Branislav Jankić za 24sedam: Rat je izvor svih poremećaja, danas spavam sa ključem oko vrata i svi noževi u kući su sakriveni

"Ideje muškosti i mačizma, preko erotizma, boli i, u suštini, tela u svojim najrazličitim formama - koje su uglavnom vrlo ograničavajuće kao takve."

Ovim rečima je Branislav (Slav) Jankić, srpsko-američki umetnik i filmski stvaralac iz bivše Jugoslavije koji živi i radi u Njujorku i Berlinu, opisao za 24sedam svoju novu multimedijalnu instalaciju "Oligoptica", koju su posetioci imali prilike da vide na Art Marketu u Budimpešti. 

Pet video radova, naslaganih jedan na drugi i integrisanih u zarđalu kulu od skele, zahtevaju aktivno angažovanje sa samim objektom. Radovi su zasnovani na umetnikovim antropološkim studijama i njegovom interesovanju za različite odnose moći i povezana pitanja potčinjavanja i dominacije.

Supermarket Lab/Miloš Sovilj

Šta predstavlja vaša nova multimedijalna instalacija "Oligoptica" i zbog čega je ponela taj naziv?

- Sve je počelo od pojma Panoptikona kroz Denisovu ideju da pet mojih video radova izložimo inkorporirane u visoku zarđalu skelu koja liči na toranj. Ali, s obzirom na to da publika u tom kontekstu ima priliku da vidi unutar kule, ono što je suprotno Panoptikonu je upravo Oligoptica - procepi kroz koje se sagledavaju životni spektri i kroz koje, iako se ne vidi sve, ono što se vidi, vidi se mnogo jasno. Gledajući kroz te procepe, u ovom slučaju mogu se jasno videti realmi onoga što sam kroz video radove hteo da predstavim - od ideje muškosti i mačizma, preko erotizma, boli, i u suštini, tela u svojim najrazličitim formama - koje su uglavnom vrlo ograničavajuće kao takve.

Na koje načine kroz vaš rad preispitujete pojam mačizma i muškosti?

- Verovatno je najbolji primer toga u videu “Under their watch, I whisper to your lips”, gde imamo jednu dijametralno, naizgled, kontradiktornu situaciju. Ideja je nastala kada sam u jednom baru upoznao bivšeg ruskog zatvorenika koji mi je ispričao kako su, dok je bio iza rešetaka, krijumčarili žilete jedan drugome - žilet bi stavili u usta, uglavnom ispod jezika, i onda bi ga prenosili putem poljupca. Tu je ta kontradiktornost. Jedan mačo tip, zatvorenik, učestvuje u radnji koja je intimna i nežna poput poljupca - i to sa drugim muškarcem. 

Supermarket Lab/Miloš Sovilj

Rodom ste iz Vukovara, na koji način je detinjstvo u ratnoj sredini uticalo na vaš današnji rad?

- Ne mislim da se to menja pre ili danas, mislim da je to uvek deo mene. Nikada mi se nije sviđao koncept migracije i rata kao nešto čime te ljudi označe, stave ti pečat - kao da tražim da me žale zbog toga, a to nisam ja. Nikada nisi žrtva, nemoj da ideš po svetu i da tražiš da se ljudi sažale na tebe. Ti si ti, treba da nastaviš dalje i da živiš. Ali, naravno, jeste deo moje istorije. 

Ljudi koriste određene traume da opišu svoje radove, i naravno, u mojim radovima postoje tragovi Balkana i trauma rata, što neminovno ostavlja posledice. Na primer, imao sam problem sa mesečarenjem, ali ekstremniji je oblik kada misliš da je neko u sobi i zgrabiš nož i bežiš. Budio sam se ispred zgrade ili u potpuno drugim delovima grada. Sada kada spavam, uvek spavam sa ključem oko vrata i svi noževi u mojoj kući su sakriveni. Rat je definitivno izvor ovih poremećaja, ali nije izvor svega kada pristupam mojim radovima.

Deo je mnogih stvari, deo je identiteta i oblikovanja iskustava, ali stvari vremenom postaju jasnije, možeš da ih mapiraš. Kao u projektu koji sam radio  “Portrait of the Diety”... Volim da se postavim tačno na mesta potpunog nekomfora - ako moje telo reaguje na bol, sramotu i slično, onda ne može da dođe do laži i manipulacija, izložen sam svemu i to je možda najiskreniji autoportret onda. U tim trenucima, pogledam unazad na neprijatne situacije u mom životu. Kao kada mi je umrla majka. Sve je na meni bilo tada izloženo i bio sam fragilan. Na taj način kada nešto radim, radim kroz traume. Da zaključim odgovor na ovo pitanje, ne mislim da rat sam po sebi, i da je to iskustvo samo po sebi jedino što je bitno i što treba da koristim, jer bi onda moj rad bio veoma ograničavajuć.

Supermarket Lab/Miloš Sovilj

S obzirom na to da ste se bavili modelingom, da li na neki način poisvovećujete umetnost i ovu profesiju, i da li se u vašim radovima mogu videti primese toga? Tačnije, da li manekenstvo reflektujete kroz umetničke radove i obrnuto?

- Mnogo, mnogo godina, pokušao sam sve moguće da se odvojim od te prošlosti. Muški modeli nisu viđeni kao zanimljivi ljudi, već kao likovi koji idu po svetu i slikaju se, idu na žurke, nemaju dubinu. Kao da je to što vidiš to što i dobiješ, i to nikada nisam voleo. Bio sam takođe, s druge strane, srećan da to radim, putujem besplatno i zarađujem, upoznao sam mnoge fantastične ljude. 

Trenutno radim na novom video-projektu koje spaja mnogo elemenata i za taj rad sam pogledao pažljivo na taj deo svog života, na fotografije kada sam bio model, kakav sam bio model… I u isto vreme, gledao sam na stvari koje danas radim. Kada radiš taj posao, estetika je veliki faktor, zaposlen si jer se tvoj izgled poklapa sa onim što bi lik koji dobro izgleda nosio, stvaraš imidž za nekoga ko želi da kupi neku jaknu ili pantalone.

Postoje mnoge slike koje naše društvo kreira i koje se koriste u svetu mode, posebno za muške modele. Muško telo je stavljeno u specifičnu pozu i estetiku da bi prikazalo određene arhitipe. To je umnogome oblikovalo to kako pristupam telu u svojim radovima, i mom telu, to je na neki način homo erotska estetika nečega što je mačo i volim te dve kontradiktorne tačke koje su u suštini i usko povezane jedna sa drugom. To je definitivno deo onoga što jesam. 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi