Anđela Jovanović za 24sedam: Volim da život ostavi traga na meni, ne želim da budem blazirana

Nakon premijere filma “Nečista krv – greh predaka“, održane na Festivalu evropskog filma Palić, u publici su se čule samo reči hvale za glumicu Anđelu Jovanović.

Tumačeći ulogu Tašane, pokazala je svu punoću glumačkog izraza, iskrenu emociju i dubinu koju imaju glumice sa dugogodišnjim stažom na velikom platnu. Ćerka Dragana Gagija Jovanovića i Branke Pujić izašla je iz okvira svojih roditelja, noseći sve znanje i poštovanje prema onome što je neminovno nasledila, ali gradeći svoj put ka sjajnoj budućnosti.

U razgovoru za naš portal, Jovanovićeva je govorila o velikim delima Bore Stankovića čije reči su duboko utkane u naše, kako kaže, “kolektivno nesvestvo”, kao i o polažaju žene i uopšte čoveka u današnjem društvu u odnosu na ono opisano pre 200 godina.

Tašana je devojka koja je nakon smrti muža “živa sahranjena” jer joj je tadašnje patrijarhalno društvo brutalno oduzelo pravo na nastavak normalnog života. Međutim, ona se grčevito bori za svoju egzistenciju. Koliko smo odmakli od ove priče u današnjem društvu?

Mislim da je ovaj film jako važan zato što je jedna ozbiljna reminiscencija, potrebno je da vidimo dokle smo dogurali i da se zapitamo da li smo toliko odmakli koliko mislimo da jesmo. Tada su te društvene norme bile zakon, porodična tradicija i običaji su nalagali da žena nakon smrti supruga bude živa sahranjena i da ne sme da izađe iz kuće. Za nju života više nema i to je pravilo. U vremenu u kojem živimo toga nema, ali neka vrsta nametnutih pravila i dalje nevidljivo postoji. Mislim da nije u istoj meri i smeru kao što je nekada bilo, ali evo danas mi smo robovi novca, živimo kapitalizam i molimo se bogu monete da nam da što više i radimo po 13 sati za nekog drugog da bi njemu nešto izgradili… Koliko smo uspešni, toliko vredimo. Mi smo očigledno kao ljudi skloni da budemo robovi nekog sistema ili nekih normi.

Sve više se u poslednje vreme govori o pravima žena. Da li vam se čini da se nešto menja?

Što se tiče muško-ženskih odnosa, u smislu pozicije žena ili muškarca – naravno da su se stvari promenile, ali sa druge strane posmatrajući celu situaciju uopšte ne vidim kako je moguće da i dan-danas postoji ili se provlače neke stvari koje su bile aktuelne pre 100, 200 godina. Kao i tada i sada kad čovek sagleda iz ove perspektive sve deluje umobolno – da žena nema prava i da je na ženi da rodi i umre. Žena je ljudsko biće, i zar nije podjednako čovek kao i muškarac? Apsurdno je razmišljati da jedno ljudsko biće ima manje pravo u odnosu na drugo. Moram priznati da kada se to dogodi danas u 21. veku, u mojoj zemlji, ja se osećam tužno, nesrećno i nemoćno. Mislim da mi kao društvo možemo da učinimo da budemo bolji, da kao što Gandi kaže: “Promena počinje u tebi”, mi prvo promenimo sebe, a onda da probamo da dođemo do rešenja koja su plemenitija od ovih danas. Mislim da ono što nama fali kao društvu, pogotovo prema ženama, jeste solidarnost. Juče sam bila zgrožena kada sam čula da su neke žene dobile otkaz nakon što su ostale trudne, to ne smemo da dozvolimo.

Govoreći o Tašani, rekli ste da je ona žena koja ne pristaje da bude žrtva i koja se bori svim silama za pravo na svoj život. Koliko smo postali narod koji spušta glavu i dozvoljava da život i nepravda prolazi pored nas?

Ista je borba i kod muškaraca i žena. Isto bih stala za prava bilo koga ko je ugrožen. Muškarac je moj otac, moj deka, moj prijatelj… Strašno je što uopšte moramo da govorimo o pravima ovih li onih. Zašto bi postojale razlike i zašto bismo pristali kao ljudi da budemo žrtve nekog sistema i da imamo to da pognemo glavu i da nastavimo dalje, da pustimo da neko zna bolje. Ne, mi moramo da se izborimo za naš život – to je naše pravo! Takođe, mislim da nismo suštinski narod koji poginje glavu. Srpski čovek i uopšte mi sa ovih prostora, nismo ljudi koji se povinuju, mi smo časni, ponosni ljudi koji nisu dali na sebe kroz istoriju. Imali smo moralna načela i neke ozbiljne stavove o tome šta je dobro, a šta loše. Zapravo uopšte nismo takvi.

Šta se desilo u međuvremenu?

Očigledno nas je muka naterala i sticaj okolnosti, ratovi… Mnogo smo kao narod svašta prošli i propatili. Ipak smo Turcima bili robovi 500 godina… Ostalo je to u našem mentalitetu, i mi smo samo nastavili… Zato je ovaj film tako važan jer priča upravo o tom periodu i tome što nam se utkalo u kolektivno nesvestvo i što nas je odredilo kao ljude. To je taj period i zato je i ova priča važna, kao i Bora Stanković kao pisac.

Šta je ono što niste morali da budite u sebi gradeći lik Tašane. Da li ima nešto što nosite u svom karakteru?

Apsolutno je to karakteristika našeg naroda, ja sam zaista veliki patriota, jako volim svoju zemlju sa svim svojim manama, kojih ima mnogo. Skrenuli smo i priklanjamo se nekim silama, uopšte se ne okrećemo sebi i našim prirodnim lepotama. Imamo prelepu zemlju i divne ljude koji žive u njoj, i volim i poštujem to. Imam osećaj da i Tašana, kao i ja imamo to što bi se nazvalo pravom Srpkinjom, iako to sad zvuči kao fraza ili u nacionalnom smislu, ja to vidim na način na koji je to opisao i Bora – da su Srbi časni, puni vatre i ljubavi u srcu. Ja sam jako impulsivna i moj otac je takav i moja majka, ali on možda jače, jer je iz tih krajeva, iz Vranja… On je rođeni Beograđanin, ali su mu koreni odande i to je taj neki iskonski nagon za životom, volja i prkos, ali najlepša moguća. Mislim da to treba da negujemo u sebi, da gajimo i da smo otvoreni ka tome.

Tašanu sam zavolela zato što je topla, puna ljubavi i strasti. Ona se bori za svoj život. Ima tu žal za mladost. Sam Stanković objašnjava da žal za mladost nije kada stariji čovek žali za mladošću, već je to osećanje koje doživljavaju mladi ljudi jer ih je strah da će mladost proći. To je ono što Tašana doživljava. Ona kao žena u jeku svoje mladosti, sazrele lepote, bujnosti života, ostaje bez slobode i ljubavi. Ona želi da udahne čist vazduh, da vidi ljude, da se glasno nasmeje, da doživi život i ljubav. To je ono što nas povezuje – ja volim da živim ovaj život i volim da osećam stvari, volim kad me boli i kad mi je lepo.

Pročitajte još

Dragan Bjelogrlić za 24sedam: Još uvek nismo spremni da se suočimo sa gresima naših predaka (VIDEO)

Volim da život ostavi traga na meni, ne želim da budem blazirana i prazna osoba koja je “kul” i koja ništa ne oseća i pored koje život prolazi. Ne želim da se priklonim tom novom kapitalističkom sistemu gde ništa nije važno i svi smo previše opušteni i spolja lepi, a unutra prazni. To nije put za mene. Volim da budem sa ljudima koji gaje taj dert u sebi i koji dišu život punim plućima.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi