Andersen: Kralj dečje književnosti koga su kritikovali da je "previše cmizdrav"
Većina onoga što sam napisao je odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve.
Širom sveta danas se slavi Međunarodni dan dečje knjige jer je na ovaj datum 1805. godine rođen Hans Kristijan Andersen, danski književnik i proslavljeni pisac za decu iz čijeg se pera rodilo više od 150 bajki, među kojima su “Princeza na zrnu graška”, “Mala sirena”, “Ružno pače”, “Palčica”, “Snežna kraljica”…
Nazvan je kraljem dečjih pisaca, “jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari”.
Andersenove bajke, od kojih je 3.381 rad preveden na više od 125 jezika, postale su kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest i lako dostupne deci, ali istovremeno predstavljaju lekcije vrline i otpornosti u suočavanju s nesrećama za zrele čitaoce.
Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, filmove… Jedan od najširih i najprometnijih bulevara u Kopenhagenu nazvan je po njemu.
Profimedia
Književni kritičari pišu da je Andersen proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive (“Divlji labudovi”), ali i stvarao originalne priče, te da su njegove priče blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca.
– Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima – izjavio je Andersen.
Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti.
Andersen je rođen 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica, koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi, ali istraživanja nisu potvrdila tu izjavu). Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.
Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš i glumac, i plesač, i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, a naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.
Profimedia
Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo “Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera”, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondar.
Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman “Improvizator” je veoma dobro prihvaćen. Slede romani “O. T.” i “Samo guslar”, koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao “Priče i zgode”, koje su vremenom postigle veliki uspeh.
Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše “cmizdrav”, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i, iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti) i proširene opisima.
Tako je za “Malu sirenu“. N. A. Dobroljubov rekao:
– Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. Ipak, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su “Carevo novo odelo”, “Devojčica sa šibicama”, “Princeza na zrnu graška”, “Saputnik”…
Profimedia
U pregledu koji se pojavio u londonskom časopisu “The Athenaeum” (februar 1846), za “Predivne priče” je napisano:
– Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni +jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.
Bruno Betelhajm, dečji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, imao je strogu definiciju bajke, po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njegovom mišljenju, Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova “Snežna kraljica”, dok su “Devojčica sa šibicama” i “Mala sirena” antibajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život. Nezadovoljan tragičnim završecima, Tengren, danski ilustrator bajki, promenio je završetak “Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto da umre od hladnoće, a u Diznijevoj adaptaciji “Male sirene”, ona se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.
Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872. i uvek je govorio da one nastaju u njegovoj mašti i životnom iskustvu.
– Većina onoga što sam napisao je odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve – kazao je pisac.
Tako je Palčica i princeza iz bajke “Princeza na zrnu graška” u stvari Henrijeta, kći admirala Vulfa, a u priči “Zaručnici” se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti.
Profimedia
S obzirom na to da je bio dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva tog doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama nesrećnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se osećao kao osoba odbačena od društva.
Nije se nikad ženio, ali je njegovo interesovanje za žene bilo vidljivo. Paustovski, u svom predgovoru ruskog prevoda Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad neuzvraćena ljubav bila Jeni Lind, švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i njega.
Po mišljenju Paustovskog, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao interesovanje žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi (“Slavuj”).
Na svojim putovanjima kroz Evropu bio je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti, ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra “H. K. Andersen” na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, tačno je da postoje ambivalentni i veoma traumatični elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama.
Profimedia
Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin. Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci “Mala sirena” i romanu “O. T.” govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu.
Pročitajte još
Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari