Sve o Merilin: I danas neki to vole vruće
Karijera je predivna, ali ne možete se sklupčati uz nju u hladnim noćima.
Američka filmska glumica, pevačica i model Merilin Monro, rođena je kao Norma Džin Mortenson na današnji dan 1926. godine.
Simbol seksipila imala je kratak, ali buran život koji je bio isprepletan raznim pričama.
Filmsku karijeru je počela 1947. malim ulogama, dok je već 1950. privukla pažnju publike i kritičara sporednom ulogom u kultnom filmu “Sve o Evi”, sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi. Tri godine kasnije igrala je glavnu ulogu u ljubavnoj drami “Nijagara”. I tako je sve počelo…
Premda su njeni filmovi najčešće bili komercijalni, ali ne i kritički hitovi, Monro je bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina 20. veka. Najpoznatija je po ulogama u komedijama “Muškarci više vole plavuše”, “Kako se udati za milionera”, “Princ i igračica” i “Majmunska posla”.
Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film “Neki to vole vruće”, za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobnostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama.
Foto: Profimedia
Njena smrt, 5. avgusta 1962. godine bila je i ostala predmet raznih spekulacija i teorija zavere. Postoje indicije da je ubijena zbog ljubavne afere sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, da se iz nehata otrovala prekomernim uzimanjem lekova ili da je sebi smišljeno oduzela život, rešivši da okonča sa neprestanim razočarenjima u karijeri i ljubavnom životu.
Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša, i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena. Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih seks simbola 20. veka.
Detinjstvo i karijera
Majka Gledis Perl Bejker (rođena Monro), bila je iz siromašne porodice Srednjeg Zapada koja se preselila u Kaliforniju na prelazu u 20 vek. Kada je imala 15 godina, udala se za Džona Bejkera, nasilnog muškarca, devet godina starijeg od nje, i rodila mu je dvoje dece, Roberta i Bernis. Podnela je zahtev za razvod i dobila starateljstvo nad decom 1923. godine, ali ih Bejker ubrzo kidnapovao i preselio se sa njima u rodni Kentaki. Merilin nije rečeno da ima sestru sve dok joj nije bilo 12 godina, a prvi put ju je upoznala kao odrasla osoba.
Profimedia
Kad se vratila u Los Anđeles, Gledis se 11. oktobra 1924. godine udala za Martina Edvarda Mortensona. Razveli su se nakon samo šest meseci.
Mnogi biografi, kao što je Donald H. Vulf u knjizi “Poslednji dani Merilin Monro”, veruju da je njen biološki otac bio Čarls Stenli Giford, prodavac u filmskom studiju “RKO Pictures”, gde je Gledis radila kao montažerka. Na Monroinom rodnom listu kao otac je naveden Gledisin drugi muž, Martin Edvard Mortenson. Kako je Mortenson ostavio Gledis pre rođenja Norme Džin, neki biografi smatraju kako bi on mogao biti otac. U intervjuu za Lajftajm, Džejms Daferti, njen prvi muž, rekao je da je Norma Džin verovala da joj je Gliford otac. Ipak, ko god on bio, smatra se da nije imao nikakvu ulogu u njenom životu.
Pročitajte još
– Kada sam imala pet godina, tada sam poželela da budem glumica. Nisam volela svet oko sebe, jer je bio nekako mračan, ali volela sam da se igram sama u kući. Kad sam čula da je to gluma, rekla sam da to želim biti. Neke moje hraniteljske porodice su me slale u bioskope da bi me izbacile iz kuće i tamo bih sedela ceo dan i noć. Ispred, tamo sa ekranom tako velikim, malo dete je bilo potpuno samo, i volela sam ga – kazala je Monro u intervju za magazin Life, 1962. godine.
Usvojitelji
Gledis je Normu Džin udomila kod Alberta i Ide Bolender iz Hothorna, Kalifornija, gde je živela do svoje sedme godine. U njenoj autobiografiji “Moja priča”, Monro je izjavila kako je mislila da je Albert devojka. Gledis je posećivala Normu Džin svake subote. Jednog dana je rekla da je kupila kuću. Nekoliko meseci nakon što su se uselili, Gledis je doživela nervni slom. U pomenutoj knjizi, Monro se prisetila kako je majka “vrištala i smejala se”, te da je na silu smeštena u bolnicu u Norvoku. Norma Džin je proglašena državnom štićenicom, a Gledisina najbolja prijateljica, Grejs Maki postala je njen staratelj. Kad se Maki udala 1935. godine, Norma Džin je poslata u sirotište u Los Anđelesu, a zatim se selila po domovima za nezbrinute.
Godardovi su se selili na istočnu obalu te nisu mogli da je povedu sa sobom. Grejs je prišla majci Džejmsa Dafertija i upitala je da li bi njen sin oženio devojku. Venčali su se dve sedmice nakon što je navršila 16 godina, pa Norma Džin nije morala da se vrati u sirotište ili starateljima.
Karijera
Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, Norma Džin Daferti se preselila sa svekrvom i počela da radi u fabrici “Radioplane Company” (čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni), gde su se farbali delovi aviona i pregledali padobrani. Vojni fotograf Dejvid Konover je obilzaio lokalne fabrike, fotografišući za članak u časopisu YANK o ženama koje doprinose ratnim naporima. Nju je video kao potencijalni model, a ubrzo je potpisala ugovor u agenciji “The Blue Book”. U svojoj knjizi “Potraga za Merilin”, Konover je tvrdio da je sa njom bio u vezi sa godinama. Ubrzo nakon potpisivanja za agenciju, Monro je skratila kosu, izravnala je i ofarbala u zlatnoplavu.
Postala je jedna od najuspešnijih modela agencije, pojavljujući se na desetinama naslovnih strana raznih časopisa. Godine 1946 primetio ju je lovac na talente Ben Luon. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući “20th Century Fox”. Ponuđen joj je standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara nedeljno.
Merilin Monro Profimedia
Luon joj je predložio da uzme umetničko ime Merilin (po Merilin Miler), budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Za prezime je uzela majčino devojačko prezime. Tako je dvadesetjednogodišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro.
Godine 1948. upoznala je jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Monro je dobila sporedne uloge u Foksovom filmu “Sve o Evi” i MGM-ovoj “Džungli na asfaltu”. Iako su uloge bile male, publika i kritičari su primetili da je Hajd uradio manju plastičnu operaciju na njoj, za nos i bradu, nakon stomatološke operacije.
Sledeće dve godine bile su ispunjene beznačajnim ulogama u filmovima kao što su “Nismo venčani” i “Ljubavno gnezdo”. Međutim, šefovi RKO iskoristili su njene potencijale u produkciji Frica Langa, “Clash by night”. Nakon što je film dobro prošao, Foks je iskoristio sličnu taktiku pa je dobila ulogu recepcionarke s Kerijem Grantom i Džindžer Rodžers u jeftinoj komediji Hauarda Houksa, “Majmunska posla”. Kritičari je više nisu izbegavali, a uspeh oba filma često je pripisivan njenoj sve većoj popularnosti.
Foto: Profimedia
Foks joj je konačno 1952. godine dao glavnu ulogu u “Ne trudi se da kucaš”, u kom je igrala poremećenu dadilju koja napada decu koju čuva. Bio je to jeftin film B-produkcije, i iako su kritike bile podeljene, tvrdili su da je Monroova potvrdila da je spremna za ozbiljnije uloge. Nastup u tom filmu smatra se za jedan od najboljih u njenoj karijeri.
Filmska zvezda
Monro je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u “Nijagari” iz 1953. godine. Filmski kritičari pisali su o njenoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči. Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svog muža.
Pročitajte još
U to vreme počele su da kruže fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. godine se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, glumica je odlučila da javno potvrdi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je: “Šanel br. 5”. Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je: “Radio”.
Tokom sledećih meseci, uloge u filmovima “Muškarci više vole plavuše” i “Kako se udati za milionera” zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svetskih filmskih zvezda.
U pomenutom filmu “Muškarci više vole plavuše”, pojavila se kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj peva “Dijamanti su devojčini najbolji prijatelji” inspirisala je pevačice kao što su Madona i Kajli Minog.
U filmu “Autobuska stanica”, režisera Džošue Logana glumila je Šeri, salonsku pevačicu koja se zaljubljuje u kauboja. Monro se tada namerno pojavila loše našminkana i neglamurozna.
Bila je nominovana za Zlatni globus, a i kritičari su hvalili njen nastup. Kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder je napisao: “Ljudi, čvrsto se držite i pripremite se za silno iznenađenje. Merilin Monro se konačno dokazala kao glumica.”
U svojoj autobiografiji, “Filmske zvezde, običan svet i ja”, režiser Džošua Logan je napisao: “Shvatio sam da je Merilin jedan od najvećih talenata svih vremena… Iznenadilo me da je bila mnogo bistrija osoba nego što sam zamišljao, a mislim da sam tada prvi put shvatio kako inteligencija i oštroumnost nemaju nikakve veze s obrazovanjem.”
Kasnije godine i osuda za smrt Klerka Gejbla
Godina 1959. je donela najveći hit njene karijere, filmsku komediju Bilija Vajldera “Neki to vole vruće”, u kojoj je nastupila s Tonijem Kertisom i Džekom Lemonom. Kad se snimanje završilo, Vajlder je javno pričao o njenom teškom ponašanju na snimanju. Ubrzo se, međutim, Vajlderov stav ublažio te ju je počeo hvaliti kao veliku komičarku. “Neki to vole vruće” smatra se jednim od najboljih filmova ikad snimljenih, a Monro je za glumu dobila Zlatni globus kao najbolja glumica u mjuziklu ili komediji.
Artur Miler je napisao ono što će postati poslednja dovršena saradnja Monro i Klerka Gejbla, “Neprilagođeni”. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi. Monro, Gejbl i Montgomeri Klift ostvarili su uloge koje savremeni kritičari smatraju izvrsnim.
Tabloidi su nju krivili zbog Gejblove smrti od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na snimanju. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač. Nakon njegove smrti, Merilin je prisustvovala krštenju njegovog sina.
U maju 1962. je ostvarila poslednji poznati javni nastup, pevajući “Srećan rođendan, predsedniče”, na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsednika Džona Kenedija.
Kako je bio finansijski opterećen produkcijom “Kleopatre”, sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Monro i zamenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin, koji je u svom ugovoru imao klauzulu da može birati glumce s kojima će sarađivati, nije hteo nikog do Monro. Studio ju je vratio.
Glumica je dala veliki intervju za “Life”, u kojem je otkrila kako je bila ogorčena kad su u Holivudu počeli da je etiketiraju kao glupu plavušu te kako je volela svoju publiku. Snimila je i foto sesiju za Vogue, a počela je da radi na svom sledećem filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, prema biografiji Donalda Spota.
Pročitajte još
Osim toga, nameravala je da nastupi u biografskom filmu o Džin Harlou.
Poslednji poznati snimak Merilin Monro nastao je krajem jula 1962. godine, a napravili su prolaznici koji su se našli na plaži dok je glumica pozirala fotografu Džordžu Borisu.
Poslednji dom Merilin Monro bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. godine. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo otkad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi. Operativac CIA Norman Hodžes je tvrdio kako ju je on ubio po naređenju službe.
Dana 8. avgusta 1962. godine Merilin Monro je sahranjena u grobnici na groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija. Li Strazberg održao je govor na sahrani. Merlin Monro je ostala jedna od legendarnih ličnosti 20. veka i prototip holivudske filmske zvezde.
Profimedia
Njena iznenadna smrt bila je vest broj 1 u Sjedinjenim Državama i Evropi. Prema Lois Baner, “priča se da se stopa samoubistava u Los Anđelesu udvostručila mesec dana nakon što je umrla; tiraži većine novina povećali su se tog meseca”, a Čikago Tribjun je izvestio da su primili stotine telefonskih poziva od ljudi koji su tražili informacije o njenoj smrti.
Francuski umetnik Žan Kokto komentarisao je da bi njena smrt “trebalo da služi kao strašna lekcija svima onima, čije se glavno zanimanje sastoji u špijuniranju i mučenju filmskih zvezda”.
Nagađanja da je Monro ubijena privukla su pažnju javnosti nakon objavljivanja knjige Normana Mejlera “Marilyn: A Biography 1973”, a u narednim godinama tračevi su postali dovoljno rašireni da okružni tužilac okruga Los Angeles, Džon Van de Kamp, sprovede ponovnu istragu 1982. da se vidi da li treba da se otvori krivična istraga. Nisu pronađeni dokazi o bilo čemu što bi moglo da nasluti da je ubijena.
Osoba iza kamere
Iako je Monro na ekranu bila smešna, ali seksualno privlačna plavuša, publika i filmski kritičari smatrali su da je to njena stvarna ličnost. Ovo je postalo prepreka kada je želela da igra drugačije uloge ili da je poštuju kao poslovnu ženu. Akademik Sara Čurčvel proučavala je Monro i izjavila:
– Najveći mit je da je bila glupa. Drugo je da je bila krhka. Treće je da nije mogla da glumi. Bila je daleko od glupe žene, iako nije bila formalno obrazovana, i bila je osetljiva na to. Ali zaista je bila pametna – i veoma žilava. Morala je da pobedi sistem holivudskih studija pedesetih godina. Glupa plavuša je bila uloga – bila je glumica, zaboga! Tako dobra glumica da sada niko ne veruje da je išta drugo osim onoga što je prikazala na ekranu.
Merlin Monro je u intervjuu za magazin “Life” 1962. godine rekla:
– Nikada to nisam potpuno razumela, ovaj seks simbol. Oduvek sam mislila da su simboli one stvari sa kojima se sukobljavate! To je problem, seks simbol postaje stvar. Ja samo mrzim da budem stvar. Ali ako ću postati simbol nečega, bolje da to bude seks nego neke druge stvari koje imaju simbole.
Spoto je opisuje kao otelotvorenje “posleratnog ideala američke devojke, meka, transparentno potrebna i obožavana od strane muškaraca, naivna, nudeći seks bez zahteva”, što je odjeknulo u izjavi Moli Haskel da je “ona bila fikcija pedesetih, laž da žena nije imala seksualne potrebe, da je tu da zadovolji ili poboljša potrebe svog muškarca. ”
Profimedia
Dier je tvrdio da je njena plava kosa postala njena karakteristična osobina jer ju je ona učinila “rasno nedvosmislenom” i isključivo belom baš kao što je pokrenuo pokret za građanska prava i da bi je trebalo smatrati simbolom rasizma u popularnoj kulturi dvadesetog veka.
Pročitajte još
Međutim, Merilin nije bila rasista. Pedesetih godina prošlog veka, Afroamerikanci nisu smeli da nastupaju u nekim luksuznim klubovima, čak iako su bili talentovani kao Ela Ficdžerald. Naime, Eli nije bilo dozvoljeno da nastupa u tada najpoznatijem holivudskom noćnom klubu “Mokambo”, zbog boje kože. Međutim, Merilin je bila njen veliki obožavalac. Kada je čula da joj je zabranjeno da tamo peva, pozvala je vlasnika kluba i obećala mu da će, ako angažuje Elu, i ona dolaziti svake večeri da je sluša. A pojavljivanje Merilin Monro podrazumevalo je neverovatnu medijsku pažnju. Uskoro je džez legenda počela da nastupa u “Mokambu”, a Merilin je održala obećanje i svake večeri sedela za stolom ispred bine.
Profimedia
– Posle tog angažmana više nisam morala da pevam u malim klubovima. Merilin je bila neobična žena. Uvek ispred svog vremena. A nikad nije bila svesna toga – izjavila je Ela jednom prilikom.
Nasleđe
Prema Vodiču za popularnu kulturu Sjedinjenih Država, “kao ikona američke popularne kulture, Monro je imala nekoliko rivala po popularnosti, Elvisa Preslija i Mikija Mausa… nijedna druga zvezda nikada nije inspirisala tako širok spektar emocija – od požude do sažaljenja.”
Istoričar umetnosti Gejl Levin izjavio je da je Monro možda “najfotografisanija osoba 20. veka”, a Američki filmski institut je imenovao kao šestu najveću žensku filmsku legendu u istoriji filma. Smithsonian Institution uvrstio ju je na svoju listu “100 najznačajnijih Amerikanaca svih vremena”, i Variety i VH1 u prvih deset na njihovoj rang listi najvećih ikona popularne kulture dvadesetog veka.
Ovako je govorila Merilin Monro:
“Smejte se jer život je lep, i ima toliko stvari zbog kojih se trebate smejati.”
“Psi me nikada nisu ujeli. Samo ljudi.”
“Ako možete navesti ženu da se smeje, možete je navesti na bilo šta.”
“Najviše volim da spavam, bar tada mogu da sanjam.”
“Bolje je da vas zamrze zbog onoga što jeste, nego da vas vole zbog onoga što niste.”
Profimedia
“Karijera je predivna, ali ne možete se sklupčati uz nju u hladnim noćima.”
“Ja sam dobra, ali nisam anđeo. Grešna sam, ali nisam đavo. Ja sam samo jedna mala devojčica u velikom svetu koja pokušava da pronađe nekoga koga će voleti.”
“Svi smo mi zvezde i zaslužujemo da sijamo.”
“Jeste li ikad primetili da je “Ma nek ide sve dođavola” uvek pravi odgovor.”
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari