Miloš Timotijević: Bez ožiljaka ne bih bio kompletan čovek

02.01.2021

17:25 >> 20:34

0

Autor: Dejan Ćirić

Kada se pogledam u ogledalo, ne vidim ni uspešnog čoveka, ne vidim ni poznatog čoveka, ne vidim ni bogzna koliko jakog čoveka. Vidim samo da vreme prebrzo t

Miloš Timotijević: Bez ožiljaka ne bih bio kompletan čovek
Foto/24sedam

Za Miloša Timotijevića se ne bi reklo da je neko ko se u potpunosti otvara u velikim intervjuima koji, reč po reč, zadiru duboko u njegovu suštinu kao čoveka i umetnika, u njegov život, senzibilitet, iskustvo, njegove samoće i tuge. I nije! Međutim, ako se na pravi način razmaknu zavese popularnosti i medijske fame, razdvoji bitno od nebitnog, sagleda daleko iza percepcije hladne, nepristupačne i zatvorene osobe, kakvu često stvaraju njegove uloge, dolazimo do jedinog pravog portreta ovog glumca.

Portreta lišenog bilo kakve svetlosti uspeha i slave, ali sa dovoljno životnih senki kojima Miloš dozvoljava da nijansiraju njegovo lice i iskustvo, jer tako njegovoj igri daju upravo – život. Priča koja je pred vama jeste najsiroviji, ali i najiskreniji odraz u ogledalu čoveka koji se, kako kaže, ne stidi sebe i nikada ne bi menjao svoj put.

Odmalena ste okruženi jednom vrstom umetnosti. Vaš otac je bio poznati fotograf, koji je od svog posla umeo da stvori vrhunsku kreaciju. Kada pogledate sve albume sa slikama, kakav život vidite?

Vidim sreću i osećam nostalgiju za vremenom koje je prošlo. Nosim veoma lepa sećanja na svoju porodicu, na majku, detinjstvo, na oca koji više nije sa nama, i shvatam koliko vreme brzo prolazi. Kao da je sve to bilo juče, a prošlo je više od trideset godina. Sve fotografije koje su mi ostale od oca stare su bar toliko, tako da je to jedno lepo podsećanje na neka bezbrižnija vremena i na ljude kojih više nema. Na tok života ne možemo da utičemo, ali sada imam te uspomene koje često gledam i koje mi puno znače.

Kakve slike vas uvek prate u životu i karijeri, jer predstavljaju oslonac, ali i podstrek da idete napred?

Upravo slike mog oca, fotografije na kojima smo majka i ja, i na kojima se vidi sreća kad smo nas troje bili zajedno. To me uvek drži jer je to moje sidro, moj koren i uzemljenje, a sve ostalo je nadogradnja. S druge strane, to je na jedan način bila i priprema za moj budući poziv. Stalno sam bio ispred očevog foto-aparata, pa sam kasnije taj objektiv samo zamenio objektivom kamere.

Foto/24sedam

Poželite li u nekim momentima da pocepate neke slike svog života i karijere, ili ste dovoljno sazreli da čak i one koje ste nekada krili po fiokama danas želite da uramite?

Svoje prošlosti se ne stidim, kao što se ne stidim sebe ni iz jednog perioda svog života. Svaka dobra ili loša stvar koja se u prošlosti dogodila je deo mene i bez njih ne bih bio tu gde sam danas. Zato sam ponosan na svako svoje iskustvo.  Moramo prihvatiti i dobre i loše strane svog karaktera, svoje osobine, navike, slabosti i emotivna previranja, jer samo tako možemo biti realni prema sebi i pokušati da promenimo ono što je loše u nama. Verujem da u životu sve treba sagledati onako kako jeste i truditi se da napreduješ što više možeš.

Kada život odslika previše crno-belih fotografija, kako im dajete boju?

Boju im daju mirisi, zvukovi, emocije i sećanja kad pogledate te crno-bele slike, pa zatvorite oči i probate da vratite taj trenutak. Onda dolaze boje i jedna posebna atmosfera koja vas vodi u neku novu dimenziju. Moja sećanja su uvek mnogo koloričnija od fotografija koje gledam, zato što tugu ne doživljavam kao teret, već kao ranu za koju ne želim da ikada zaceli, jer je deo mene bez kog ne bih bio kompletan čovek. To je, s druge strane, i pokretač, jer shvatate da smo svi konačni, da će sve ovo proći i da je jedino bitno ono što ostavljamo iza nas. Zato se trudim da moj trag bude dubok i kvalitetan, kako u poslu, tako i u privatnom životu, i da, koliko god je moguće, ima smisla.

Foto /24sedam

Dvadeset pet godina se bavite glumom. Prerano je za podvlačenje crte, ali imate dovoljno iskustva da možemo da sagledamo vaš put. Šta je na njemu moralo da ostane iza vas da biste došli do svog mesta i svog imena?

Dečačka nezrelost na prvom mestu, a pritom samo morao da sačuvam ljubav prema igri i životu. Morao sam da se oslobodim i nestrpljivosti koju sam imao kao klinac, da sve to zameni jedno veliko strpljenje, bez kog u ovom poslu ne možeš da opstaneš. Ostali su iza mene i mladalačka rastrzanost i neke ludosti koje u tom periodu svi pravimo, ali sam sačuvao veru u sebe i jednu neverovatnu posvećenost svemu što radim, što mi danas mnogo pomaže.

Pročitajte još

Strpljenje o kom govorite je očigledno često bilo na ispitu. Šta vas je toliko dugo skrivalo u senci, a zbog čega danas shvatate da je to ipak bilo dobro?  

Možda neka vrsta nesigurnosti u sebe i u to šta i koliko mogu. Umetnik se, po prirodi stvari, konstantno preispituje, i iz dana u dan veruje, odnosno ne veruje sebi. Ranije nisam bio toliko stabilan, nisam sagledavao svoje mogućnosti i raspon svog talenta, dok su neki fenomenalni glumci i reditelji sa kojima sam radio to prepoznavali i godinama me uveravali da mogu i više i bolje. A onda se u jednom momentu sve iskristalisalo u meni. Verujem da je to zrelost, za koju je bilo potrebno vreme. Zato nikada ne bih menjao svoj put, jer sam svojim trudom, promenom i radom na sebi, sazrevanjem i edukovanjem na razini svog glumačkog aparata došao do mesta na kome sam danas.

Koliko vam je nadgradnja glumačkog aparata pomogla da i životni shvatite na pravi način i, možda, popravite neke delove koji nisu funkcionisali?

Uspeo sam bolje da razumem svet oko sebe, da bih mogao da se uklopim u tu vrstu koordinatnog sistema koji je današnja stvarnost i realnost, jer kad ste dete sve posmatrate kroz prizmu ružičastih naočara. Radeći ovaj posao shvatio sam da svet nije ni beo, ni crn, već prilično siv, kao i ovo vreme u kom živimo, ova magla u kojoj smo. Zato mislim da moramo da tražimo zajedničke stvari koje nas povezuju, jer ako one koje nas razdvajaju postanu primarne, onda ćemo se razdvojiti kao ljudi, čak i unutar sebe možemo da se podelimo, a kamoli unutar porodice, grada ili zemlje u kojoj živimo. Uvek težim ka vrednostima koje me spajaju i ujedinjuju sa ljudima i to sam prepoznao kao gorivo koje me pokreće da se što više i bolje bavim svojim poslom.

Foto/24sedam

Uprkos tom povezivanju, uspeh često izdvoji čoveka i razoružanog postavi pred tuđe procene, poglede i mišljenja. Šta je odbrana od uspeha?

Uspeh uvek ima dve strane. Popularnost je ona lošija. Ona prouzrokuje izloženost ka znanim i neznanim ljudima koji smatraju da, bez obzira na to ko su i šta su, imaju pravo da vam spočitavaju gomilu stvari, a u isto vreme nisu u stanju da se stave u vaše cipele, a moj posao upravo jeste empatija i sposobnost da uđem u tuđe cipele. Trudim se da bukvalno svakog razumem, ali vidim da ljudi u današnje vreme, što zbog ove psihoze kojoj smo izloženi, što zbog ekonomske situacije, ali i zavisti i sopstvenih frustracija, vrlo lako osuđuju i upiru prstom, bez razmišljanja. U stanju su da vam svašta kažu ili o vama napišu, što prevazilazi granicu dobrog ukusa i vaspitanja, ali se trudim da to ne utiče na moje sadašnje i buduće korake. Prelomio sam da je to kako vas drugi vide samo njihov problem. Stvarno ne mogu da provedem život ubeđujući ljude u to da nešto jesam ili nisam. Oni će vas svakako gledati na način na koji žele. Nekada me je to bolelo, ali sada sam potpuno miran. To sam što sam, svidelo se to nekome ili ne.

Kad već govorimo o cipelama, nekim svojim ulogama ste publiku izuli iz njih. Igrate hrabro i potpuno, ne plašite se kontroverznih uloga koje su na ivici noža, rizikujete, transformišete se. Šta ostaje posle takvih promena?

Kad mi dođe takva uloga, ona me menja kao ličnost, unapređuje me i nije mi teška. Trudim se da sam sebe izgrađujem što više, jer kada karakter koji nekoliko meseci igrate na filmu, u seriji, ili godinama u pozorištu, provučete kroz sebe, on vas neminovno menja. Ako je pozitivan, onda vas to oplemeni, ali ja često igram negativce koji su sa one strane novčića. Ipak, i tu se trudim da naučim nešto, da prepoznam neke stvari kod sebe i da ih koliko je god moguće popravim. Svaka uloga, pogotovo velika ili glavna, utiče na vas, jer morate da uđete u koštanu srž tog lika i u tom trenutku dolazi do gotovo potpunog spajanja, pa ne možete lako da ga se oslobodite. To je prosto kao neko ušće života i umetnosti. Uloga vas menja, zato što joj se toliko približite da počnete da sagledavate sličnosti. Zato duboko osećam svaki karakter koji igram, i on me, na ovaj ili onaj način, menja i donosi dragoceno iskustvo za dalje.

Koji od dva toka na tom ušću zahteva rigorozniju selekciju emocija? 

Kada radim, trošim se bezrezervno. Kada ne igram, onda se opuštam i akumuliram emocije, jer ne sme da zarđa ovaj aparat koji imam, to nikako ne smem da dozvolim. Moram da se oslobađam što više, jer su moje emocije moj posao, moja snaga je moj posao i moram da radim na tome što više. Trudim se da se čuvam i balansiram, ali i da stičem što više iskustva u emotivnom, profesionalnom i životnom smislu, da bih onda, po potrebi, to mogao da trošim, i kao umetnik pružim svoju potpunost. Posebno što sam sam sebi apsolutno najstroži kritičar.

Foto/24sedam

Da li taj kritički osvrt znači i da se priznaju i plate sopstvene greške?

Apsolutno! Morate stajati iza svojih grešaka, morate ih priznati. To je ključna stvar i ono što nam danas, kao društvu, fali. Priznati grešku nije slabost, već velika vrlina, po mom mišljenju. Niko nije savršen, svi grešimo, ali samim tim, biti čovek znači priznati grešku, pa ako treba i platiti njen ceh.

Ovaj intervju dokazuje da niste skloni mistifikaciji i zavaravanju u bilo kom smislu, posebno ne prema sebi. Šta vam govore godine?

Samo da vreme brzo prolazi. Nemam odnos prema godinama, nemam utisak da mi je 45, i zato, kada se pogledam u ogledalo, ne vidim ni uspešnog čoveka, ne vidim ni poznatog čoveka, ne vidim ni bogzna koliko jakog čoveka. Vidim samo da vreme prebrzo teče i to me dosta plaši, ali mi je ujedno i pokretač da uradim što više mogu.

Pročitajte još

Da li, ipak, vidite zadovoljnog čoveka, uprkos ožiljcima tog istog vremena?

Još uvek ne u potpunosti, ali moram da priznam da sam sve zadovoljniji. Pogotovo u karijeri, iako sam od onih ljudi koji uvek misle da sve može bolje i kvalitetnije. Bez ožiljaka apsolutno ne bih bio ovo što jesam. Čovek bez ožiljaka je čovek pod staklenim zvonom, čovek pod staklenim zvonom je čovek bez iskustva, a čovek bez iskustva je neko ko se plašio života. Onaj ko je živeo punim plućima, iako je znao da će ga život šibati, hrabar je i zreo čovek. Stalno sebi ponavljam mantru koje se uvek držim – povrede, ožiljci i rane su tu trenutno, a ono što smo uradili je večno. Tako da često, posle nekog vremena, prestanem da osećam i fizički i emotivni bol, jer shvatam da sam neke stvari dobro uradio u životu i karijeri, i da je bilo vredno svih ožiljaka.

Foto/24sedam

Šta sledeća godina donosi kao izvesno na profesionalnom planu?

Radujem se nastavku serije „Besa“, jer mislim da ću tu pokazati nešto sasvim drugačije, mnogo dublje, emotivnije, možda i tragičnije. Serija „Pevačica“ će takođe doneti izraz koji do sada nisam imao. Snimao sam i seriju „Porodica“, koja se bavi periodom od 48 sati pre hapšenja Slobodana Miloševića. Seriju „Kralj“ s nestrpljenjem iščekujem. Živimo u vremenu hiperprodukcije serija, dok su filmovi, nažalost, u senci, zato što nema sigurnosti i garancije da možete vratiti uložen novac. Čini mi se da se ceo svet u poslednjoj deceniji više okrenuo serijama, da li zbog Netfliksa i drugih platformi za gledanje, ne znam, ali mi je drago, jer ja jesam glumac koji voli da igra u takvim formatima.

Uprkos svemu kroz šta smo prošli, i još uvek prolazimo u 2020, šta je, ipak, u pozitivnom smislu obeležilo godinu za nama?

Svaki negativan PCR test, a bilo ih je baš dosta. Svaki novi posao me je radovao i pružao optimizam. Uvek se trudim da budem optimistična osoba, iako sam po prirodi realista. Optimizam je nešto što leči dušu, ali ne onaj nerealni, ne sanjarenje ili zavaravanje. Morate verovati, morate imati nadu, gurati napred, morate se menjati u pozitivnom smislu, jer ako to nemamo, onda se sve pretvara u tavorenje, životarenje i jedno bitisanje koje nema smisla.

Ako optimizmu pridodamo sreću kao novogodišnju želju, kako je nazivate?  

Napretkom u svakom smislu. Ako je napredak samo milimetar, samo nijansa, to je već dovoljno dobro. Ako je kupus koji sam danas skuvao za nijansu bolji nego onaj prethodni, ja sam već nešto napravio u životu. Znate, to može da ide od najsitnijih stvari do onih životnih, do posla, porodice, ljubavi, prijateljstva, bukvalno do svega. Dok god smo zdravi, dok god napredujemo, nema razloga ni za strah, ni za strepnju. Pokušao sam da takvim načinom razmišljanja i života pronađem svoju sreću, i mislim da sam uspeo.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti