Nebojša Đukelić: Tragični "princ televizije" koji je Festu vratio stari sjaj
03.03.2022 | 19:30
“Film laže bar onoliko koliko vam govori istinu”, govorio je o svojoj najvećoj strasti
Copyright Wikipedia
U Beogradu je u toku 50. jubilarni Fest, filmski festival koji su osnovali, a kasnije vodili pre svega znalci, a onda i strastveni zaljubljenici u film. Za ovih pola veka turbulentne balkanske istorije, nastao u jednoj državi koje više nema, a pola veka kasnije i dalje na istom mestu, Fest i sada sija istim sjajem.
Fest je za ovih 50 godina mnogo toga prošao, počevši od velikih filmskih zvezda koje su ga pohodile: Sofije Loren, Katrin Danev, Vima Vendersa, Džonija Depa... pa sve do “tihovanja” od dve godine, zbog sankcija tokom devedesetih.
Mnoge stvari su se menjale, ali jedna stvar na Festu je uvek ostajala ista - bezuslovna ljubav i strast prema filmu, kako onih koji su učestvovali u njegovoj organizaciji, tako i gledalaca u bioskopskoj sali.
Nije mali broj onih koji su ovom festivalu udahnuli večni sjaj, a u poluvekovnoj istoriji Festa, posebno i nezaobilazno mesto zauzima Nebojša Đukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma i nekadašnji selektor Festa.
U njegovu čast na ovom festivalu se dodeljuje nagrada koja nosi njegovo ime.
- Film laže bar onoliko koliko vam govori istinu - govorio je Nebojša Đukelić o svojoj najvećoj ljubavi, pored šaha i sporta.
Bio je renesansni čovek u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu glumac Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.
U gimnaziji je bio talentovani matematičar, trenirao je košarku i igrao šah. Studirao i apsolvirao elektrotehnku, završio televizijsku i filmsku režiju.
A kako je sve počelo...
- Ta strast svakako nije nešto neobično za pripadnike moje generacije, klince koji su krajem pedesetih imali deset godina i odista odrastali na beogradskim ulicama, koje su tada bile raj za razne, danas već izumrle dečje igre. Fudbal i film bila su glavna zadovoljstva i podsticaji dečačkim snovima – govorio je Đukelić u intervjuu koji čuva Yugopapir.
Ljubav prema fudbalskoj igri uspeo je da utka i u svoju čuvenu emisiju “Hronike Festa” koja naizgled nema ama baš nikakve veze sa sportom.
- Te emisije shvatam u odnosu na film u televizijskom programu kao sportske preglede u odnosu na prenose fudbalskih utakmica. Dakle, reč je o najatraktivnijim delićima filmova, o “filmskim golovima” o montaži atrakcija. Inserti su glavna sadržina, a mi ispunjavamo pauze – objašnjavao je svoj pristup radu.
Đukelić je bio prepoznatljivo TV lice i bio je u prilici da intervjuiše najveće filmske zvezde ali se nikad nije “pecao” na slavu. Ljude je delio na egzebicioniste i voajere, a sebe je svrstavao u ovu drugu grupu. Nikad mu nije bilo prijatno da bude ispred kamere ali taj problem je rešavao poštovanjem sopstvenog principa: “Budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu”.
Ipak, to ne znači da je voleo improvizaciju u samom radu, a lakoća sa kojom neko nešto radi prema njegovom mišljenju govorila je o dostignutom majstorstvu u poslu.
-To vam je kao da gledate Bekenbauera kako igra fudbal, pa vam se čini, da nije ništa lakše sići na teren i zaigrati kao on - govorio je Đukelić.
Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Nebojša govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru.
“Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“ i „Festovizija“- emisije su čiji je autor bio, a koje će ostati upisane zlatnim slovima u istoriju televizije.
U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je počeo polako da posustaje, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse.
- Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog “Zakona požude” bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili - pričao je reditelj i filmski kritičar Dinko Tucaković.
Kako je isticao Tucaković, Đukelić je bio najveći promoter Festa u njegovoj istoriji.
- Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.
Nebojša Đukelić je tokom karijere izveštavao sa filmskih festivala u Kanu, Berlinu, Veneciji, Moskvi, Valensiji, Montrealu, Londonu, Tokiju, Puli, Nišu... gde je napravio intervjue sa nekim od najvećih filmskih autora današnjice: Džonom Hjustonom, Federikom Felinijem, Bernardom Bertolučijem, Akirom Kurosavom, Romanom Polanskim, Sidnijem Lumetom, Piterom Virom, Varnerom Hercogom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džimom Džarmušem, Nikitom Mihalkovim...
Osamdeseih je u Kanu proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao.
Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.
Preminuo je u 49. godini, svojom voljom, filmski. Izvršio je samoubistvo 22. oktobra 1996, u hotelu „Metropol“ popivši veliku količinu tableta za smirenje, a šturi policijski nalazi su navodili da je to učinio u trenutku nervnog rastrojstva.
Na inicijativu Ivana Karla, gradskog sekretara za kulturu Grada Beograda, Nebojša Ðukelić je 1993. godine dobio je svoju ulicu u Beogradu, a odsjaj njegove genijalnosti i danas može da se vidi ako se dobro zagledate u titraj filmskog projektora u mraku bioskopskih sala ovogodišnjeg Festa.