Razbarušeni dečak sa vulkanom u grudima: Zlatne merdevine do Boga i neostvarene želje Miloša Šobajića

25.04.2021

14:28

0

Autor: Dejan Ćirić

Pričao je da će 1. februar 2021, proslavljati ubuduće. Tad je dobio dozvolu za postavljanje spomenika Knezu Lazaru u Kruševcu, saznao za novi atelje i muzej

Razbarušeni dečak sa vulkanom u grudima: Zlatne merdevine do Boga i neostvarene želje Miloša Šobajića
24sedam / Goran Sivački

Nije mislio samo o svom stvaralaštvu. Pravio je planove da u maju organizuje izložbe Dada Đurića, pa enformela u Srbiji, Miće Popovića, francuskog slikarstva, Lubarde, umetnosti amazonskih Indijanaca… Planirao je da putuje u Grčku, Pariz. Nije dočekao. Korona je bila brža i odnela je još jedno veliko ime.

Život barda srpskog i evropskog slikarstva Miloša Šobajića (76), ugasio se juče u KBC „Dragiša Mišović“ u Beogradu, posle duge borbe sa opakim virusom koji ga je napao krajem marta.

– Borim se – bila je jedna od njegovih poslednjih poruka prijateljima, pre nego što su ga nedavno priključili na respirator.

Verovao je da su tu nevidljivu, opaku zver, čovečanstvu nepravedno, izokola, poturile neke moćne svetske bitange. Svet u kom je on živeo nije to zaslužio. Nije želeo da ga pošast virusa veže i sputa. Svugde je stizao, kao da je hteo u jednom cugu da ispije preostale životne sokove.

Miloš Šobajić Promo/Kombank dvorana

Organizovao je poslednjih meseci izložbe u Somboru, Nišu, Beogradu, išao sa svojom voljenom Majom na Kosmaj, u Ribarsku banju i Egipat, osvajao pustinju, radio spomenik Knezu Lazaru za 650 godina grada Kruševca, na kom, kako je objašnjavao, Lazar predaje svoju glavu Svevišnjem, penjući se po zlatnim merdevinama, do Boga. Tamo, gde je i on sada otišao.

Pričao je da će 1. februar 2021, proslavljati ubuduće. Tad je dobio dozvolu za postavljanje spomenika Lazaru, saznao za novi atelje i muzej, počelo mu je štampanje drame u Zaječaru, izašla mu je knjiga „Mojih devet života“, razgovarao je o podizanju spomenika Nikoli Tesli na aerodromu u Beogradu, a tog dana javili su mu i da pripremaju poštansku marku s njegovim likom, pišu Novosti.

ATA Images/Antonio Ahel

Nije imao godine koje su mu bile ispisane rukom na krštenici, kao jedinoj preživeloj bebi, usput, posle zbega na Papuku. Bio je čupavi, razbarušeni dečak, večiti mladić srpskog slikarstva. Sa uvek pomalo raspojasanom belom košuljom koju mu je i dalje skraćivala njegova majka Mira.

Bio je, u tim godinama, izvor energije.

– Pa to je fantastično! – još odzvanjaju njegove reči kada bi se iskreno obradovao svom ili, jednako, tuđem uspehu.

Miloš Šobajić je rođen u decembru 1944. godine. Potiče iz srpske familije iz Crne Gore. Školovao se u Instanbulu, Nikšiću i Beogradu, gde je maturirao i završio Likovnu akademiju 1970. Dve godine kasnije preselio se u Pariz.

Milan Cile Marinković: Pun duha, siline i žara

Potresen sam. Otišao je moj veliki drugar. Bili smo zajedno u klasi kod profesorke Cuce Sokić. Zajedno smo osvajali i Pariz. Bio je sjajan slikar. Energičan, brz, pun duha, siline i žara. Poslednjih nekoliko meseci otvorio je pet-šest izložbi usred pandemije. Ostaće velika praznina za njim. Nas dvojica smo bili poslednji iz pariskog kruga. Iz knjige „Pariz pisan četkom“ nema više Ljube, Dade, Petra, Kose, Vlade, Bate, Ljubinke… Sad ni Miloša.

Ah, taj Pariz! Milošev stan i atelje u „Bato Lavoaru“, umetničkom paviljonu gde su stvarali Pikaso, Modiljani, Matis. Pa slika na mostu Aleksandra Trećeg s Peterom Handkeom. Obojica mladi, puni snage. Pečurke koje je budući nobelovac posle peške doneo iz šume u džepovima svog iskrzanog sakoa, za ručak. Setio se Miloš svog dragog prijatelja kad je nedavno ovenčan večnom slavom i poslao mu crtež na poklon.

Moša Todorović: Do kraja čvrst i hrabar

Verovatno sam bio među poslednjima koji se sa njim čuo. Do kraja je bio hrabar i nije se plašio bolesti. Otišao je nenadano, usred velikih planova koje smo pravili. Njegov galerista sam već 20 godina, i imam verovatno najveću kolekciju Šobajićevih radova u svom legatu, a želeli smo još mnogo toga da uradimo zajedno. Posle njegove izložbe u Kombank dvorani, gde je nedavno dobio stalnu postavku za svoj legat, očekivali smo da ćemo organizovati još mnogo postavki, širom Srbije. Trebalo je da piše tekst i za izložbu Dade Đurića koju pripremamo. Bolest ga je zatekla dok je u Starčevu radio novu skulpturu. Imali smo višegodišnji, poseban odnos – profesionalni, prijateljski, bratski.

Pa susreti i u ateljeu na pariskom Simplonu, mirisni maj i zarudeli pariski oktobar, na Trgu Kliši, iz godine u godinu, sa teškom monografijom pod miškom, punom slikarske muke i radosti, fotografije iz omiljenog restorana na Abesu posle inkorporirane u zajednički kolaž. Skice, za mozaik života. Snažno i odano je voleo Srbiju i stajao na njenom braniku u belom svetu. Toliko, da je imao i problema s delom francuske javnosti devedesetih. U Srbiju se i vratio, posle osvajanja „Grada svetlosti“.

Peter Handke: Preda mnom je njegov lik

Veoma mi je žao. Čudno je to. Baš sam pre nekoliko dana mislio na njega. Pogodila me je ova vest. Nije imao previše godina. Mogao je još da živi. Hvala što ste mi javili. Hoću da zadržim lepu sliku. Preda mnom je njegov lik. S njegovom razbarušenom kosom. Mislim na njega.

– Pariz je najluđi grad na svetu. Na ulazu u jednu avliju u Ulici Frank Buržoa piše da su u 12. veku vojnici baš tu vežbali rukovanje samostrelom. Uđeš u to dvorište i odmah postaneš deo istorije. Ili stojiš u Ulici Sen Žak pred brojem 163, gde je Fransoa Vijon u jednoj tuči 1455. izgubio levo oko. Ili se nasloniš na istu stolicu na kojoj je sedeo Sartr. Ali, imamo i mi svoju istoriju. I to kakvu! Mnogi će se napolju odlično snaći, ali sumnjam da će tamo pronaći i suštinu svog života – govorio je u jednom od svojih mnogobrojih razgovora za „Novosti“.

24sedam / Goran Sivački

Svuda pođi, kući dođi. Smatrao je da je Srbija po meri čoveka. Bio je dekan, počasni doktor i profesor emeritus na Megatrend univerzitetu u Beogradu, gde je osnovao Fakultet za umetnost i dizajn. Od 2005. godine predavao je i na Luksun akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini.

Nikola Kusovac: Slike obarale energijom

Potresla me je vest o Šobajićevoj smrti, ali znam da on nije zauvek otišao, jer je njegovo delo ostalo sa nama. Imali smo tokom decenija složen odnos, koji se menjao. Naime, kada se pojavio ovde, došavši iz belog sveta, kao ambasadorski sin, napisao sam jedan rđav osvrt na njegovu izložbu. Potom sam se veoma pokajao, što sam javno učinio u jednom tekstu, a onda i priredio izložbu njegovih radova u Narodnom muzeju. Kada sam u Velikoj sali postavio njegovih dvadesetak slika i odmakao se malo da vidim kako to izgleda, umalo se nisam srušio od energije koja je sa njih zračila. Ona je bila opipljiva, njena priroda nije bila samo duhovna, već i telesna, od njene sam siline morao da sednem.

Učestvovao je na preko osamdeset samostalnih i oko petsto grupnih izložbi širom planete. Njegova dela nalaze se u tridesetak muzeja u svetu, a dobitnik je i mnogobrojnih nagrada. U Galeriji Kombank dvorane u Beogradu 5. marta otvorena je izložba njegovih slika, skulptura i video-radova u kojima će poštovaoci moći da uživaju do 1. maja.

Matija Bećković: Bog mu davao maha

Izgleda da korona ima visoke kriterijume i prefinjen ukus, pa uzima sve bolje od boljega. Tako nije mogla mimoići ni Miloša Šobajića, divnog umetnika, junaka na ovom svetu. On je tu avet ignorisao, pa je usled njenog divljanja otvarao izložbu na kojoj se grlio i ljubio sa svojim prijateljima i poštovaocima. Izgleda da je ona to iskoristila i odnela najkrilatijeg slikara koga smo sada imali. Na njegovim velikim platnima se vidi kako mu je Bog davao maha do poslednjeg daha. Bio je zapažen u Parizu, a nedovoljno nagrađen u svojoj zemlji. Nije bio jedini slikar iz kuće Šobajića, ali je proneo slavu i svojih predaka. Prerano se zauvek pridružio velikim srpskim slikarima, gde mu je bilo mesto i za života.

Njegove slike i skulpture ekspresivne figuracije šalju snažnu poruku. Čovek uleteo u kupatilo, okliznuo se, nastupila je krvava eksplozija, rasprsnuo se grudni koš, ruke raširile.

ATA Images/Antonio Ahel

– Gine se, od bračnog kreveta, preko kupatila, do nuklearne eksplozije. Od sunčane plaže, do atomskog rata. I svaki kutak je mesto velike opasnosti. Prava je umetnost preživeti – umeo je da kaže.

Dragan Jovanović Danilov: Najveći u svom dobu

Miloš Šobajić bio je jedan od najvećih slikara našeg doba. Režiser jedne slikarske drame, bio je brutalno bezobziran u svom slikarstvu. Slikao je čoveka koji je genetski bačen u jednu karmičku bujicu. Slikao je rasečenu utrobu našeg vremena. Propovedao je u vlastito ime i istraživao ponore ezoterijsko-duhovne intime. Njegovo slikarstvo može se posmatrati i kao oblik istorijskog dokaza – naime, posmatrajući njegove slike, istraživač-ikonograf, kao i običan posmatrač, doći će do potresnih otkrića o našem vremenu. U tom smislu mogli bismo reći da je Šobajić ne samo umetnički advokat anksioznosti današnjeg čoveka, već i antropolog u slikarskom obliku.

Na njegovim skulpturama živih boja, ispružena ruka pokazuje pravac, samo napred, čoveka u raskoraku, između ovog i onog sveta.

Manojlo Vukotić: Imao vulkan u grudima

Kakvo predskazanje“ Pre dva meseca objavio sam Miloševu biografiju „Mojih devet života“, a već od danas ima i deseti život! Tih devet proživeo je burno i strasno, veselo i pobednički. Imao je vulkan u grudima, dalekovidi sjaj u očima, ruke koje od boje i gipsa stvaraju svet pobede, patnje, truljenja, juriša, opomena, vatre, ljubavi… Voleo je život, od cveta do ženske lepote. Voleo je srpstvo više od savremene civilizacije. Poreklom iz blizine Ostroga nosio je luču vere kao štit od svetskih bezbožnika. Šobajić je redak soj ljudske tvrdoće i nežnosti. Čelično dete. Raskošnog znanja i neomeđenog interesovanja, bujan, buran, imao je snage za velike iskorake. Pravio ih je i ostavio. Širom sveta.

M.M./ATAImages

Možda bi baš tako trebalo da izgledaju nadgrobni spomenici.

Jarmila Vešović: Zvezda na pariskom nebu

Tužna vest. Toliki ljudi umiru od korone. Ova prokleta bolest mi redom uzima prijatelje. Usud je ovog vremena za koji ne znam kako će da se završi. Miloš je bio zvezda na pariskom slikarskom nebu. Pun energije. Postigao je veliki uspeh. Snaga njegovog slikarstva ostaje s nama, ako je to uteha u ovom trenutku. Smrt nije kraj čoveka. Ljubav ostaje. Izjavljujem saučešće porodici i saučestvujem u bolu.

Raspitivao se, iz bolničkog kreveta, dok je još imao daha, kako napreduje knjiga o njegovoj majci Miri, kojom je hteo da je obraduje na jesen za njen stoti rođendan. Ostaje, to, u amanet od velikog dečaka.

Pročitajte još

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti