Neispričana priča o “Južnom vetru”! Miloš Avramović za 24sedam: Put je bio toliko težak i trnovit da to ostaje urezano zauvek

Filmska priča zvana “Južni vetar” promenila je tokove srpske kinematografije u meri u kojoj to nisu očekivali ni sami autori i protagonisti, ali je činjenica da je stvoren jedan od najvećih fenomena sedme umetnosti kod nas podjednako neupitna kao i to da je publika ovom ostvarenju dala ubrzanje koje je postavilo nove parametre filmske umetnosti. Uz ogroman uspeh uvek idu i nezaobilazne isprazne tirade, pa ni ovo delo reditelja Miloša Avramovića nije bilo izuzetak, s tim što ih je vetar brzo odneo ostavljajući za sobom prepune bioskopske sale. A to je ono što je najvažnije i što Milošu Avramoviću daje podstrek da živi svoje snove i veruje da je sve moguće. Priča koja je pred vama to i dokazuje.

Kada se u ovom momentu okrenete iza sebe i sagledate sve što ste uradili od početka realizacije prvog filma, kao i aktuelni trenutak u kome „Ubrzanje“ obara sve rekorde gledanosti, šta je najprimarniji osećaj i na koji način opisujete put koji ste prošli?

Neki osećaj bi verovatno trebalo da bude da je najteže prošlo, da sada treba da se opustim i uživam, ali nije tako. Ne želim da se opustim. Gledanost, rejtinzi i rekordi mi ne znače ništa. To dođe i prođe. Nema opuštanja i spuštanja garda. Prvo od sebe, a onda i od svih saradnika, tražim maksimum, tražim da napredujemo, da podižemo letvicu, da idemo napred punom parom. Put je bio toliko težak i trnovit da to ostaje urezano zauvek.

24sedam/Goran Sivački

Šta ste od samog starta, kao reditelj, kao umetnik, ali i sa lične, intimne i intuitivne strane, znali da sa ovim projektom morate, a šta nikako ne smete?

Jedino što sam znao je da će film biti dobar, ako budemo uspeli da ga završimo. Nije bilo razmišljanja o nekom daljem uspehu. Nismo znali ni da li ćemo ga snimiti, da li ćemo imati novac da završimo snimanje i isplatimo ekipu. Uložili smo sve, energiju, vreme, poslednji dinar, verovali u projekat i bili smo spremni da se borimo do kraja.

Šta je, po vašem mišljenju, uslovilo da „Južni vetar“ postane svojevrsni fenomen i prevaziđe okvire popularnog i kvalitetnog domaćeg filma?

Mislim da smo se obratili publici na neki drugačiji način. “Južni vetar” se pojavio kao nešto sveže i novo. Naša priča i naša realnost “upakovane” su u žanr kriminalističkog filma. Mislim da je dobar balans između nekog duha Balkana i postulata američkog gangsterskog filma bio presudan za uspeh i izlazak iz tih okvira. Nije bilo takvih pokušaja ranije, a kada bi neko i želeo da se bavi tim svetom i žanrom, to bi bilo neko groteskno sprdanje, parodiranje ili preterivanje. Možda je razlog i neka umišljenost naših filmadžija da podzemlje nije dovoljno intelektualna i ozbiljna tema za njih. Tako da su nam snobizam i malograđanština velikih umetnika uskratili mogućnost da razvijamo ovaj žanr. Kada smo mi probili tu barijeru, uspeh projekata koji su nas pratili i došli posle nas dokaz je u kakvim je zabludama živela “elita” naše kinematografije.

Antonio Ahel/ATAImages

Šta nikada nećete zaboraviti sa ovog putovanja, a da jeste dokaz da je sve vredelo i bilo prelomni momenat kada ste shvatili da je uspeh opravdan?

Ono što će sigurno obeležiti mene lično, kao i moj dalji rad, jeste vera da je sve moguće. Da nema te sile koja može da vas spreči ako verujete u sebe, u to što radite, i ako ste spremni da se za to borite pa makar morali da čekate skoro deset godina da se nešto desi, kao mi. Život je zaista čudesan, u smislu gde može sudbinski da vas smesti. Da je meni, mojoj porodici, prijateljima, kada sam imao dvadeset godina, neko pričao da ću se profesionalno baviti filmom, da ću da obožavam svoj posao, da ću biti uspešan u tome, nikada mu ne bismo poverovali. Onda vas život dohvati, pretumba, izokreće, i eto mene u kinematografiji.

Zarad objektivnosti, šta možda ipak nedostaje „Južnom vetru“, a što ćete pokušati da, uslovno rečeno, ispravite u trećem filmu, ako ga bude? Šta biste promenili?

Ništa ne bih promenio. Postoje scene, detalji i sitnice u filmu, kao i na svim prethodnim projektima, koje bih sigurno uradio drugačije, bolje, da sam imao vreme i uslove za to. Ali to se nije desilo, tako da je besmisleno da razmišljam o tome, i iskreno, ne osvrćem se. U zadatim okvirima uvek dajem sve od sebe i radim najbolje što mogu. Miloš Radivojević, moj profesor i mentor, još na prvoj godini nam je rekao da je film redak oblik borbe u kojoj možeš da izgubiš sve bitke a dobiješ rat. U smislu da svaka scena posebno bude lošija od onog kako je zamišljena, a da film kao celina na kraju bude dobar. To je velika istina, i te reči me prate i danas. Ko to ne shvati na vreme, ne može da se ozbiljno bavi filmom.

Miloš Avramović ATA Images/Antonio Ahel

Šta ste shvatili o sebi kao čoveku i umetniku, u ličnoj kategorizaciji ostvarenog, kroz rad na ovom projektu?

Nisam shvatio ništa što nisam znao ranije. Kategorizacije ne volim i bežim od toga. I dalje sve ovo doživljavam kao veliku avanturu, kao filmove o Indijani Džonsu. Pustolovinu koja je opasna, zagonetna, uzbudljiva, ali na kraju donosi veliku nagradu.

Šta ne znamo, a dešavalo se iza kulisa „Južnog vetra“, što jeste zanimljiva, neobičana i nesvakidašnja priča, koju ste i vi prvi put doživeli u svojoj karijeri?

Iza kulisa se nije dešavalo ništa posebno zabavno i zanimljivo. Možda i jeste, ali ja to nisam primećivao, zato što sam na setu 110 odsto fokusiran na snimajući dan koji treba dovršiti na najbolji mogući način. Ljudi van ovog posla misle da je na snimanjima veliko zezanje, da je neka super zabava ista kao i ona na platnu u realnom vremenu, ali nije tako. Većina mojih prijatelja dođe jednom na snimanje i nikad više. Set je čekanje i ponavljanje, stres, jurnjava, a to je svima jako dosadno. Neko nepisano pravilo je da kada na snimanju ima mnogo šale, veselja i dobre atmosfere, ispadne loš film.

Južni vetar 2: Ubrzanje Promo/Nemanja Miščević

Glumačka podela je takva da se drugačija ne može ni zamisliti. Koji glumac je zaista prevazišao sva vaša očekivanja, i zbog čega?

Ne bih želeo da nekog izdvajam, zato što su svi ispunili očekivanja. Nisu mogli da ih prevaziđu zato što su skoro svi prošli kroz proces kastinga i dobrih priprema, tako da sam tačno znao da će to biti dobro i šta mogu da očekujem.

Da li je nastavak filma izvestan i koja rešenja su vam najteža za kraj trilogije, ili je priča već finalizirana?

Nastavak filma je izvestan, u smislu neke filmske trilogije koju smo zamislili. Priču smo Petar Mihajlović i ja trasirali i zaokružili još posle prvog dela. Kao autorski tim, znamo kako se sve ovo završava. Ali direktan nastavak “Ubrzanja” je serija, novih deset epizoda koje snimamo od aprila, i nadam se da će već krajem sledeće godine publika moći da uživa u novim avanturama naših junaka.

Miodrag Radonjić Promo/Nemanja Miščević

Postoje li planovi za nove projekte, šta možemo očekivati od vas u budućnosti i koliko bi to bilo drugačije?

Dosta drugačije. Moja velika želja je da snimim seriju “Seobe” po remek-delu Miloša Crnjanskog. Da li će biti sluha za takav projekat, ne znam, ne zavisi od mene, ali boriću se kao da sam opet na početku. U životu ništa nije zagarantovano.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi