„Sprečio sam stotine krvnih osveta“: Data reč jača od zakona, a kletva od svake robije! 24sedam u mirovnom veću za dug u krvi (FOTO/VIDEO)

Na tromeđi Srbije, Crne Gore i Albanije od vremena Osmanlijskog carstva do današnjih dana zadržalo se običajno pravo da se za nečiju smrt traži dug u krvi, a prema nepisanom zakonu, u kome je data reč jača od svakog propisa i suda, deluje mirovno veće koje tamo gde miri zaraćene porodice, uspostavlja trajni mir.

Novinari 24sedam sreli su se u Rožajama sa gospodinom Redžepom Bralićem, čovekom koji je veštinu mirovnjaka učio od svog oca, a u svom volonterskom radu srečio je više od stotinu krvnih osveta, posle čega su se zavađene porodice bratimile i kumile.

 

 

Ostao je žal što nije uspeo da pomiri dve porodice, a sukob je kulminirao prošlogodišnjim ubistvom ispred suda u Rožajama.

Redžep Bralić je celog života radio kao stolar, završio je samo osnovnu školu, a od Rožaja sve do Novog Pazara, Berana i Kosovske Mitrovice jedan je od najuglednijih i najcenjenijih mirotvoraca koga su neretko i Srbi zvali da spreči dug u krvi.

- Jedan je naš momak odavde kamionom u Kosovskoj Mitrovici zgazio momka Srbina. Ali to je išlo kao po loju. Otac tog momka kaže. „Ja sam znao da će on nešto narpaviti samo nisam znao kada će jer nikad nije bio trezan." Taj slučaj me zadivio. Odmah je tražio do suda da se ovaj momak pusti, da nije kriv i da nije dužan. Tako je i bilo, detalji su iz života mirotvorca iz Rožaja.

Na pitanje koliko je ovaj nepisani zakon date reči odnosno bese, u kome se donekle prepliću načela i Luke Dukađinija ali i Marka Miljanova, jači od pisanih, Redžep Bralić je napravio poređenje između rešenja suda i rešenja mirovnog veća.

24sedam/Goran Sivački

-Tamo gde je sud osudio nekoga, tamo mir nije postojao, postojala je šansa da se to nastavi, a tamo gde su mirovnjaci došli, to je završeno, tu je mir došao. Ljudi su se posle toga kumili, bratimili i u tom smislu, bili smo jači i traženiji od suda. Ali sud je sud. Dešavalo se često da kad mi izmirimo dve proodice, da sud to uzme u obzir i da kazna umanjuje za jedan dobar deo, kaže Bralić, zadovoljan što je krvnih osveta danas sve manje, a i on i ostali mirovnjaci iz ovog kraja sada uglavnom rešavaju sukobe zbog saobraćajnih nezgoda, gde se, kako kaže, dosta teško snalaze oko utvrđivanja ko je kriv.

Ubistvo ispred suda nismo mogli sprečiti

 I pored velikog uspeha dešavalo se i da mirovna misija propadne, a sa velikim žalom Redžep govori o prošlogodišnjem ubistvu koje je počinjeno, uprkos naporima da se dve porodice izmire.

- Prošle godine bilo je ubistvo ispred zgrade suda, a ta stvar nije pomirena. Tu su bile svađe non stop, i na kraju se desilo najgore. Nas šest, sedam, pokušalo je da postigne mir, ali strana koja je ubila nije prihvatila, a mi ćemo se tu ponovo uključiti da sprečimo dalje prolivanje krvi, otkriva nam Redžep tajne svog volonterskog rada koji se ne plaća novcem, već poštovanjem koje mu na svakom koraku dok hoda čaršijom ukazuju mešani grada.

Kad se desi ubistvo, i kada je izvesno da će se krv osvetiti, prvi korak je odlazak mirovnjaka među zaraćene porodice, nakon što se da signal da postoji šansa za mirom. Prvi najvažniji korak je davanje bese.

- Prvo da objasnim da je jedan pojam mirovno veće, a drugi je pojam mirovnjaci. Mirovno veće bira narod. Mirovnjaci prvi odlaze gde treba da odu, a za to traže odobrenje od kuće gde treba da odu da razgovaraju.  Prvo idu dva do tri čoveka, i ako oni daju signal da postoji mogućnost mira, tada se formira mirovno veće koje je u nekim slučajevima brojalo i do 48 ljudi, kaže gospodin Bralić, uz objašnjenje da mirovno veće bira narod, a da bi neko postao član, on mora imati upliv kod naroda, i mora imati veliko poštovanje.

Ovde vetar ne nosi reči

A zatim nam otkriva i svu težinu date reči, i posledice koje slede ako se ona pogazi:

- Uvek se gledalo da mirovnjaci, oni koji pri idu, budu  najmudriji i najiksusniji da bi onog koji je izgubio nekog ubedili da je mir najvažniji. A oni su polazili posle bese. Data reč je znak pokornosti, ona je prvi korak prema miru. Onaj koji odobri besu, to je prvi korak prema miru, daje mogućnost da će se odboriti mir. S druge strane, ako se strana koja je ubila ponaša uljudno, ako se povuče među svoja četiri zida, ako ne uznemirava porodicu, tada mala je mogućnost osvete.

Za mirovnjake je najvažnije da porodica u koju idu prihvati razgovor, a ide onaj koji dobro poznaje tu familiju, njenu istoriju i prilike.

24sedam/Goran Sivački

- Kad porodica koja je nekog izgubila da signal da može mir da se uspostavi, ona je onda dužna da odredi ljude koji će ići na drugu stranu. To je mirovno veće. Ono prvo ispituje kolika je krivica, zbog čega se zlo desilo. To veće sačinajva šest, sedam ljudi i ono je zaduženo da ga oglasi ili ne oglasi okrivljenim i da na osnovu toga izrekne novčanu kaznu. Krivac bez pogovora mora da je plati, objašnjava Bralić i kaže da je u današnjim vremenima dosta teško održati besu jer su žene tražile da budu ravnopravne, hoće i one da se pitaju i da pregovaraju:

Žena je nekad samo služila kafu

"Ranije tamo gde smo mi ulazili, tamo se žena „mešala“ samo da posluži kafu, inače žena, maloletan muškarac i dete nisu se mogli mešati, ni prisustvovati razgovorima. Danas, vi sve dogovorite, a na vrata uđe žena, uđe, sin, ćerka i kažu: “Od tog posla nema ništa“. Tako je bilo tamo gde se umešala ostala porodica, iako sam ja u tom smilsu veliki demokrata. Moja žena, od kad je došal u kuću, uvek je imala prava, ja nisam bo nadređen nikad nego smo sve zajednički rešavali."

Nakon date reči i izrečene kazne, otkriva tajne nepisanog zakona, krivac je dužan da prihvati svako mirovno rešenje koje veće donese, i to bez pogovora, bez obzira da li mu godi cena odnosno visina te kazne. Ako neće da prihvati, mirovnjaci odustaju, a to znači da mira nema.

Bralić u svojoj dugogodišnjoj karijeri mirovnjaka nije mirio samo muslimane, nego i zavađene Srbe, koji su se čvrsto držali onoga što su obećali.

Na pitanje koliko religija utiče na to da se uspostavi mir i spreči krvna osveta, naš sagovornik u priču „uvodi“ i hodžinu kletvu.

24sedam/Goran Sivački

Ko hoće da ubije, taj će i lažno da se kune

- Religija ima primenu dobru kod pomirenja jer nama se često puta desi da ne možemo da otkrijemo pravoga počinioca, ne zna se ko je, on je nešto u tajnosti počinio i ne znamo ko je. Tada mi pozivamo sveštenike naše, imame, da prisustvuju jer tada postavljamo kletve. Onaj koji je osumnjičen treba da nađe najbolja tri čoveka u njegovom selu koja će se zakleti u njegovo ime. Njemu ne verujemo jer čim hoće da počini zlo, on hoće i da se lažno kune. A on mora naći trojicu kojima mi verujemo, i ako se oni zakunu, mi njega oslobađamo. Ako se nisu zakleli za njega, on mora da prihvati sankciju.

Krvnu osvetu za jednoga muškaraca koji je izgubio život može prvenstveno da izvrši brat. Ako nema braće, može da izvrši otac ili sestra, a može i majka, ako nema braću i oca. A neki put osvetu je vršio i neko iz šireg bratstva.

Krvna osveta je izazivana na razne načine. U prošlim vremenima, ako neko nije bio voljan da je izvrši, jer je za nju bila predviđena najstroža kazna, zbog predumišljaja, on bi bio označen u narodu kao slabić i bedni čovek koji je ulicom morao da šeta u krvavoj košulji, sve dok ne vrati dug u krvi.

U krvavoj košulji ubijenog brata

- Oni koji su izgubili nekoga, njegovo bratstvo i rođaci, oni su mu ranije oblačili krvavu košulju onoga koji je izgubio život. I on je morao da nosi tu krvavu košulju sve dok ne izvrši osvetu. A dokle god se videla ta krvava košulja na njemu, narod ga je odbacivao, on je bio odbačen od naroda. Dok ne osveti svog brata, on je bio pritiskan da mora to da izvrši osvetu jer se smatralo da je slab, otkriva nam detalje ovog običajnog prava.

Redžep Bralić je tajne pregovaranja i ubeđivanja naučio od svog oca. U veće je pozvan kao relativno mlad čovek, sa 35 godina.

24sedam/Goran Sivački

- Moj otac se bavio istom ovom rabotom i bio je veoma uticajan, a ja sam od njega dosta toga slušao i upijao, kad bi pričao kako je prvi išao da traži mir i kako je taj posao završavao. Od njega sam naučio da je od svih komponenti za mirovanjaka najvažnija mudrost. Moraš paziti da onog drugog ničim ne izazoveš, da ga ne iritiraš, moraš biti psiholog. A bili smo uglavnom polupismeni ili nepismeni ljudi. Ja sam završio samo osnovnu školu, a sad, hvala Bogu, u veću imamo i profesora, učenih ljudi, priča Bralić, a na pitanje da li su komunisti branili ovaj „paralelni pravi poredak“ kaže da su i u njihovo reme mirovnjaci bili poželjni jer je nakon prolaza mirovnog veća nastajao mir.

Zbog žene palo 12 glava

I pored ogromnog iskustva, naš sagovornik nikada nije pregovarao sa ženom koja je izvršila ubistvo jer se to prosto nikada nije desilo:

- Nije se u našem užem krugu desilo da žena ubije, ali se dešavalo suprotno, da ubiju ženu, a to se sankcionisalo još više neko kad se ubije muškarac. Iz toga se vidi da je žena bila zaštićena malo više od muškarca, iako je bila obespravljena. Pred zakonom su bili jedanki,a kod nas je veća krivica bila ako ubiješ ženu nego muškarca.

Ali, mnogo je glava palo pravo zbog žene. Redžep nam otrkiva jedan od najsurovijih slučajeva, kada je zbog žene palo 12 glava između dva plemena, Dacića i Balota.

-Razlog je bilo nekakva odiva, dama, ona a nije mola da živi sa čovekom za koga se udala, heltea je da ga napusti i izgubljeno je 12 muških glava. Danas, srećom, kad se društvo podiglo na viši civilizacijski nivo, toga više nema. Dešava se da su porodice u zavadi i da ne pričaju i pod 50 godina, ali nema osvete, kaže Redžep, a dalje otkriva i da li postoji neki ritual kad se prvi put uđe u kuću da se traži mir:

Samo najrazumniji oproštaju

Kad se primi u kuću obavezno se posluži cigara. Bude i kafa, poštuje se, ceni i uvažava, i to ima dobar odjek kod sredine čitave. Dešavalo se da jedna kuća izgubi dva do tri muškarca, i samo oni koji su najrazumniji smogli su snage da pređu preko toga. Bilo je teško da pređu, ali su prelazili.

24sedam/Goran Sivački

Naš sagovornik kaže da nikada nije odlazo da pregovara tamo dge se desio neki nemoral, mada je neko i to morao da rešava, a nikada nije mirio ljude iz sveta kriminala jer kako kaže, ne može da se brani čovek koji prodaje drogu.

U ranija vremena, kazuje, dešavalo se da neko izgubio člana porodice i tada je starešina kuće, pod čijim je krovom bilo na desetine domaćinstava, sve određivao. -Njegova se reč morala poštovati i ako je on odlučio da oprosti to ubistvo, niko iz kuće nije smeo da osveti to ubistvo, niti da prigovori njemu. A ako je trebalo da se osveti, onda je on određivao ko će to da uradi. Uglavnom su se određivali oni koji nemaju porodicu, a on je slobodan, može da robija.

Nekad samo pravda nije dovoljna

Korupcija i mito nisu zaobišli ni mirovnjake.

 -Retko se dešavalo ali je bilo slučajeva da neko od članova veća uzme pare da bi uticao na ishod pregovora. Ako se sazna da je neko iz veća primio mito, taj više nije član veća. On više sa nama ne može. Mi mo zakleti ljudi da nećemo biti pristrasni prilikom odlučivanja, i da nećemo primiti mito. Jer nama se desi, ako imamo takav slučaj, da bi pomirili, ne možemo da se rukovodimo samo pravdom, nego nekoga moramo malo da opteretimo, ali mu to kažemo unapred. A kad kažem da opteretimo to znači da odemo malo i na stranu oštećenog, i na stranu okrivljenog da bi se mir postigao jer samo je mir cilj, on opravdava sredstva, priča Bralić, koga vraćamo na kletvu i pitanje da li mu je poznato da je nekoga stigla kazna zbog laži.

24sedam/Goran Sivački

- To su božije stvari, ne smemo u to da uazimo, a do sad se narod plašio toga da ako se zakune krivo da će se desiti nešto njemu ili članu njegove porodice. Zato je ova kletva bila nužna, a nepoželjna. Pričalo se da jedno vreme na Kosovu nije moglo da ostane nerešeno ubistvo i upravo su to ketve rešavale. Ono što nije mogla policija otkriti, to su radili mirovnjaci uz pomoć sveštenika i kletve, hodža daje propis ko se kune, kako se kune, zašto se kune, odgovara.

Kazna za spletkaroše

U običajnom pravu kažnjavali su se i spletkaroši, oni koji su huškali porodice jedne protiv drugih.

- Znate kako se kaže – dva bez duše, treći bez glave- a ako bi se dokazalo da je neko svojim lažima doprineo da se dve porodice zavade, i on bio bio kažnjen. Taj koji to čini on svašta hoće da prizna, ali mi smo na osnovu drugih saznanja, do kojih smo došli sa obe strane, i tu osobu kažnjavali, objašnjava Redžep uz napomenu da je ključno za prvi odlazak u kuću u kojoj je pala glava da se kaže „ko te tamo šalje“. A veliku ulogu igra i imovinsko stanje članova mirovnog veća.

Bogati garant mira

- Ranije je bila obaveza onoga koji miri da je iz jačeg plemena, jer je on bio garant mira. Uvek smo tražili garante onaj koji se kazni sa 20 ili 30 hiljada evra, tražimo garanta koji će omogućiti da te pare dođu posle pomirenja. Ako ne plati krivac, onda garant plaća. Kad se uspostavi mir, za ubistvo se plaćalo kao današnjih 50.000 evra, za ranjavanje duplo manje. Uglavnom bar u 80 odsto slučajeva te pare se nisu uzimale, nije prihvatao oštećeni, govorio bi: „Nemam brata za prodaju, ja neću pare za mrtvog brata.“ Pare su se uzimale tamo gde je ostala udovica i sitna deca da se prehrane, životna je priča mirovnjaka iz Rožaja.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi