„Hitler je kancelar – kao u bajci“: Dan kada je načinjen prvi korak ka tome da svet postane mesto stradanja i užasa

Sumorne scene odigrale su se 30. januara 1933. godine ispred Brandenburške kapije u Berlinu. Član nacionalsocijalista zadužen za propagandu po imenu Gebels okupio je na tom mestu stranačke „jurišnike“ – nacističke batinaše. Oko 19 časova, više od 20.000 pripadnika takozvanog Jurišnog odreda (Sturmabteilung), noseći baklje, marširalo je kroz Brandenburšku kapiju.

Nekoliko časova pre toga, Adolf Hitler postigao je svoj veliki cilj: imenovan je za kancelara.

Šta je prethodilo dolasku na vlast

Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva, Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč.  Nacistička partija, čiji je tada bio vođa, kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa, pa je Hitler 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg defakto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije.

Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari „Birgerbrojkeler“ izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu. Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima. Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre, nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP.

Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kući Ernsta Hanfštengla, gde je nakratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja, Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. Njegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca. Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924, u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, odslužio je nešto više od godinu dana zatvorske kazne.

Prvo izdanje „Majn kampfa“ iz 1925.

Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“  svom zameniku Rudolfu Hesu. Knjiga koju je posvetio članu tajnog društva Tula Ditrihu Ekartu predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela, 1925. i 1926, a u periodu 1925—’34. godine prodato je oko 240.000 primeraka.

Samo nekoliko godina kasnije, usled pažnje koju je Hitler privukao u širokim narodnim masama, na nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933. nacisti su osvojili 44 odsto glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu. Hilter je bio izabran za državnog kancelara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto.

Kako je Hitler postao stvarnost

Novopečeni kancelar Rajha odobravao je slavlje svojih pristalica. Sa prozora sedišta kancelara, Hitler pozdravlja okupljene. Gebels je planirao divovsku predstavu, želeo je da dramatično inscenira „buđenje Nemačke“: ta noć trebalo je da se pamti kao „noć velikih čuda“, dok povorka sa bakljama prolazi kroz grad.

Gebels je želeo da stvori monumentalne slike koje će ostaviti utisak na gledaoce u bioskopu, gde su se u to doba prikazivale vesti. Ali prolaznici su, bez mnogo ceremonije, prolazili kroz formaciju „jurišnika“ i tako upropastili željeni efekat. Gebels je bio razočaran i kasnije je prepravio scenario. Dok je procesija „jurišnika“ prolazila ispred njegove kuće, poznati nemačko-jevrejski slikar Maks Liberman reagovao je rečima: „Ne mogu da jedem koliko mi se povraća.“

Međutim, priča o Hitlerovom dolasku na vlast ne može da se odvoji od priče o padu Vajmarske republike. Još otkako je Republika uspostavljena 1918, ona je patila od urođene mane. Bila je to demokratija bez demokrata. Veliki delovi stanovništva nisu prihvatali novu državu, a najmanje od svih krupni privrednici, činovnici, pa čak i političari. Zemlju su potresali pokušaji prevrata i sleva i zdesna. U prvih pet godina dešavala su se spektakularna ubistva. Živote su, između ostalih, izgubili komunisti Roza Luksemburg i Karl Libneht, kao i ministar spoljnih poslova jevrejskog porekla Valter Ratenau. Ubice su bile desni ekstremisti.

Vajmarska republika bila je izuzetno nestabilna. Za 14 godina njenog postojanja na vlasti se promenila 21 vlada. Neke od 17 parlamentarnih stranaka otvoreno su se protivile ustavu. Posle svake političke i ekonomske krize birači su sve više gubili poverenje u demokratske partije. To su koristili ekstremisti – nacionalsocijalisti zdesna i komunisti s leve strane dobijali su sve više pristalica. Oko 1930, Nemačka je bila na ivici građanskog rata. Nacisti i komunisti borili su se na ulicama. Svetska privredna kriza 1929. godine dodatno je pogoršala situaciju. U junu 1932, u Nemačkoj je, po zvaničnim statistikama, bez posla bilo 5,6 miliona ljudi.

Potraga za vođom

Mnogi Nemci su u takvoj situaciji čeznuli za vođom čvrste ruke, koji bi mogao da izvede zemlju iz krize. Takav čovek je bio predsednik Paul fon Hindenburg. Mnogi su ga smatrali zamenom za cara, odnosno Kajzera. I zaista, predsednik Rajha po vajmarskom ustavu bio je centralna figura vlasti. Predsednik je mogao da raspusti parlament i da sam donosi zakone po hitnom postupku. Hindenburg je i sam često koristio mogućnost da nadglasa zakonodavce. Ali nije mogao da odigra ulogu spasioca Nemačke, jer je početkom 1933. već imao 85 godina.

„Kao u bajci“

Ali tog 30. januara Hitler i njegovi saradnici ostvarili su san. Gebels je ovako opisao svoju radost: „Hitler je kancelar – kao u bajci!“ Čovek koji će sahraniti Vajmarsku republiku došao je na njeno čelo – zbog potpunog nepoznavanja njegovih stavova.

Pročitajte još:

U „tajnom Hitlerovom skloništu“ u Argentini pronađene kovanice i fotografije

Hitlerovo verovanje: Za osvajanje SSSR-a je tražio “prirodno nadarene šestim čulom”

Hitlerov dolazak na vlast u istoriju je ušao kao „dan prevrata“. Ali taj izraz je samo nacistička propaganda, jer je njegovo imenovanje, a to je šala istorije, bilo u skladu sa ustavom. Hindenburg je, nakon polaganja zakletve, rekao: „I sada, gospodo moja, napred sa Bogom!“ On sam nije mogao da vidi kako će Hitler odvesti zemlju u Holokaust i svetski rat. Umro je već sledeće, 1934. godine.

Hitler je brzo pokazao koliko je bilo naivno verovati da će ga neko „uramiti“ i neutralisati. Vrlo brzo nakon polaganja zakletve, u celoj zemlji počeo je teror batinaša. Komunisti, socijaldemokrate i sindikalci dobijali su pretnje i pratili su ih. Uskoro su osnovani i prvi koncentracioni logori u kojima su „jurišni odredi“ ućutkivali svoje žrtve. Zatim su na red došli Jevreji i drugi „nepodobni“. Hitleru je bilo dovoljno samo nekoliko meseci da naopačke okrene vajmarsku demokratiju i uspostavi svoju diktaturu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi