo jedna drugoj najbolja prijateljica, sestra, majka, kuma… Uvek sam za to da se žene podrže i da pružim ruku svakoj kojoj treba pomoć.

Tom temom ste se bavili i u predstavi “Zaboravljene” koju je publika mogla da vidi premijerno na Belefu, a biće na repertoaru od septembra u Pozorištu “Vuk”. Možete li reći nešto više o tome?

Napisane su četiri odlične uloge i drago mi je da su ih odigrale sjajne mlade glumice, po tekstu talentovane mlade dramaturškinje Jelene Jovanović i u odličnoj režiji Marije Milenković. Važno je da se mlade glumice angažuju i da dobiju priliku da igraju tako velike i snažne uloge jer znam koliko je meni bilo teško da dođem do istih kao mlada.

Predstava će se igrati u teatru “Vuk” sa alternacijama, a ja je selim za Njujork, tako da ćemo imati dve verzije predstave, te će na taj način nastaviti život. Ovom predstavom sam želela da rehabilitujem lik i delo tih žena – Mileve Marić Ajnštajn koju igram ja, a Lenka Petrović igra moju alternaciju u Beogradu.  Tu su i Nadežda Petrović koju igra Vaja Dujović, Milunka Savić koju igra Nina Nešković, a Sonja Kovačević u Njujorku, i Jelena Frotingam Lozanić o kojoj se možda i najmanje zna, a igra je Ana Franić.

Jelena je bila jedna od najvećih dobrotvorki zajedno sa svojim mužem Amerikancem. On je dao mnogo Srbiji u Velikom ratu. Da ne govorim o tome koliko je sirotišta otvorio nakon rata i hiljade dece koje je školovao i odgajio.

Kako ste želeli da prikažete Milevu Marić Ajnštajn?

Želela sam da prikažem koliko je ona učestvovala u svemu. Ajnštajn bez nje ništa nije napravio, jer dok su bili zajedno, bili su tandem koji je zajedno i došao da teorije relativiteta. To je najvažnije istaći. Mileva nikada nije bila priznata kao naučnica jer nije diplomirala. Čak ima i podataka da se to nije dogodilo zato što se borila za Ajnštajna i na taj način se zamerila profesoru kod koga ona nije diplomirala. Sve što je uradila iz ljubavi prema njemu, njoj se vratilo kao nesrećni bumerang. Jedna vrlo tragična ličnost.

Pročitajte još

Anđela Jovanović za 24sedam: Volim da život ostavi traga na meni, ne želim da budem blazirana

Bora Stanković je predstavio koliko su žene baš zbog svoje slobodoumnosti i želje za životom i propatile. Da li su stege patrijarhata popustile do danas? 

Minimalno. Skoro se ništa ovde nije promenilo. Muškarci vrlo ponosno drže svoju titulu jačeg i moćnijeg pola i naš napredak je mnogo sporiji nego u zapadnom društvu. Možda je veći problem kod nas, to što žena ne podržava ženu. Kada bismo se mi međusobno podržavale, u nečemu bismo i uspele. Ta ženska solidarnost je možda i najslabija karika u našem ženskom mentalitetu. A možda je to samo moj lični doživljaj.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi