Alfred Hičkok: Ljudi vole da osete užas i strah, zato se uvek postaraj da publika pati što više

Prvi film legendarnog reditelja Alfreda Hičkoka (1899-1980) “Vrt zadovoljstva” prikazan je na današnji dan 1925. godine u Engleskoj, a samo dve godine kasnije režira film “Stanar: Priča o londonskoj magli” (verzija slučaja Džeka Trboseka) i njime stiče ugled majstora trilera.

Rodonačelnik horora i psihološkog trilera, uspeva da do dana današnjeg svojim filmovima izaziva jezu. Poznat po tome što se pojavljivao u svakom svom filmu, u gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od koji je 16 imalo nominacija za Oskara.

Premda je Hičkok još za života postao izuzetno popularan, većina kritičara tog vremena nije baš previše cenila njegov rediteljski rad. “Rebeka” je jedini njegov film koji je dobio Oskara. Godine 1967. dobio je nagradu “Irvin G. Talberg” za životno delo, ali nikad lično nije primio Akademijinu nagradu za životno delo.

Uticaj Hičkokovog karaktera na njegove filmove

Hičkok je imao oko 25 godina i status profesionalnog reditelja kada je prvi put probao alkohol i izašao na sastanak sa devojkom. U nekoliko njegovih filmova prikazan je muški lik koji ima poteškoća u odnosu sa svojom majkom. U filmu “Sever-severozapad” (1959), Rodžer Tornhil (glumi ga Keri Grant) je nedužan čovek kojeg njegova majka ismeva zbog njegove opsesije da ga prate mračni i opasni tipovi koji ga hoće ubiti. U “Pticama” (1963), lik kojeg glumi Rod Tejlor opet je nedužan muškarac koji otkriva da podivljale ptice napadaju ljude i pritom se pokušava osloboditi uticaja posesivne majke. Problemi Normana Bejtsa sa majkom u “Psihu” su već legendarni.

Prema mišljenju kritičara, Hičkokov najličniji filmovi su “Ozloglašena” (1946) i “Vrtoglavica”; oba o opsesijama i neurozama muškaraca koji manipulišu ženama. S druge strane, često je govorio da je njemu lično najdraži film “Senka sumnje”.

Opsesivno vezan za plavuše

Kao reditelj važio je za pedantnog, uvek bespriekorno obučenog čovek koji je na snimanja dolazio u odelu, s kravatom. Međutim, njegov odnos prema glumcima nije bio tako besprekoran.

Jednom prilikom izjavio je da zavidi Voltu Dizniju koji “svoje glavne junake može da zgužva, pocepa”. Njegov citat da nikad nije “rekao da su glumci stoka, nego da ih treba tretirati kao stoku” ostao je zabeležen kao jedan od najgorih koji je upućen holivudskim zvezdama.

Bio je opsesivno vezan za plavuše koje su tumačile glavne uloge u njegovim filmovima, a da bi iz njih izvukao najuverljivije uloge, imao je običaj da se služi morbidnim trikovima.

Dženet Li, koja je igrala u njegovom filmu “Psiho” doživela je da joj u kadu u kojoj se kupa (u vreme legendarne scene ubistva) ubaci zmiju kako bi što uverljivije vrištala.

Tipi Hedren, zvezda “Ptica” morala je da preživi napad pravih ptica tokom snimanja, od kojih je jedna za milimetar promašila njeno oko. Mnogo godina kasnije, kada je na zapadu počelo sve glasnije da se priča o seksualnom uznemiravanju, Hedren je otvoreno progovorila da je samo jedna od glumica kojoj je Hičkok uništio karijeru svojom posesivnošću.

Uticaj porodice i teškog detinjstva

Veoma strogi roditelji Alfreda Hičkoka svojim ponašanjem i neprimerenim kaznama značajno su doprineli  tome da filmski genije kasnije postane kralj horora. Opšte je poznato da je svakodnevno morao u stavu mirno da podnosi izveštaj svojoj majci o tome šta je radio od jutra. Ako nešto ne bi bilo po volji njegovoj mami, kažnjavali su ga (između ostalog) beskrajnim stajanjem u ćošku.

Otac, kog je Hičkok opisivao kao nervoznog čoveka, ga je jednom prilikom poslao u policijsku stanicu sa porukom, a kada je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: “To je ono što se dešava lošim dečacima”. Alfred je tada imao pet godina.

Zato nije ni čudo što je jednom prilikom izjavio da mu je detinjstvo bilo izuzetno nesrećno i tužno. Nikada nije uspostavio blizak kontakt sa rođenim bratom i sestrom.

Uzori

Omiljeni pisac mu je bio Edgar Alan Po, za kog je kasnije rekao da je bio njegov prvi pravi veliki uzor:

– Mislim da bi moji filmovi bili mnogo drugačiji da nisam upoznao njegovo delo. Ne bih da zvučim neskromno, ali ne mogu da ne uporedim ono što sam želeo da kažem svojim filmovima s onim što je poželeo da poruči svojim delima. Potpuno neverovatna priča je ispričana izuzetno logično, tako da vam se čini da bi ista stvar sutra mogla da se dogodi i vama – govorio je Hičkok.

Strahovi: Bojao se jaja i policajaca

Kao i sve poznate zvezde Holivuda, a Hičkok je bio u pravom smislu reči – baš to, ovaj fantastični filmski reditelj imao je dve fobije: od policajaca i od – jaja.

– Moja žena zna da se ja prosto oduzmem kada vidim policajca na ulici. Ne umem ništa da progovorim – rekao je jednom prilikom Hičkok. Zbog toga, navodno, nikad nije imao vozačku dozvolu: čisto da ne bi napravio glupost kada policajac pokuša da ga zaustavi.

Ta fobija je razumljiva s obzirom na epizodu iz detinjstva. Ipak, druga velika fobija bila je teško objašnjiva.

– Jaja su grozna stvar. Da li ste videli ikad išta gadnije od razbijanja ljuske jajeta i prolivanja njegove žute tečnosti? Krv je vesela, crvena, žumance je žuto i gadno. Nikada ga nisam probao – priznao je Hičkok.

Odnos sa ženom

Alma Revil koja je rođena samo dan nakon Hičkoka u istom delu Londona, pratila je majstora psiholoških trilera i rodonačelnika horora u stopu ceo život.

Neugledna, ali zadužena za njegov uspeh, Alma je sa Alfredom razvila posebnu vrstu odnosa. Zahvaljujući njenoj gotovo fanatičnoj odanosti, Hičkok joj je poverio sve poslove vezane za njegovu karijeru. Alma je pročitala svaki scenario, ispratila svaki budžet, bila je organizator svega čime se on bavio, a za to je bila i dobro plaćena, jer je u svakom Hičkokovom filmu bila potpisana kao savetnik.

Ono što je Hičkoku bilo bitno u životu sa ženama bilo je “da se dobro jede, dobro pije, i spava”. Poznat je i njegov citat: “Srećno oženjen je samo onaj čovek koji razume svaku reč koju njegova žena nije rekla.”

Godinu pred smrt Hičkok je prvi put na dodeli neke nagrade pohvalio svoju ženu:

– Da krasna gospođa Revil nije prihvatila životni ugovor bez odstupnice, gospodin Alfred Hičkok možda bi i danas bio na istom ovom mestu, ali ne za ovim stolom, već kao jedan od konobara u dvorani – rekao je tada.

Pročitajte još

Žana Moro: Melanholična Parižanka neobičnog seksipila

Keri Grant: Podvojena ličnost jednog od najvećih holivudskih zavodnika

Filmski uspeh

Hičkok je gledao na filmove kao na “život sa isečenim dosadnim delovima”.

Pedesete godine 20. veka ostaće zapamćene kao godine najvećih uspeha slavnog reditelja: “Nazovi M radi ubistva”, “Drž’te lopova”, “Prozor u dvorište”, “Vrtoglavica”, “Sever – severozapad” i “Psiho” nastali su u tom periodu.

“Ljudi vole da osete užas i strah”

Nekoliko njegovih citata ostali su upamćeni u istoriji kinematografije, neki od njih su svakako:

“Ja sam filantrop: pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah. Uvek se postaraj da publika pati što više”.

“Ljubav je partija karata, gde svi varaju. Muškarci – da bi dobili, a žene – da ne bi izgubile”

“Čovek ne može da živi samo od ubistava. Potrebna mu je pažnja, odobravanje, podrška, a povremeno i izdašan obrok.”

“Ja sam tipski režiser. Da sam napravio “Pepeljugu”, publika bi automatski tražila leš u kauču.”

“Dužina filma treba da bude direktno povezana sa izdržljivošću ljudske bešike.”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi