„Majn kampf“: Hitlerov krvavi spomenik

„Majn kampf“ („Moja borba“), je knjiga koju je napisao Adolf Hitler, u kojoj se kombinuju elementi autobiografije i njegovih političkih i ideoloških gledišta, koja su kasnija postala načela nacističke ideologije.

„Majn Kampf“ je do 1945. godine u Nemačkoj štampan u 12 miliona primeraka, a nakon rata više nije smeo da bude objavljivan. Ko je želeo da pročita knjigu, mogao je da pronađe u antikvarnicama, inostranstvu ili, u novije doba, na internetu.

Pisanje knjige

Hitler je „Majn kampf“ napisao 1924. godine u zatvoru u Landsbergu. Bio je osuđen posle neuspelog puča, ali je kaznu služio kao povlašćeni zatvorenik, imao urednu sobu, primao posetioce i pakete. Zanimljivo je, na primer, da mu je Vinifred Vagner, snaja velikog kompozitora Riharda Vagnera, poslala hartiju za pisaću mašinu baš za pisanje tog teksta.

Prvi tom je nazvan „Obračun“ i objavljen je na današnji dan, 18. jula 1925. godine. Drugi tom je nazvan „Nacional-socijalistički pokret“ i izdat je godinu dana kasnije. Obe knjige su posle najčešće objavljivane kao jedan tom. Hitler je knjigu nazvao „Četiri i po godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“, ali je njegov izdavač Maks Aman odlučio je da je naslov predugačak i komplikovan, i knjigu je objavio pod imenom „Majn kampf“.

Iako je doslovno značenje nemačke reči „kampf“ borba, neki tumače značenje ove reči u ovom kontekstu i kao napad, obračun ili čak i rat. U nazivima mnogih nemačkih borbenih jedinica tokom Drugog svetskog rata stajala je i ta reč (Panzerkampfwagen, Sturzkampfflugzeug), pa to dalje upućuje na činjenicu da se naziv ove knjige može shvatiti i kao „Moj rat“, a ne samo „Moja borba“.

Za knjigu se u početku govorilo da je teška za čitanje i razumevanje, pa je u toko dvadeset godina od objavljivanja nekoliko puta preuređivana.

Sadržaj

Knjiga odražava većinu ideja i dela koja su došla do izražaja u Drugom svetskom ratu, pogotovo Hitlerov antisemitizam i ideja „Prodor na istok“, koja zapravo zahteva od Nemaca proširenje na istok i stvaranje takozvanog „lebensraum“ za generacije koje dolaze. „Lebensraum“ je životni prostor, koji bi se nalazio na istoku Evrope, pogotovo Rusije.

Hitler je čitao veliki broj knjiga tadašnje socijal-darvinističke literature koja je bila veoma popularna u Evropi, i celokupnu istoriju sagledala kao borbu za očuvanje rase. Takođe, i nenaučna i neistinita ideja o arijevskoj rasi, koja je navodno poreklom sa severa Evrope, zahvaljujući kojoj su nastale sve dotadašnje evropske i svetske kulture, nije njegova, nego je bila popularna u mnogim evropskim intelektualnim krugovima početkom 20. veka, kao opravdanje za imperijalnu politiku.

Razlozi da je samo nemački narod u istoriji čovečanstva ideju o nejednakosti ljudskih rasa stavio u osnove svoje nacionalne države, još od ujedinjenja 1871. godine, nije uopšte političke prirode. Radi se o jednostavnoj činjenici da je svest o jedinstvenom identitetu došla od rase, a ne od nacije. Kod nemačkog naroda rasizam je bio zamena za vrlo slabu nacionalnu svest. Verski Tridesetogodišnji rat (1618 – 1648), nije zalečio rane religioznog rascepa u društvu, a u velikom broju malih država je ostavio jake kulturne podele.

Hitler u jednom poglavlju svoje knjige „Poziv na hitnu akciju“ pominje upotrebu gasa nad Jevrejima:

„Da je početkom rata (misli se na Prvi svetski rat), 12 ili 15 hiljada Jevreja smešteno u gasne komore i pobijeno, onda milioni žrtava koje je podnela Nemačka ne bi bili uzalud, već bi bili blagosloveni.“

U knjizi je, u političkom smislu, Hitler najavio i pozivao na uništenje onoga što on naziva „zlim blizancima“ – komunizam i Jevrejstvo. Smatrao je da je komuniste i Jevreje trebalo izbrisati sa lica zemlje, a ako se niko drugi ne bi angažovao za to, on je bio voljan da prihvati tu „svetu“ ulogu za nemački narod i „arijevsku rasu“. Takođe je krivio i nemačku socijaldemokratsku vladu, koju je smatrao saradnikom Jevreja i komunista, odgovornom za tadašnju krizu u svakom smislu koja je vladala u Nemačkoj. Zato je pozivao da se obori vlada i da se svi njeni pripadnici smaknu na najokrutniji način.

Sloveni su, po Hitleru, takođe bili niža rasa u odnosu na Arijevce (u koje on uglavnom ubraja Germane i Normane). U poglavlju o prodoru na istok je posvetio veliku pažnju Slovenima. Uglavnom im je namenio sudbinu nemačkih robova koji bi imali pravo na život samo u gradovima, dok bi sela i zemljište ostali Nemcima kao životni prostor. Smatrao je da, kad se neki narod preseli u gradove, dolazi do degeneracije i propadanja dok seoski ljudi imaju velike i zdrave porodice, tako da je život na selu prednost koju će uživati Germani. Hitleru su sva kulturna i naučna dostignuća koja su Rusi (i ostali slovenski narodi), u prošlosti postigli, delo navodnog gornjeg rasnog sloja stanovništva koje je germanskog porekla, ali pošto su se ti Germani utopili u inferiorne Slovene, treba ih potčiniti Nemačkoj.

Što se tiče spoljne politike, pozivao je na savez sa Ujedinjenim Kraljevstvom i fašističkom Italijom, i tako zbacivanje sramote Versajskog sporazuma.

„Majn kampf“ danas

Posle dolaska Hitlera na vlast „Majn kampf“ je doživeo ogroman tiraž, do 1944. godine u Nemačkoj je objavljen u 10,5 miliona primeraka, a preveden je na gotovo sve važnije jezike sveta, uključujući kineski, hebrejski, pa čak i tamilski jezik, kojim govori sedamdesetak miliona ljudi na jugu Indije. Matičari u nacističkoj Nemačkoj su svakom mladom bračnom paru kao poklon uručivali primerak Hitlerove „Moje borbe“. Autoru je uredno uplaćivano uobičajenih deset procenata od prodajne cene, a “Firer” se nije libio ni da uzima autorske honorare za svoj lik na poštanskim markama. Nije mu bilo teško da otkupi celu kuću u Minhenu na Princregentenplacu, u kojoj je stanovao samo u jednom stanu, ali posle dolaska na vlast nije više tamo navraćao. Za svoju ljubavnicu Evu Braun kupio je vilu u otmenom delu Minhena Bogenhauzenu, u Delpštrase 12, u kojoj se posle rata nalazio generalni konzulat Jugoslavije.

Malo je poznato da je Hitler 1928. napisao poduži tekst kao nastavak svog bestselera, ali ga nije dao u štampu. Verovatno je smatrao da nije potrebno da nastavi pismeno sa razrađivanjem svojih ideja, kad je prosto mogao da ih sprovede u delo. Štampan je tek posle Drugog svetskog rata pod naslovom “Hitlerova druga knjiga”, kao “dokument iz 1928. godine”.

Autorsko pravo nad knjigom u Evropi pripadalo je Slobodnoj Državi Bavarskoj do 31. decembra 2015. godine. Reprodukovanje ove knjige u Nemačkoj dozvoljeno je samo u obrazovne svrhe i to ne u izvornom obliku, već samo uz obimno tumačenje. Međutim, pitanje autorskih prava na knjigu nije baš najjasnije. Istoričar Verner Maser je, u intervjuu datom novinama „Bild am zontag“, izjavio da Peter Raubal, sin Hitlerovog sestrića Lea Raubala, ima odlično uporište u zakonu i velike šanse da dobije spor protiv države Bavarske oko autorskih prava na knjigu.

Raubal je izjavio da uprkos potencijalno velikoj vrednosti autorskih prava, koje bi moglo doneti milione evra, ne želi bilo kakva prava u vezi sa ovom knjigom. Nejasno definisano pitanje autorskih prava dovelo je do više sporova u Poljskoj i Švedskoj. Međutim, „Majn kampf“ je objavljen u Americi, kao i u drugim zemljama poput Turske i Izraela i to od strane izdavača različitih političkih opredeljenja.

Pročitajte još

Novo u knjižarama: Prvi roman o fašizmu u kojem je glavni lik Musolini

Proteklih godina „Majn kampf“ se dobro prodavao i u Hrvatskoj, Rusiji (posle ukidanja zabrane 1992. godine), kao i u Indiji, gde je šest izdavača objavilo knjigu. Po proceni trgovaca, studenti ekonomije je upotrebljavaju kao priručnik za menadžment, ali je čitaju i pripadnici fašističkih organizacija i partija.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi