„Prokleta“ Dalida: Francuska boginja čija je tragična sudbina neverovatno slična Silvaninoj

17.01.2022

20:15

0

Autor: Dejan Ćirić

Takozvana „mademoiselle Juke-Box“, kako su je obožavaoci prozvali, za života je prodala više od 120 miliona ploča i otpevala preko 1000 pesama

„Prokleta“ Dalida: Francuska boginja čija je tragična sudbina neverovatno slična Silvaninoj
Dalida/Profimedia

Dalida, rođena kao Jolanda Kristina Điljoti, na današnji dan, 17. januara 1933. godine u Kairu, u porodici italijanskih doseljenika, koja je pripadala višoj srednjoj klasi, jedna je od najznačajnijih francuskih pevačica svih vremena.

Za života je dobila 55 zlatnih ploča, i prvi je izvođač kome je uručena dijamantska ploča u francuskoj istoriji (86 miliona primeraka).

Takozvana „mademoiselle Juke-Box“, kako su je obožavaoci prozvali, za života je prodala više od 120 miliona ploča i otpevala preko 1000 pesama.

Ljubav prema muzici stekla je u porodici - otac joj je bio prva violina Opere u Kairu. Rasla je u severnom predgrađu Čubra, kao srednje dete, pored dva brata, Bruna i Orlanda, koji je kasnije postao muzički producent u Parizu. Školovala se u katoličkim školama.

Godine 1951. prvi put se prijavljuje na takmičenju lepote, a tri godine kasnije postaje Mis Egipta. Ova pobeda joj otvara vrata u svetu šoubiznisa, i na Božić iste godine, uprkos protivljenju svoje porodice, seli se u Pariz. Prema savetima svojih producenata bira umetničko ime Dalila, koje uskoro menja u Dalida zbog prevelike sličnosti sa likom iz Biblije.

Dalida/Profimedia
 

Prvih meseci svog boravka u Parizu živela je teško i pohađala časove francuskog kako bi svoju dikciju dovela do perfekcije. Prve korake u karijeri imala je kao glumica, ali bez značajnijih uloga, dok su njeni nastupi u čuvenom kabareu „Champs Elysées“ bili veoma uspešni i otvorili joj vrata pevačke karijere.

Prvi singl „Madonna” bio je relativno uspešan, ali je već naredni „Bambino” bio veliki hit prodat u preko 300.000 kopija za oko godinu dana. Proveo je 46 nedelja u Top 10 francuske top liste, i doneo joj je prvu zlatnu ploču.

Ova pesma i danas spada u red najprodavanijih na francuskom diskografskom tržištu. Nakon toga slede veliki hitovi među kojima su najznačajniji: “Gondolier”,“Come Prima (Tu Me Donnes)”, “Ciao Ciao Bambina”, "Les Temps des Fleurs"...

Tokom karijere bila je uspešna u promenama u muzičkom izrazu, a šezdesetih godina u svoj repertoar uvrstila je tradicionalnu grčku pesmu „Darla Dirladada”. Sedamdesetih se priklonila trendu disko muzike snimivši nekoliko takođe uspešnih ploča („Monday Tuesday“, Laissez-Moi Danser” i druge). Ovim svojim repertoarom postala je omiljena u gej populaciji, koja je širom sveta i danas smatra za svoju ikonu.

Imala je jednu od najvećih muzičkih karijera u istoriji. Punila je čuvenu parisku Olimpiju i po mesec dana, trijumfovala u Karnegi holu, išla na svetske turneje od Vijetnama preko Amerike, gde je odbila petnaestogodišnji holivudski ugovor menadžeru Ele Ficdžerald, do Kanade i Emirata.

Za njen međunarodni uspeh delom je zaslužna i činjenica da je pevala na desetak jezika, uključujući i hebrejski, grčki, japanski i holandski. Ponekad je izvodila prepeve čuvenih pesama poput italijanske verzije klasika „Bang Bang“ ili „Those were the days“, na francuskom pod imenom „Le temps des fleurs“.

Njena verzija američke „Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka Dot Bikini“ bila je toliko popularna da je prodaja bikinija znatno porasla u Francuskoj nakon objavljivanja ove pesme.

Dalida/Profimedia
 

Ipak, njen najveći adut bili su živi nastupi. Kada je pevala „Je suis malade“ i „Avec le temps“, scena bi se pretvarala u amfiteatar, a pesme postajale male monodrame ispunjene iskrenošću i bolom koje je Dalida donosila glasom i čitavim telom. Raširenih ruku, sa specifičnim naglaskom na francuskom i nenadmašivom emocijom na sceni, osvajala je publiku na svim meridijanima.

Najveći francuski muzički stvaraoci su Dalidi davali svoje kompozicije ili pisali za nju - Serž Genzbur, Šarl Aznavur, Serž Lama, Leo Fere, Mišel Sardu, Šarl Trene, Žilber Beko… Iako za jednog izvođača najveća priznanja predstavljaju upravo pesme koje dobija od renomiranih autora, u Dalidinom slučaju nisu izostala ni zvanična priznanja.

Šarl de Gol joj je dodelio „Médaille de la Présidence de la République“, što je čini jedinom umetnicom koja je ikada dobila to odličje. Osim toga, nosilac je drugih visokih odlikovanja u Francuskoj (iako je odbila Legiju časti), Belgiji, Egiptu, Italiji i Kanadi.

U anketi časopisa Le Monde, proglašena je drugom najuticajnijom osobom u francuskom društvu, odmah iza De Gola.

Dalida/Profimedia
 

Osamdesetih godina su se pojavljivanja u javnosti i objavljivanje novih pesama proredili. Tada je morala da se podvrgne oftalmološkim operacijama zbog problema sa vidom koji je imala od najranijeg detinjstva. Naime, nakon infekcije oka u detinjstvu, ostala je trajno razroka. Taj strabizam, koji je vremenom postao zaštitni znak njene neobične lepote koja joj je donela titulu Mis Egipta, za nju je predstavljao hendikep.

1986. egipatski režiser Jusuf Čenin poziva je da igra glavnu ulogu u rodnoj zemlji u filmu „Le Sixième Jour“. Kritike su bile odlične.

Dalida je bila diva snažnog glasa i nesvakidašnje lepote čiji je uspeh svetskih razmera pratio niz strašnih tragedija.

Nakon Drugog svetskog rata, kada je imala dvanaset godina, susreće sa prvim u nizu gubitaka: njen otac umire, iscrpljen zatvoreništvom u ratu. Žaleći njegov prerani nestanak i manjak provedenog vremena sa ocem, u jednoj ispovesti je priznala da ga je čitav život tražila u drugim muškarcima.

Godine 1967. nastupila je na festivalu San Remo sa tadašnjim dečkom Luiđijem Tenkom, mladim Italijanom, željnim slave i priznanja. Razočaran svojim lošim nastupom i rezultatom, Tenko izvršava samoubistvo u hotelskoj sobi. Dalida prva otkriva njegovo beživotno telo.

Nakon smrti Luiđija Tenka, pevačica neuspešno pokušava da izvrši samoubistvo velikom dozom tableta za spavanje. Iste godine zatrudnela je sa jednim osamnaestogodišnjim mladićem. Usledio je abortus i saznanje da neće moći da ima decu. Tri godine kasnije, Dalidin bivši suprug i čovek koji je od nje napravio zvezdu, Lisijen Moris oduzima sebi život pištoljem, kao pre njega Tenko.

Dalida/Profimedia
 

U narednih osam godina, Dalida gubi i prijatelja Majka Branta, izraelskog pevača, kao i bivšeg Rišara Šanfrea, pariskog plejboja koji se nazivao grofom od Sen-Žermena. U turbulentnom ljubavnom životu, pevačica je bila i u kratkoj vezi sa Alenom Delonom i Žanom Sobjeskim, glumcem i slikarom. Ipak, nasuprot uspesima koje je imala na sceni, u privatnom životu nikada nije našla ljubav kojoj je čitavog života težila.

Dalida počinje da ima probleme sa spavanjem, zapada u letargiju i depresiju. Izjavljuje: „Počinjem da mislim da donosim nesreću muškarcima“, a francuska žuta štampa ide tako daleko da je naziva „prokletom Dalidom“.

Mediji željni senzacije čak je nazivaju grupi devojkom ministara od trenutka kada se 1981. godine pojavila u prvim redovima podrške novoizabranom predsedniku Miteranu. Dalidin život kao da je neprekidna drama, pa u Kanadi jedan obožavalac čak pokušava da je kidnapuje.

Dalidini biografi kažu da se jako plašila mraka i da je zbog toga svake večeri ostavljala uključenu lampu u svom pariskom stanu. Isključila ju je samo jednom, u noći između 2. i 3. maja 1987, kada je sebi oduzela život prekomernom dozom barbiturata. Iza nje su ostala dva pisma i poruka:

„Život mi je postao nepodnošljiv. Oprostite mi.“

Sahranjena je na pariskom groblju na Monmartru. Njen dugogodišnji prijatelj Šarl Aznavur posvetio joj je pesmu „De la scène à la Seine“. Godine 1997,  Pariz joj na Monmartru dodeljuje trg i postavlja bistu u prirodnoj veličini.

Dalidini hitovi su obišli svet, a rado su se slušali i u bivšoj Jugoslaviji. Osim emitovanja njenih pesama na radiju, veliku ulogu u tome odigrali su i prepevi na srpski. Tako je slavni Đorđe Marjanović otpevao „Dirlada“, Lola Novaković „Decu Pireja“ a Ljiljana Petrović „Bikini sa žutim tačkicama“.

U Beogradu je nastupila na svoj rođendan, 17. januara 1974. godine u Domu sindikata.

Foto: Prinstcreen Youtube
 

Sa druge strane, nemoguće je ne primetiti sličnost između Dalide i jedne jugoslovenske muzičke figure. Silvana Armenulić, prva dama srpske narodne muzike i francusko-italijanska pevačica imale su mnogo toga zajedničkog, piše kultivisise.rs.

Osim toga da su živele, nastupale i dostigle vrhunac popularnosti u sličnom periodu, obe su bile plavuše (najpoznatija Dalidina faza), poznate po zavodljivom izgledu. Na sceni su se u potpunosti predavale rečima koje pevaju iako su ih vrlo retko same pisale. Dok su pevale, istovremeno su odavale utisak snage i ranjivosti.

I Dalida i Silvana pretežno su izvodile muziku koju su im pisali najtalentovaniji francuski (Genzbur, Trene…), ili jugoslovenski autori (Toma Zdravković). Teško detinjstvo (Silvana je rano izgubila brata, a Dalida oca), obeležilo ih je pa su se često osećale usamljeno i napušteno, i pored pažnje mnogobrojne publike i muškaraca koji su ih okruživali. Pevale su o ljubavi i bolu, a sličnost tema je očigledna ako uporedimo šansone koje je pevala Dalida („Avec le temps“, „Je suis malade“) i narodne pesme koje je Silvana izvodila („Rane moje“, „Šta će mi život“).

Ni Silvana Armenulić ni Dalida nisu se štedele na sceni, poistovećivale su se pesmama, unosile im novi duh, snagu i patos. Bile su u centru pažnje medija, bile cenjene od strane muzičkih kolega i pojavljivale su se u filmovima.

Karijere su prvo ostvarile izvan svojih zemalja: Silvana poreklom iz Bosne, na prve veće uspehe naišla je u Beogradu, dok se Dalida proslavila u Francuskoj daleko od rodnog Egipta. Imena Zilha i Jolanda ostavile su iza sebe, birajući pamtljivija umetnička imena. Očevi ove dve pevačice nisu doživeli da budu svedoci njihovih blistavih uspeha, a ni one same nisu doživele duboku starost.

Dok se pesme Silvane Armenulić na našim prostorima još uvek rado pevaju i slušaju, Dalidina svetska slava ne jenjava. Za to su zaslužne njene bezvremenske interpretacije francuske šansone ali i česti dens i tehno miksevi disko faze njene bogate karijere.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi