Prošlo je tačno 20 godina od najstrašnijeg zločina! „Dosije Kosovo - Pogrom” filmski podsetnik na bolne ožiljke 17. marta (FOTO/VIDEO)

Novi dokumentarni film "Dosije Kosovo - Pogrom" autorke Slađane Zarić donosi priču o dešavanjima na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine, kada je osam Srba ubijeno na kućnom pragu, oko 4.000 ljudi trajno raseljeno, 900 kuća i stanova razoreno, 35 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve oštećeno i uništeno, među kojima je 19 spomenika kulture prvoga reda.

Promo/Živojin Rakočević

Ovaj film biće prikazan u nedelju 17. marta na programu RTS 1 u 21 čas.

Etnički očišćeno šest gradova i devet sela

U divljanju i teroru koji su se na Kosovu i Metohiji odvijali 17. i 18. marta, ukupno je povređeno 954 ljudi, a 170 Srba je tada imalo teže povrede.

Povređeni su tokom tih događaja i 61 pripadnik Kfora i 65 međunarodnih policajaca. Etnički je potpuno očišćeno šest gradova i devet sela. Posle 17. marta, Srba više nema u Prištini, a nema ih ni u Uroševcu, Gnjilanu, Đakovici…

Promo/Živojin Rakočević

A sve je počelo optužbom, tvrdnjom koja nikad nije dokazana, da su Srbi krivi za utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar koje se dogodilo 16. marta u popodnevnim satima.

Najtragičniji dan u novijoj srpskoj istoriji

I međunarodna istraga koju je pokrenuo UNMIK nije mogla da dokaže da su, kako su tada prenosili albanski mediji, "Srbi banditi sa psima" jurili albanske dečake i primorali ih da uđu u hladnu reku.

Lavina laži je pokrenuta, izmanipulisana masa izašla je na ulice, i 17. marta „zapaljeno” je Kosovo. Prema procenama međunarodnih organizacija, između 50.000 i 70.000 Albanaca je toga dana bilo na ulicama Kosovske Mitrovice, Čaglavice, Prizrena, Kosova Polja, Uroševca, Peći, Gnjilana, Prištine... Neredi su nastavljeni i 18. marta, kada su goreli Obilić, selo Svinjare, manastir Devič...

Promo/Živojin Rakočević

Priču o gotovo najtragičnijem danu u novijoj srpskoj istoriji donose ljudi koji su tragediju stradanja lično osetili: članovi porodica ubijenih, svedoci počinjenih zločina i terora.

O dešavanjima na Kosovu govore i vojnici Kfora

O dešavanjima na Kosovu i Metohiji za film Radio-televizije Srbije govore i vojnici i oficiri Kfora: italijanski generali, francuski komandant Kfora, grčki vojnici, norveški oficir... Brojni arhivski snimci donose potresna svedočenja pretučenih starijih žena i muškaraca koje je masa na kućnom pragu maltene linčovala.

Promo/Živojin Rakočević

U Prizrenu je zapaljeno sve ono što je predstavljalo Srpsku pravoslavnu crkvu: zapaljena je zgrada Bogoslovije, zapaljeni su Crkva Svetog Đorđa, eparhijski dvor, goreo je toga dana i Manastir Svetih Arhangela koji se nalazi u neposrednoj blizini Prizrena. Tada je u Prizrenu zapaljena i Crkva Bogorodice Ljeviške iz 13. veka, crkva koju je Unesko uvrstio na listu kulturne baštine.

Gorelo je celo Kosovo i Metohija

U Prištini je 120 Srba, koji su godinama živeli izolovani u zgradi „Ju programa”, doživelo nezapamćen teror. Deca su u toj zgradi, u hodnicima, igrala fudbal. Nije bilo bezbedno da izlaze u dvorište, a u školu su išli samo u pratnji UN ili Kfora.

Bio je to život u getu, u zgradi, u gradu, u 21. veku.

Promo/Živojin Rakočević

A onda je usledio 17. mart. Satima su stanovnici ove zgrade bili zatvoreni u svojim stanovima, dok je masa od nekoliko hiljada ljudi oko njih divljala, pretila, razbijala, palila i pokušavala na sve načine da dođe do njih. Satima su srpske porodice sa malom decom bile skrivene u najudaljenijim delovima svojih domova, čekajući pomoć Kforovih vojnika ili međunarodnih policajaca. Ali niko na njihov apel nije reagovao.

Zapaljene kuće

Gorelo je celo Kosovo i Metohija i svi Kforovi vojnici bili su već raspoređeni. Jedan od stanovnika zgrade „Ju programa” izboden je te večeri nožem. On bi tragično završio da se u jednom trenutku nije pojavilo nekoliko pripadnika irskog i švedskog kontingenta Kfora, inače štabnih oficira i vojnika, koji su se dobrovoljno javili da dođu i spasu jedine preostale Srbe u Prištini.

Nekoliko hiljada Albanaca krenulo je tog jutra iz Prištine ka Čaglavici, prvom većem srpskom selu. Rešeni su bili da Srbe iz toga sela proteraju, strateški im je bila važna Čaglavica. Smetali su im i Srbi koji su upravo u Čaglavici protestovali zbog ranjavanja šesnaestogodišnjeg srpskog mladića u večernjim satima 15. marta 2004. godine.

Promo/Živojin Rakočević

Došlo je do sukoba između Srba i Albanaca, nekoliko meštana sela je ranjeno i zapaljene su kuće na ulazu u selo. U pomoć švedskom kontingentu, koji je zajedno sa irskim Kforom i indijskom i ukrajinskom policijskom jedinicom čuvao selo, došli su pripadnici novreškog Kfora. Sukobi na Čaglavici su toga dana bili najintenzivniji.

Norveški oficir prvi put govori o svemu

Ranjeno je više od 30 vojnika i policajaca, bili su pogođeni kamenicama, ali su imali i povrede donjih ekstremiteta od vatrenog oružja. U popodnevnim satima, revoltirani Albanci kreću kamionom na vojnike Kfora u želji da probiju njihovu liniju. Tada norveški oficir puca i ubija dva Albanaca, braću iz sela kraj Drenice, inače dva bivša pripadnika UČK. Norveški oficir prvi put ekskluzivno za RTS govori o svemu što se tada dogodilo u Čaglavici.

U sukobima sa Kforom ubijeno je toga dana 11 demonstranata. Dvojica su ubijena u Čaglavici, jedan demonstrant stradao je u Uroševcu, jedan u Prištini, jedan u selu Belo Polje kraj Peći, dvojica u Lipljanu, četvorica su ubijena u Kosovskoj Mitrovici, gde su nemiri toga dana i počeli.

Promo/Živojin Rakočević

U Kosovskoj Mitrovici, Albanci su probali da pređu most na Ibru i da dođu do severnog dela grada. U nemirima, koji su tada nastali na srpskoj strani, poginula su dva civila. U svom stanu koji se nalazio u blizini Ibra, od snajperske vatre stradala je Jana Tučev, a na ulici u blizini mosta od puščanog metka nastradao je Borivoje Spasojević.

U Kosovu Polju pronađeno je ugljenisano telo Zlatibora Trajkovića, u Lipljanu je ispred svoje kuće ubijen Nenad Vesić, u Gnjilanu je nasmrt pretučen Slobodan Perić, a njegova majka je od zadobijenih povreda ubrzo preminula. U zgradi Bogoslovije u Prizrenu ubijen je Dragan Nedeljković. Ispred kuće u večernjim satima u selu Drajkovce u blizini Štrpca ubijeni su i otac i sin Dobri i Borko Stolić. Iako je forenzičkom analizom utvrđeno da su Stolići ubijeni iz puške koja je pripadala policajcu Kosovske policije, niko nikada nije osuđen za ubistva počinjena 17. marta.

Šta su Albanci hteli 17. marta?

Sudske presude i pravda obesmišljene su pogrešnim optužnicama, zastarivanjem slučaja, odustajanjem svedoka ili menjanjem iskaza. U više od 60 odsto slučajeva - zatvorske kazne, koje su kosovski sudovi doneli, proizvedene su u uslovne kazne.

A šta su Albanci hteli 17. marta? Koji je bio cilj protesta? Da li su protesti bili organizovani ili su, kako su tvrdili Albanci, oni bili spontana reakcija na tragično stradanje tri albanska dečaka? Odgovore na ova pitanja putem izjave kompetentnih svedoka i sagovornika donosi film „Dosije Kosovo – Pogrom”.

Pogrom 17. marta bio je napad na celokupnu srpsku zajednicu. Toga dana uništavano je sve ono što ima bilo kakve veze sa Srbima: gorele su crkve i manastiri, zapaljene su škole, bolnice, biblioteke, razarane su kuće i domovi, polomljeni su brojni grobovi, ubijane su domaće životinje i, ono što je najstrašnije, ubijeni su i pretučeni ljudi. Poruka je bila sasvim jasna. Pored želje da Srba više nama na Kosovu i Metohiji, Albanci su želeli da reše i pitanje svoje nezavisnosti. I to je ono što je najtragičnije i najbolnije...

Sve to razaranje, vandalizam, taj teror i zločin počinjen u martovskom pogromu, umesto da donese kaznu doneo je nagradu. Samo četiri godine posle martovskog pogroma pojedine zemlje priznale su Kosovo. Posle marta 2004, više nije bilo razgovora ni o standardima, ni o statusu, ni o standardima pre statusa. Bilo je potrebno, kako su govorili, „umiriti frustrirane Albance”.

Film je urađen u produkciji Informativnog programa Radio-televizije Srbije.

Bonus video:

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi