Boda Ninković za 24sedam: Navikli smo da budemo u močvari, ali na to ne pristajem!

Na scenu Beogradskog dramskog pozorišta večeras će premijerno izaći ekipa predstave “Čitač” rađene po kultnom romanu Bernarda Šlinka, u režiji Borisa Liješevića, a jednu od važnih uloga tumači i glumac Slobodan Boda Ninković s kojim smo razgovarali o temama koje obrađuje ova priča smeštena u posleratnu Nemačku, temama koje su danas možda više nego aktuelne – pitanje odgovornosti, razumevanja, samosvesti i zločina.

Igrate oca mladića koji je zaljubljen u zrelu ženu, za koju posle dugo vremena saznaje da je ratni zločinac. Kako vidite, iz današnje persektive, pitanje zločina i razumevanje istog?

Kada su u pitanju velike katastrofe kao što je rat, zločini su nažalost, neminovni. U ljudskoj je prirodi da često znamo da neke stvari karakterišemo navijački. Zločin se desi, može da bude posledica zabune, greške, trenutka u kojem čovek pogrešno proceni, pa reaguje na način koji proizvede teške posledice… Ali, važno je da se zaista kasnije suoči s tim i ako posle određenog vremena shvati da je postojao drugi način, može da se pokaje. Dese se zemljotresi, poginu ljudi, koga optužiti… Ne pravdam, naravno, zločine, ali ratovi su u ljudskoj prirodi, i ja ih stavljam u ravan prirodnih katastrofa.

U tom kontekstu, koliko je čoveku lakše da osudi, nego da razume?

Danas, posebno! Mi smo, inače, spremni da vrlo lako i površno, bez mnogo analize, donosimo sudove i dajemo savete bez razmišljanja o posledicama. Treba zaista ozbiljno analizirati, svaki slučaj je pojedinačan. I tek onda donositi zaključke ili osude…

U predstavi kažete: “Mi smo vaspitani za poslušnost, ali i izbegavanje odgovornosti”. Koliko je aktuelna situacija pokazala u kojoj meri je važna odgovornost i prema sebi i prema drugom biću?

Mislim da je ova cela situacija sa korona virusom otkrila i pokazala pravo lice mnogim stvarima. Naravno da je pre svega bitno to pitanje odgovornosti, biti svestan trenutka. To govorim stalno mojim ćerkama, ne postoji toliko veliki problem u životu koji ne može da se reši. Samo ako se na vreme otvori i krene u rešavanje. Može čovek da napravi bilo koju grešku, to je na kraju krajeva ljudski, ali ukoliko je svestan dovoljno da se suoči sa tom svojom greškom ili problemom, on će to rešiti. Što se tiče priče “Čitača”, vrlo je vešto napisan roman. Ova predstava će se razlikovati od filma jer se od početka jasno opredelila. U osnovi je priča o odgovornosti, ali je spakovana u jednu melodramatičnu priču o odnosu i ljubavi koji nije ništa manje važan od osnovne teme.

Aktuelna situacija je uticala i na taj segment. Da li smo se bespovratno otuđili?

Danas savetuju da se distanciramo što više, a ja mislim da je to katastrofalno. Bez obzira što razumem sve rizike, mislim da to može da dovede do velikih poremećaja. Taj kontakt između pomenutog momka i iskusne žene u početku se svodi na strast, ali se kasnije razvija ljubav. Ona traje do kraja. Momak ima tu moralnu dilemu, iako je u prvom razgovoru sa ocem optuživao njegovu generaciju da je ona kriva. Kada je i sam došao u situaciju da može da razreši njen problem, ipak ju je pustio…

Pored pozorišta, aktivni ste i na malim ekranima. Nedavno smo vas gledali u seriji “Močvara”. Šta mislite o tom žanru koji je sve popularniji kod nas?

Mislim da je žanr trilera postao i previše popularan kod nas. Postao je dominantan i ja nisam srećan zbog toga. To što se mi nalazimo u situaciji kada smo, nažalost, svakodnevno okruženi takvom vrstom ponašanja, ne znači da sad mi treba na određeni način to i da promovišemo. Uvek insistiram na tome da postoje i drugačiji odnosi i svetle strane koje se ne osvetljavaju, koje kao da ne postoje – kao da svi živimo u močvari.

Hoćemo li isplivati?

To samo zavisi od nas. Često očekujemo da će neko doći i to uraditi umesto nas. Bojim se i ne bih voleo da tako bude, ali čini mi se da smo se previše navikli da budemo u takvom glibu i močvari, ali ja na to ne pristajem!

Kako vam to polazi za rukom?

Čovek mora da ima i da čuva najintimnije okruženje, pre svega porodicu kao neki nukleus normalnog načina života. Prilično se u svetskim razmerama radi na tome da se to rasturi. Treba naći svoje sklonište i u njemu se okružiti svojim najmilijima, ljubavlju i pažnjom. Mislim da je to rešenje. Taj spoljni uticaj je užasno veliki, posebno preko medija, i ljudi vrlo lako popuštaju. To nije dobro.

Nedavno ste završili snimanje filma o Tomi Zdravkoviću i vremenu koje je nosilo, čini se, sve vrline koje ste prethodno naveli…

Da, igram njegovog oca. Mislim da je Bjela pokazao da ume da izabere, a onda i da uradi dobro. Biće to uspešno i zbog same prirode projekta i čoveka koji je imao energiju koja se i 30 godina posle njegove smrti i dalje oseća. Ljudi slušaju njegove pesme, one su žive. U filmu će biti dosta muzike, ali i nekih događaja za koje ljudi ne znaju… Biće emotivno i ja očekujem da je to recept, kao kontra ovome što se danas događa i što ne mora da bude primarno. Nakon toga, u novembru bi trebalo da radim sitkom “Radio Mileva”, a u decembru sa Nikolom Pejakovićem humorističku seriju koja je na njegov način izuzetno duhovita.

Dakle, smehom protiv svega?

Uvek! Humorom i smehom do izlečenja. Svi znamo da je smeh najlekovitije sredstvo za sve boljke!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi