Miodrag Petrović Čkalja: Kralj smeha i improvizacije

Igrom sudbine, jedan od najvećih i najboljih komičara koje je glumački esnaf ovih prostora ikada imao, Miodrag Petrović Čkalja, rođen je 1. aprila, na  Svetski dan šale, 1924. godine, u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine Petrović. Imao je dve sestre i brata. Živeli su u, sada već nadaleko poznatoj, Balšićevoj ulici. U rodnom gradu Čkalja je završio gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom u dramskoj sekciji čuvenog Bore Mihailovića, koji je, pored Miodraga, na put velike slave izveo i Radmilu Savićević i Vlastimira Đuzu Stojiljkovića.

Bio je komičar koji je mogao da nasmeje sve, veoma harizmatičan i duhovit, ali i veoma dubok i misaon čovek, izuzetno talentovan, beskompromisan, svoj, emotivan, osetljiv na nepravdu. Iako je bio veliki komičar, uspešno je igrao i dramske uloge u pozorištu. Nije bio školovan glumac, ali je bio jedan od najvećih! A pitanje je jesmo li mu se odužili…

U vreme Drugog svetskog rata bio je u kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ, vojnoj jedinici formiranoj oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije, upisuje veterinu u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde učestvuje u čuvenoj emisiji „Veselo veče“, koja mu donosi ogromnu popularnost. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu (sadašnjeg Pozorišta na Terazijama). Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, 1959. godine, u kojoj se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“, po kojoj je snimljen i film, i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“, koja je kasnije dobila i televizijsku verziju. Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.

Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije 2“, kao i u filmovima „Put oko sveta“, „Zajednički stan“, „Orlovi rano lete“, „Bog je umro uzalud“, „Paja i Jare“, „Avanture Borivoja Šurdilovića“ i „Kamiondžije opet voze“. Jedna od poslednjih serija u kojoj je igrao bila je „Bolji život“.

Tokom karijere je lepo sarađivao sa Mijom Aleksićem, sa kojim je prvi put „ušao“ u domove Jugoslovena u pomenutoj seriji „Servisna stanica“, kada je cela zemlja saznala za velikog glumca koji je do dana današnjeg ostao neprevaziđen. Reditelj i komediograf Lola Đukić od tog momenta piše uloge samo za Čkalju. Tako je bilo i u slučaju čuvene pozorišne predstave, a kasnije i filma „Bog je umro uzalud“. Najbolji prijatelji među glumcima bili su mu Dragutin Dobričanin i Nikola Milić, a mnogo je voleo Radu Savićević, sa kojom je praktično i započeo svoju karijeru u Kruševcu. Sa Pavlom Vuisićem postao je legendarni glumački tandem, i danas veoma popularan, iako, po mnogim tvrdnjama, privatno nisu mogli da nađu zajednički jezik.

Stručna kritika mu nije bila naklonjena, smatrajući da su mu nastupi previše estradni, a za mišljenje da je komediju lakše igrati nego dramu, jednom prilikom je izjavio:

– To kažu netalentovani glumci. Komedija je jako težak vid umetnosti, ali mi smo narod koji ne zna ništa. Postoji krug intelektualaca koji se međusobno nagrađuju za dramu i to se zna. Dramski umetnik ne može da igra komediju, a komičar može dramu. Ja sam igrao i bio nagrađivan upravo za dramu.

Dobitnik je gotovo svih značajnih nagrada u svetu glume: Velika povelja – specijalno priznanje za posebne zasluge u razvoju filmske komedije, na Filmskim susretima u Nišu 1970. godine, Sterijina nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, za ulogu u predstavi „Slučaj šampiona“ 1975, „Glumački par godine“ sa Danicom Aćimac, 1977. i Sedmojulska nagrada iste godine. Godine1991. mu je dodeljena Nušićeva nagrada za životno delo, a 1995. dobija RTS-ovu nagradu za životno delo. „Zlatni ćuran“ za životno delo glumcu komičaru – najveće priznanje pozorišnog festivala „Dani komedije“ u Jagodini, osvaja 2001. godine, a godinu dana kasnije dobio je nagradu za životno delo “Car Konstantin”, na filmskom festivalu u Nišu. Za Oktobarsku nagradu grada Beograda je bio nominovan čak devet puta, ali je nikada nije osvojio.

Miodrag je bio oštar protivnik režima Slobodana Miloševića, zbog čega je bio na crnim listama, onemogućen da radi i stvara. U jednom intervjuu je izjavio:

– Kada sam pošao iz Kruševca u svet, u Beograd, otac mi je rekao: „Sine, nemam ništa da ti dam osim jednog saveta: možeš svačim da se baviš, budi pijanac, budi švaler, budi šta god hoćeš, ali nemoj da se baviš politikom. To je najveća kurva koja će te prodati onda kada misliš da te najviše voli.

Ipak, 2000. godine se javno angažovao u političkoj kampanji DOS-a, o čemu je kasnije rekao:

– U početku sam odbijao da se odazovem jer mi je otac zabranio da se bavim politikom. Ipak sam se odazvao, ali samo zbog naše dece, slobode i boljeg života.

O svojoj glumi je govorio na sledeći način:

– Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac. Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu – i pusti me. Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.

– U pozorištu ne osećam rampu, ona je za mene „kraj sveta“. Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.

Čkalja je snimio više od 90 filmova i stekao neprolaznu slavu, ali je, činilo se, u suštini, posebno u starosti, bio nesrećan. Njegov talenat je bio toliko snažan da su svi u njemu gledali Čkalju sa malih ekrana, a ne običnog čoveka. Gotovo da nije mogao da izađe na ulicu koliko je bio popularan. Međutim, njegov čuveni osmeh je polako počeo da bledi. Pred kraj života je govorio da ga muči samoća. Prijatelji su mu polako umirali, život je donosio tišinu. Kada je u Nišu primao nagradu „Car Konstantin“, godinu dana pre svoje smrti, održao je dirljiv i prilično ogorčen govor u kome je, pored ostalog, rekao i ovo:

– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih, se prvo svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde. Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – izjavio je legendarni umetnik.

Poslednje godine života proveo je tiho, daleko od javnog života. Preminuo je na današnji dan, 20. oktobra, 2003. u 80. godini. U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom je 2005. godine postavljena spomen-ploča, na inicijativu stanovnika te ulice, koji nikada nisu zaboravili čuvenog komšiju. I danas, 1. aprila poneki cvet osvane ispred kapije. Na Zvezdari, u Beogradu, od 2006. godine jedna ulica nosi njegovo ime, a u Kruševcu je prošle godine, na Trgu glumaca, podignuta njegova bista, zajedno sa bistama glumačkih velikana poteklih iz tog grada – Radmile Savićević, Bate Stojkovića, Đuze Stojiljkovića, Taška Načića, Ljubinke Bobić i Milana Puzića.

Čkaljina porodica ispoštovala je njegovu želju da bude kremiran, okružen samo najbližima – suprugom Dragicom, unukama Jovanom i Milenom, sinom Čedomirom i snajom Smiljkom, koju je voleo kao svoju ćerku. Želeo je da mu se pepeo prospe u Vrtu želja na Novom groblju u Beogradu, ali je ipak urna sa njegovim posmrtnim ostacima ostala u porodičnoj kući.

Njegovo ime je i danas simbol smeha, dobrog raspoloženja, nekih boljih vremena, ali i izvanrednog, bogomdanog talenta. U medijima su ga često nazivali „Čkalja nacionale“, „kralj smeha“ i „srpski Čaplin“. U jednom od svojih poslednjih intervjua je rekao:

– Vrlo sam zadovoljan kako sam proveo radni vek. Žao mi je što nije vrednovan kako treba, što neke stvari nisam dobio, ali prežaliću ja i to. Bilo mi je lepo. I ljudima je bilo lepo. I to ne može niko da mi oduzme.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi