Često sam ljubio beton zbog ženski i pića: Oliver Nektarijević (KKN) za 24sedam

Bend "Kanda, Kodža i Nebojša" je 30 godina na muzičkoj sceni i za to vreme je uspeo da s punim pravom ponese epitet - kultni. Tri decenije van zvanične mejnstrim scene, ali uvek tu negde, prisutan sa svojim prepoznatljivim zvukom i glasom Olivera Nektarijevića.

Bend je objavio album "Beton", snimio novi spot i najavio veliki beogradski koncert 3. marta u Domu omladine Beograda.

Sa Oliverom Nektarijevićem smo razgovarali o tome kako su opstali sve ove godine, kako mrak u njihovim pesmama i ne deluje tako strašno, ali i tome koji savet bi dao svakome ko poželi da se bavi muzikom.

Život je nepredvidiv, nikako da se načudim

Gonzo

Zašto ste ceo album nazvali po pesmi "Beton", i koliko puta ste se našli u situaciji da poljubite beton?

"Beton" je bilo zgodno ime za album jer bi moglo da se kaže da smo njim figurativno zabetonirali kompletan dosadašnji rad benda. Nisam brojao koliko puta sam ljubio beton, ali to se najčešće dešavalo metaforički, ponekad i bukvalno, uglavnom usled neuravnoteženih stanja izazvanih turbulencijama u emotivnom životu i neadekvatnog doziranja pića, posebno onog koje se u žargonu takođe naziva beton. To su dva glavna razloga. Ženske i piće.

U osnovnoj školi sam se često tukao, ali osnovna škola se ne računa. Nikako ne volim nasilje, ne volim da se bijem, to je u suprotnosti sa mojim senzibilitetom. Volim nežno da se zezam. Ponekad se i grubo zezam, posebno na svoj račun, ali bez nasilja.

Gonzo

Posle osnovne škole se nijednom nisam potukao osim na demonstracijama devedesetih, gde nijednom nisam poljubio beton, a van toga se više puta desilo da su me, bez meni poznatog ili dovoljno jasnog razloga, ispresavijali neki žestoki, hrabri momci, najčešće u grupama od tri, četiri, pet džentlmena, ali ni od toga nijednom nisam poljubio beton. Tu i tamo me je, kao svakoga, hvatala neka slabost ili sastavljao poneki šok koji me je bacao na beton, posle čega bi mi uvek dobro došlo kvalitetno, žestoko piće. Život je nepredvidiv. Ja nikako da se načudim.

Novi album bar za pola klase iznad prethodnog

Album je objavljen krajem prošle godine, a izjavili ste da najčešće saznate nešto novo o albumu što niste znali kad stignu prve reakcije publike. Šta ste do sada saznali novo o ovom albumu?

Da, stvar koja se redovno dešava, odnosno ponavlja prilikom izlaska svakog albuma, jeste to da bend ima svoje favorite za singlove, što se najčešće uopšte ne poklapa sa izborom publike. Tako da smo saznali kako pesme koje nama nisu, ljudima jesu na vrhu liste. I obratno.

Gonzo

Koliko se ovaj album produkcijski razlikuje od svega što ste do sada radili?

Ne bih umeo tačno da procenim koliko, ali hajde da se usudim da kažem žargonski da je produkcija bar za pola klase iznad nivoa prethodnih albuma.

Tri pesme koje bi svakako trebalo da čujemo sa ovog albuma?

E, tu sad nastaje dilema koga pitati. Ali pošto se u ovom slučaju pita bend, odgovor bi bio: svih devet. Čini nam se da na albumu nema filera. Mada zaziremo i od tvrdnji da su u pitanju kileri. O tome treba da govore drugi.

Kompromisi su bili neizbežni

Gonzo

Šta nam donosi najnoviji spot?

Spot je snimljen za stvar “Tu i tamo, tamo, tamo,” koja nije bila među našim favoritima za singl. To je bio izbor novinarke Sandre Rančić i Radislava Jovanova Gonza, režisera spota, a bend je smatrao da slučaj nameće kompromis kao potpuno korektno rešenje. Izgleda da će se ispostaviti kako su njih dvoje imali bolju intuiciju. 

Jedan deo stiha u pesmi „Beton“ glasi „pravila pišem sam“, a čini se da ste za 30 godina vi ti koji ste u jednom prilično nemilosrdnom i neprijateljskom okruženju za muziku koja ne pripada mejnstrimu pisali svoja pravila. Kako ste uspeli opstati svih ovih godina a da ne pravite kompromise sa svojom muzikom?

Kompromisi su bili neizbežni, ali u onim segmentima u kojima su nama bili prihvatljivi. Kao na primer: OK, snimaćemo spot za ovu stvar umesto za onu. Za nas je to kompromis. Ali postoje ogromni segmenti našeg bavljenja muzikom u kojima kompromisi nikada nisu dolazili u obzir. To je svakako jedno od pravila. I iskreno, ne znam kako smo uspeli da opstanemo. Možda jednostavno nismo imali drugog izbora.

Malo je preterano

Gonzo

Nikada se niste libili da u svojim pesmama uđete u onaj mrak od kojeg svi najradije beže. Kako uspevate da od mračnih osećanja napravite nešto tako da zvuči dobro, a i da i taj mrak ne deluje baš tako strašno?

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan trenutak, odnosno kratak razgovor koji je, uslovno rečeno, sa mnom započeo Rac, originalni basista i jedan od osnivača "Kande, Kodže i Nebojše". Negde krajem devedesetih smo se smucali okolo, i čini mi se da smo bili negde kod SKC-a.

Nešto smo se zezali, a on se odjednom uozbiljio i postavio mi neko pitanje tipa: “Koja ti je to fora, zašto su svi tekstovi isforsirani u smeru da sve bude u redu, sve će biti dobro, bićemo okej, malo je preterano.”

Nisam znao šta da mu odgovorim. Gledali smo se par sekundi i nastavili da hodamo, promenivši temu. Nastavili smo da se zezamo.

Da ne ureknem

Gonzo

Šta biste savetovali svakog ko želi danas da počne da se bavi muzikom i da snimi svoj prvi album?

Samo napred.

Šta publika može da očekuje na koncertu u Domu omladine?

Ne bih sad o tome, da ne ureknem.

Nakon Beograda, gde još fanovi mogu da vas očekuju?

Znam samo raspored za januar i prvu polovinu februara. Ako ne računamo taj Dom omladine. Keve mi.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi