Bora Stanković: Kako su jedna fotografija i maskenbal promenili život velikog pisca

Borisav Bora Stanković rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju. Bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Njegov otac Stojan je po zanimanju bio obućar, a majka Vaska ćerka bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka. Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini. Otac mu umire 1881. godine, a majka dve godine kasnije, tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o nekadašnjoj slavi čorbadžija. Kroz njene priče upoznao je i zavoleo staro Vranje. Zato se odlučio na pisanje o motivima života iz takvog Vranja.

Baka ga je prehranjivala tako što je šila tuđe košulje. Dok su se druga deca igrala, on je morao da sazri pre vremena, da se kao siroče sklanja pred svima, da niže vence luka kako bi zaradio koru hleba, kasnije i da se oprosti od voljene devojke. Pisao je molbe urednicima i knjižarima kako bi nešto zaradio od pisanja. Ćutao je kada su ga ponižavali i vređali. U samoći je tražio utehu. Bila je to teška sudbina puna bola, siromaštva i neuzvraćene ljubavi. Bio je ćutljiv, povučen u sebe i vrlo retko se smejao. U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao.

Baba Zlata umire 8. februara 1896, iste godine kada Bora upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu. U teškoj besparici prodaje svoju i Zlatinu kuću za tadašnjih 1386 dinara lokalnom svešteniku. Kuća je danas Muzej Bore Stankovića i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici.

Svoj prvi književni rad objavio je u časopisu „Golub“. To su bile dve pesme – „Majka na grobu svog jedinca“ i „Želja“. U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem joj ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se nesrećno. Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripovetci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcem… velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

Fakultet je završio 1902. godine, kada i objavljuje „Koštanu“, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike. Stankovićeva druga drama, „Tašana“, napisana je 1910. godine i takođe opisuje provincijski život na jugu Srbije, koji je upravo oslobođen od Turaka, ali koji je i dalje bio pod uticajem viševekovne okupacije.

Uveo je u književnost temperamentne, nesvakidašnje i originalne ženske likove – Koštana, Sofka, Anica, Nuška. Prikazao je žensku intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su posmatrane kao supruge i majke koje obavljaju svakodnevne dužnosti. Stanković ne vidi ženu kao takvu, nego dočarava njenu lepotu, prikazuje njenu čežnju i osetljivu čulnost. Pronašao je mesto za takvo viđenje žene u umetničkoj prozi i progovorio o ženinim unutrašnjim nemirima i strastima.

Čuveni roman „Nečista krv“ objavljuje 1910. godine i on odmah biva proglašen za remek-delo srpske književnosti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu „Pod okupacijom“.

Baš u vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović. I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri ćerke – Desanku, Stanku i Ružicu.

Ipak, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo, piše Wannabe magazin.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova ćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali više nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen i ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.” Tokom posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.

Borino celokupno književno delo je vezano za Vranje. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“

Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama – dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. U njegovom stvaralaštvu mogu se uočiti tri kruga – životna sreća i radost, žal za mladošću i nesrećne ljubavi, kao i žrtvovanje za patrijarhalni moral.

Presudnu ulogu i veliki uticaj na njegov književni rad imaju njegovi utisci i sećanja iz detinjstva. Često se u njegovim delima javljaju raznovrsni sukobi: između bogatih i siromašnih, starog i novog, pojedinaca i društva… Ljubav u delima ovog pisca izdvojena je iz svih drugih zakona prirode. Život za Boru Stankovića postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladost i strast. Kada se ostari, nema više ničeg. Ovakva ideja o životu daje njegovom delu žestinu, ali i uverenje. Stanković je bio pisac izvanrednih psiholoških opažanja, ali i sjajnog kolorističkog viđenja stvari i ljudskih osećanja.

Pročitajte još

Ivo Andrić: Nobelova nagrada za ljubav

Preminuo je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju. Nijedan njegov rukopis, nažalost, nije sačuvan.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi