Neobična životna priča Čarlsa Dikensa: Klub duhova i prokletstvo prvog vagona
Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema mnogih dela jednog od najznačajnijih engleskih pisaca
Čarls Džon Hafem Dikens, rođen na današnji dan 1812. godine, bio je jedan od najznačajnijih engleskih pisaca XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma, a i danas se smatra osnivačem socijalnog romana, no, možda njegova najveća zasluga bila je ta što je malograđansku publiku privoleo literaturi.
Dok je bio dete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi, a nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, morao je da je napusti. Ubrzo su s ocem zatvorena majka i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme. Čarls, tada star 12 godina, dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu. Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela, a obe porodice su mu posle poslužile kao obrasci za likove u romanima.
Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi. Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran da napusti školu i da radi po 10 sati dnevno u fabrici lepeći nalepnice na posude imalina za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes za socioekonomsku reformu i uslove rada. Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela.
Novinarstvo i borba za siromašne
Kad je odrastao radio je kao novinar, te ubrzo započeo pisanje romana, a tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno doštampavaju.
Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembra 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu „Doctors’ Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, i četiri godine pisao izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, a posebno „Bleak House“). U njima je prikazao malverzacije i birokratiju pravnog sistema širem broju ljudi i preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud.
Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „Dejvid Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su je poslali na školovanje u Pariz, što je prekinulo vezu.
Profimedia
Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela “Sketches by Boz” 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita. Kada je neko prehlađen hteo da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u “Boz”. Naime, Dikens je korišćeno u to vreme u smislu “What the Dickens!” u kojem Dikens zamenjuje reč “devil”, što bi se moglo prevesti kao “Kog đavola!” (prvi je to koristio Šekspir u komediji “Vesele žene vindzorske”). Koristilo se i u frazi “To play the Dickens” (kao “uzrokovati haos/napakostiti”).
“Oliver Tvist”, objavljen 1838, postao je jedna od najpoznatijih Dikensovih priča, koja je uspešno adaptirana za pozorište, i bila je prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, “Oliver Tvist” je pun sarkazma i crnog humora.
Dikens je za svoje najbolje delo ipak smatrao “Dejvida Koperfilda”, roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabule njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, sa primesama romantičnog i sentimentalnog.
Brak i desetoro dece
Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), ćerku Džordža Hogarta, urednika lista “Evening Chronicle”. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija.
Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu “American Notes for General Circulation”. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu “The Pickwick Papers”.
U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za “posrnule žene” (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvobitno odbio, Dikens je osnovao utočište “Urania Cottage” kojim je upravljao deset godina.
Ljubav prema mladoj glumici
Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu “The Frozen Deep” koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Čarls se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada je on, 1858. godine, odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, a razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri.
U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital), zamolili da učestvuje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz finansijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na šta je Dikens pristao, pa je svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura finansijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £.
Pročitajte još
Važnija dela “A Tale of Two Cities” (1859) i “Great Expectations” postigla su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima.
U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata.
Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio finansijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin “The Invisible Woman”, navodi se da je Ternan tajno živela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu “Little Nell” autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije “The Ghost Club”.
Saobraćajna nesreća
Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je imao saobraćajnu nesreću. Sedam vagona skliznulo je sa mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Čarls. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo “Our Mutual Friend” koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima “The Signal-Man”, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u železničkoj nesreći.
Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternan i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, nikada se nije oporavio od traume. Njegov rad se sveo na završavanje započetog “Our Mutual Friend” i započinjanje nikad završenog “The Mystery of Edwin Drood”.
Bolest i smrt
Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19.000 £, koja su planirna do aprila 1868. Turneja je bila naporna, ali iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući.
Dana 8. juna 1870. Dikens je u svom domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu “Edvin Drud”. Nije se osvestio i sledećeg dana, 9. juna, tačno pet godina nakon železničke nesreće je preminuo. Suprotno željama, nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari