Marlen Ditrih: Fatalni plavi anđeo koji je Hitlera nazvao idiotom

28.12.2020

18:57 >> 13:06

0

Autor: Dejan Ćirić

Ko god je nju upoznao, upoznao je savršenstvo. Žan Kokto

Marlen Ditrih: Fatalni plavi anđeo koji je Hitlera nazvao idiotom
Profimedia

Legendarna Marlen Ditrih rođena je u Berlinu, na današnji dan, 27. decembra 1901. godine. Bila je nemačka i američka glumica i pevačica. Filmsku karijeru počela je dvadesetih godina prošlog veka, da bi za deset godina postala jedna od najcenjenijih i najtraženijih glumica, kao i najplaćenija kabaretska igračica na svetu. Ostvarila je zapažene uloge u filmovima „Plavi anđeo“, „Žena za kojom se čezne“, „Šangaj ekspres“, „Đavo je žena“, „Maroko“ i mnogim drugim. Ditrihova je prva Nemica koja je uspela da postane zvezda u Holivudu i doživi svetsku slavu. Američki filmski institut je proglasio za jednu od najvećih filmskih zvezda svih vremena.

Marlen je bila veoma intrigantna i misteriozna žena čiji je život bio prepun ljubavnih afera sa poznatim muškarcima kao što su Kirk Daglas, Frenk Sinatra, Ernest Hemingvej, Geri Kuper, Džon Vejn, Remark, Hemfri Bogart i mnogi drugi. Deklarisala se kao biseksualka i privlačila ogromnu pažnju noseći muško odelo. Duboko je žalila za dekadentnim, predratnim godinama Berlina, kada je vodila buran noćni život. Veruje se da je bila u vezi sa Edit Pjaf i Gretom Garbo.

Svoje prve nastupe imala je početkom dvadesetih, kao horistkinja u predstavama Maksa Rajnharda. Pošto joj je povremeno dodeljivao male sporedne uloge, njen talenat nije bio zapažen godinama. Prvu veliku filmsku ulogu imala je 1922, godine u filmu „So sind die Männer“, ali ni ona je nije proslavila. Na snimanju filma „Tragödie der Liebe“ upoznala je Rudolfa Zibera, asistenta izvršnog producenta, svog budućeg muža sa kojim je dobila ćerku Mariju Rivu. 1929. godine reditelj Jozef fon Šternberg, koji je bio u potrazi za glavnom glumicom za prvi nemački tonski film „Plavi anđeo“, odabrao je Marlen za glavnu ulogu. Video ju je u mjuziklu „Dve kravate“ i shvatio da je uloga kabaretske pevačice Lole-Lole kao stvorena za nju. Ovaj film je Ditrihovoj doneo svetsku slavu. Istovremeno je bio snimljen na nemačkom i engleskom jeziku, i dugo je bio popularan u celoj Evropi. Njena pojava u „Plavom anđelu“ odredila je njen imidž koji je postao neprevaziđen. Smršala je,  kosu ofarbala u platinasto plavo i više isticala noge. Pozirala bi poluotvorenih očiju, sa visoko izdignutim obrvama koje su postale njen zaštitni znak i ironičnim, tajanstvenim poluosmehom, obavezno sa cigaretom u dugoj muštikli.

Profimedia

Po dolasku nacista na vlast, Marlen je krenula sa fon Šternbergom u Ameriku i potpisala ugovor za Paramaunt. Smatrali su je Paramauntovim odgovorom na MGM-ovu hladnu lepoticu Gretu Garbo. Njen prvi film u Americi je bio „Maroko“, gde glumi kabaretsku igračicu i pevačicu koja se zaljubljuje u legionara. Za tu ulogu je bila nominovana za Oskara, što je bila njena prva i poslednja nominacija za ovu nagradu. U narednih nekoliko godina snimila je još pet, od ukupno sedam filmova u režiji fon Šternberga. Bez obzira na film i ulogu, on je uporno gradio njen imidž glamurozne evropske „femme fatale“. Tražio je da se, kada je ona u kadru, kombinuju svetlost i senke, kako bi izgledala magično i nestvarno. Filmovi koje su snimili posle „Maroka“ bili su „Obečašćena“, „Šangaj ekspres“, „Grimizna carica“ i „Đavo je žena“. Ipak, saradnju između njih dvoje, 1935. godine, prekinula je upravo Marlen. Nastavila je da snima sa Hičkokom, Lubičem, Velsom i Vajlderom. Iako je film „Vitez bez oklopa“ iz 1937. godine bio komercijalni neuspeh, Ditrihova je bila takozvani „otrov za bioskope“, jedna od najtraženijih i najomiljenijih filmskih zvezda u Americi. Iako bi filmovi koje je birala često bili finansijski i kritički promašaji, publika ju je volela. Praktično, sve njene filmske uloge bile su slične: žena od iskustva i sa prošlošću, zabavljačica, plesačica i pevačica, kabaretska dama, ponekad na špijunskim zadacima, naizgled umorna od ljubavi ali i te kako spremna da počne iznova, izazov za dečake, opasnost za oženjene, partner za avanturiste. U filmovima se pojavljivala razgolićena, na užas američkih moralista. Dva kostima su neodvojivo vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo – istovremeno ekstremno ženski i ekstremno muški izgled. S godinama je prihvatala sve manje uloga, a sve više se posvećivala pevanju, koje i nije bilo pravo pevanje, nego više pevušenje i priča.

Pročitajte još

Ditrihova je za vreme i posle rata nastavila da snima, ali primat su imali njeni nastupi u kabareima i pozorištima širom sveta. Poznati filmovi koje je snimila pedesetih godina prošlog veka su bili „Zlatne minđuše“, „Ranč prokletih“, „Priča iz Monte Karla“ i „Svedok bez optužbe“. Godine 1961. igrala je sporednu ulogu u zapaženom i nagrađivanom filmu „Nirnberški proces“ sa Montgomeri Kliftom, Džudi Garland, Maksimilijanom Šelom, Spenserom Trejsijem i Bertom Lankasterom. Poslednji film u kom se pojavila je bio komercijalni debakl „Samo žigolo“, iz 1979. Partner joj je bio Dejvid Bouvi, a glumila je u kolicima, pošto je neposredno pre toga na turneji u Sidneju slomila nogu. Posle snimanja zauvek se povukla iz javnosti u svoj stan u Parizu, koji nije napustila do smrti. Bila je politički aktivna, dopisivala se i vodila telefonske razgovore sa mnogim svetskim vođama. Među njima su bili Ronald Regan i Mihail Gorbačov.

Maksimilijan Šel, njen dugogodišnji prijatelj, snimio je 1984. dokumentarni film „Marlen“ i zamolio ju je da se pojavi u njemu. Pristala je pod uslovom da samo govori, ali ne i da je snima kamera. Film je bio nominovan za Oskara za najbolji dokumentarni film. Ditrihova je često govorila da se ne oseća prijatno kada snima filmove, i da sebe ne smatra zvezdom, nego ličnošću. Zato je čak i u Holivudu živela mirno i moralno bezbrižno.

„Oduvek sam bila ravnodušna prema slavi. Slava je prilično mučna, problematična i opasna. Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti imidž čoveka, nada mnom nije imala nikakvu moć“, napisala je u svojim memoarima, 1979. godine.

Profimedia

Od ranih pedesetih do sredine sedamdesetih, Ditrihova je radila kao najplaćenija i najtraženija kabaretska igračica na svetu. Nastupala je u najprestižnijim pozorištima i kabareima svih većih gradova Amerike, Evrope i Australije. Godine 1953. potpisala je ugovor sa hotelom „Sahara“ u Las Vegasu, vredan 30.000 dolara nedeljno, da određenim danima izvede nekoliko svojih najpopularnijih pesama. Na oduševljenje publike, nastupala je u providnoj svilenoj haljini, koja je na ključnim mestima imala bisere. Smatralo se da su njen najveći adut bile noge, koje su i u šestoj deceniji bile privlačne. Ubrzo je angažovala menadžera i muzičkog urednika koji je proširio njen repertoar, poboljšao nastupe i stvorio čuveni „Šou Marlen Ditrih“.

Marlenina nostalgija za domovinom bila je ogromna. U svojoj autobiografiji je pisala o mnogo boljim danima predratnog Berlina, i o mnogo uglađenijim muškarcima nego što su bili oni koje je zatekla u Americi. Oduvek je imala jaka politička uverenja i hrabrost da o njima priča. Bila je jedna od prvih zvezda koje su javno kritikovale nacizam i prikupljale novac za rat protiv Hitlerove Nemačke. Kada ju je Hitler pozvao da se vrati u Nemačku, da svojim filmovima proslavlja nacizam, obećavajući da će je učiniti najmoćnijom ženom na svetu, odgovorila je ne samo odbijanjem i javnim nazivanjem Hitlera idiotom, nego je išla da zabavlja američke vojnike na frontovima.

Pročitajte još

Umrla je 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj devedesetoj godini. Služba je bila održana u crkvi Madlen u Parizu, a kovčeg sa njenim telom je pokriven francuskom zastavom. U crkvi je bilo 3.500 prisutnih i još nekoliko hiljada ljudi ispred. Kovčeg je nakon toga prekriven i američkom zastavom i prebačen u Berlin. Sahranjena je pored svoje majke, nedaleko od kuće u kojoj je odrasla. 1997. dobila je svoj trg u Berlinu, sa posvetom: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku.“ Sto godina od njenog rođenja u Nemačkoj je proslavljeno uz veliku pompu, a država joj se zvanično izvinila zbog neprijateljstva. Berlin joj je 16. maja 2002. godine posthumno dodelio status počasne građanke.

Profimedia

Njene stvari su rasprodate na javnoj aukciji nedugo posle njene smrti, a najveći deo pripao je berlinskom Muzeju filma. Danas se tu nalazi oko tri hiljade odevnih predmeta, pedeset torbica i sto pedeset pari rukavica, četiri stotine šešira i isto toliko cipela, petnaest hiljada fotografija i oko trista hiljada listova prepiske sa prijateljima, ljubavnicima i ljubavnicama, i političkim liderima. Na njenom nadgrobnom spomeniku napisane su reči nemačkog pesnika Teodora Kornera: „Stojim na putokazima svog života.“

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti