Ispovesti o borbi sa bipolarnim poremećajem: „Mozak pokušava da umre, a telo da preživi“

Bipolarni poremećaj nije prolazna kriza, nije loš period niti obična tuga koja će nestati sama od sebe – to je stanje koje razara iznutra, često godinama pre nego što dobije ime. Dok okolina vidi oscilacije u ponašanju, promene raspoloženja ili faze povlačenja i euforije, iza toga se odvija duboka i iscrpljujuća borba koju je teško objasniti, a još teže izdržati. Upravo o toj tihoj, ali brutalnoj realnosti govorili su stručnjaci i ljudi sa dijagnozom u emisiji „Žena za sva vremena“, otkrivajući koliko ovaj poremećaj može da bude podmukao i koliko dugo ostaje neprepoznat.

Šta je zapravo bipolarni poremećaj

Psihijatar Aleksandra Damjanović i psiholog Nađa Tulić objašnjavaju da bipolarni poremećaj daleko prevazilazi ono što se u svakodnevnom govoru naziva „promenama raspoloženja“, jer je reč o ozbiljnom psihijatrijskom stanju koje menja način na koji osoba misli, funkcioniše i doživljava svet oko sebe.

Aleksandra Damjanović, psihijatar: 

“Bipolarni poremećaj je hronični poremećaj raspoloženja koji karakterišu dve ključne faze: manična i depresivna epizoda. Ovde ne dolazi samo do promene raspoloženja, već se menjaju i način mišljenja, nivo energije i celokupno ponašanje. Svi mi imamo ciklične promene raspoloženja, ali kod bipolarnog poremećaja one traju znatno duže i imaju mnogo intenzivniji oblik koji je uočljiv kako samoj osobi, tako i okolini.“

Nađa Tulić, psiholog:

“Postoji mnogo pacijenata koji se dugo leče od depresije pre nego što se shvati da zapravo imaju bipolarni poremećaj. Dešava se da tek nakon deset godina nastupi prva manična epizoda, kada se zapravo postavlja prava dijagnoza. Karakteristično za ovaj poremećaj je da su promene vrlo brze. Kod klasične depresije čovek ne može da se probudi sutradan i odjednom se oseća super; to su postepene promene. Kod bipolarnog poremećaja, ti prelazi su nagli, nekada se dese čak i u toku jednog dana.“ - kazala je.

Njihova objašnjenja otkrivaju ključni problem – bipolarni poremećaj često godinama ostaje skriven iza pogrešnih dijagnoza, dok se pravi uzrok ne prepozna tek kada se pojavi manična faza, koja menja celu sliku bolesti.

Zamka „viška energije“ i važnost sna

Upravo manična faza predstavlja najveću zamku, jer na prvi pogled deluje kao stanje snage, energije i produktivnosti, dok se zapravo iza toga krije ozbiljan poremećaj koji može dovesti do potpunog iscrpljivanja organizma.

Psihijatar Aleksandra Damjanović upozorava:

“Jako je nezgodno postaviti dijagnozu jer ljudi u maničnim fazama, posebno kada uđu u 'plus', zrače zaraznom energijom. Oni tada imaju neverovatnu snagu i deluju okolini kao da su u najboljoj formi. Međutim, tada se zapostavlja i psihičko i fizičko zdravlje. Karakterističan simptom je drastičan poremećaj ritma spavanja. San je ključan za stabilnost, a u maničnim fazama ljudi spavaju veoma malo ili nimalo, što dodatno produbljuje problem“, objasnila je dr Damjanović.

Upravo taj gubitak sna često je prvi signal da stanje izmiče kontroli, ali se u praksi često ignoriše, jer okolina vidi samo „dobru fazu“, ne shvatajući koliko ona može biti opasna.

Profimedia

 

Lične priče: život sa dijagnozom

Iza stručnih objašnjenja stoje stvarni ljudi i stvarne borbe, koje najbolje pokazuju koliko je ovaj poremećaj kompleksan i koliko dugo može da ostane neshvaćen. Srdana Gavrilović i Ivan Kanapa godinama su tražili odgovore na svoje stanje, prolazeći kroz pogrešne dijagnoze, terapije i ekstremne faze koje su im menjale život.

„Mozak uporno pokušava da umre“ – lice depresije koje se ne vidi

Srdana Gavrilović dijagnozu je dobila tek nakon godina borbe i lečenja od zavisnosti, ne znajući da je to bio samo simptom dubljeg problema.

“Sve je počelo 2014. godine kada sam krenula na lečenje od bolesti zavisnosti. Ležala sam u krevetu četiri i po meseca, a tadašnja dijagnoza bila je apstinencijalna depresija. Kasnije sam saznala da ona traje najduže tri nedelje, što znači da moj problem tada nije prepoznat na vreme. Lekari su objasnili da čak i alkohol može biti okidač, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže šta je uzrok. Tri i po godine sam bila na lečenju u dnevnim bolnicama. Čim bi pokušali da mi smanje terapiju, moje raspoloženje bi se drastično menjalo. Kada su je potpuno ukinuli, upala sam prvo u hipomaničnu, zatim u maničnu fazu, a na kraju i u psihozu.“

Njene reči o depresiji razbijaju svaku iluziju o tome da je reč o „tuzi“:

“To je kao da živite u telu koje pokušava da preživi, dok mozak uporno pokušava da umre. Mučite se jer nemate volje ni energije. To nije tuga, već potpuni izostanak emocija, jedna velika praznina. Fizički se promenite toliko da ne možete da se prepoznate, oči vam postanu staklaste, poput zombija. Kod mene je svaka depresija trajala po pet meseci – bez ustajanja, uz gledanje u jednu tačku. Tuširala bih se samo ako me mama nagovori. To je bio moj život.“ - dodaje.

Olakšanje nakon istine – ali i suočavanje sa realnošću

Za razliku od Srdane, kod Ivana Kanape dominantna je bila manična faza, koja ga je dugo držala u iluziji da se radi o nečemu što je deo njegove ličnosti, a ne poremećaj koji zahteva lečenje.

“Ja sam tip kod kojeg je manija izraženija od depresije. Jaka manija kod mene prelazi u psihozu, dok su depresivne faze blaže. Do svoje 17. godine nisam bio svestan šta se dešava, tada sam iz manije upao u psihozu i iz tog perioda imam samo 'fleševe'. Tek sa 22 godine sam shvatio da imam bipolarni poremećaj i to saznanje mi je donelo olakšanje. Konačno sam mogao da objasnim svoje ponašanje iz detinjstva kojeg sam se sećao.“

Saznanje o dijagnozi za njega nije bilo kraj problema, već početak razumevanja i kontrole nad sopstvenim stanjem.

„Hodate, a osećate kao da letite“ – opasna zavodljivost manije

Ivan detaljno opisuje kako manija izgleda iznutra, naglašavajući koliko lako može da zavede i odvede u stanje potpune psihoze.

“Kod mene manija napreduje postepeno, sve dok ne preraste u psihozu. Prvi znak je gubitak sna – jednostavno prestanem da spavam i jedva čekam jutro. Budim se u pet sati i odmah krećem u dan, prepun života. U toj fazi vas svi vole, stalno ste u razgovoru sa ljudima, harizmatični ste. Međutim, kada nastupi prava psihoza, gubim se; onoga što sam tada radio, danas se uopšte ne sećam.“

Opis euforije dodatno pokazuje koliko je granica između „dobrog“ i opasnog tanka:

“Dok sam bio u toj pozitivnoj maničnoj psihozi, moje rečenice su bile toliko brze da su ljudi mislili da sam potpuno izgubio razum. To je euforija koja često vodi i u neku vrstu religijskog zanosa. Meni i danas nije jasno kako ljudski mozak može, bez ikakvih supstanci koje bi udarile na neurosistem, da postigne takvo stanje blagostanja – da dok hodate, imate osećaj kao da letite. To je neverovatan intenzitet.“

Terapija kao sidro između dva ekstrema

I pored svega, poruka koju šalju i stručnjaci i oni koji žive sa ovim poremećajem jeste jasna – stabilnost je moguća, ali ne dolazi sama od sebe. Ona zahteva terapiju, disciplinu i stalno praćenje.

“Jedan doktor me je vratio u život. Nakon perioda u kojem sam pio mnogo lekova, sada sam na apsolutnom minimumu terapije. Ipak, ona mora da postoji. Terapija je ključ stabilnosti i jedini način da se ovi ekstremi drže pod kontrolom.“

U toj rečenici sabrana je suština borbe sa bipolarnim poremećajem – između tame i euforije postoji tanka linija, a jedini način da se na njoj ostane jeste kontinuirana borba i podrška koja ne sme da izostane.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi