Guglao sam ime svog davno izgubljenog oca. Stomak mi se prevrnuo kada sam video šta je uradio

U potrazi za odgovorima koji su ga pratili čitav život, jedan muškarac odlučio je da konačno ukuca ime svog davno izgubljenog oca u internet pretragu. Ono što je pronašao pretvorilo je radoznalost u šok i otvorilo priču koja liči na filmsku dramu — o odrastanju bez roditelja, bolnim istinama, porodičnim tajnama i neočekivanom susretu sa sopstvenom prošlošću. Ovo je njegova lična ispovest o čoveku kojeg je godinama zamišljao kao heroja, a koji se pokazao kao tragična senka života kakav nikada nije želeo da vodi.

"Veći deo života pretvarao sam se da me nije briga što ne znam svog oca. Ali jeste me bilo briga. Mnogo."- počinje svoju životnu priču muškarac za HuffPost. 

"Godinama sam imao jednu njegovu fotografiju. Imao je 17 ili 18 godina, bez majice, na kauču u nečemu što je ličilo na pretrpan stan. Na stolu je bila činija sa pahuljicama, ali i flaša votke, pa nisi mogao da znaš da li je jutro ili popodne. Kasnije sam saznao da su se njemu dani često stapali, pa je moglo biti i jedno i drugo. Na fotografiji nosi slamnati šešir i ima lukav mali osmeh, gleda pravo u kameru tim svetlim, gotovo safirno plavim očima. Čak i na toj izbledeloj fotografiji — sijale su.

Fotografija je negde nestala, ali slika nikada nije otišla iz mog sećanja. Nije nestala ni želja da razumem čoveka sa nje.

Godine 1982. imao sam 12 godina. Moja mama i čovek koji će postati moj usvojitelj angažovali su privatnog detektiva da pronađe mog biološkog oca. Trebao im je da potpiše odricanje od roditeljskih prava kako bi usvojenje moglo da bude završeno.

On je to učinio. Rado. Nije se borio i, očigledno, nije oklevao. Detektiv je rekao da ima novu bebu devojčicu i da je spreman da počne iznova. Potpisivanje odricanja od mene za njega je bila samo papirologija — i način da izbegne alimentaciju.

Ilustracija

 

I tako sam, odjednom, znao tri stvari:

 - Moj otac nije mrtav.
- Negde imam sestru.
- On me nije želeo.

Mislim da sam tada počeo naglas da govorim da me nije briga. Bilo je lakše da se pretvaram da ga nikada nisam ni želeo. Ako ja njega nisam želeo prvi — ja sam pobedio. Bar sam tako govorio sebi.

Ali sam razmišljao o njemu. Mnogo.

Razvio sam igru. Posmatrao bih ljude na aerodromima ili u tržnim centrima i pitao se: Da li je to moj otac?

Godinama sam imao isti san. Zvao bi me telefonom i razgovarali bismo kao što sam zamišljao da razgovaraju pravi otac i sin. Onda bi se iznenada promenio. Zaboravio bi ko sam ili bi se naljutio i pitao zašto ga zovem. U jednom trenutku sam naučio da se probudim pre nego što dođemo do tog dela. Kasnije sam naučio i da se u snu ne javim na telefon. Jednog dana, snovi su prestali.

Nikada nisam bio zaista ljut na njega — sve dok nisam postao otac. Kada se rodila moja ćerka, shvatio sam da nemam pojma kako da budem tata. Kada je došao moj sin, pogodilo me još jače. Nisam imao uzor, nikakav nacrt. Morao sam sve da shvatam sam, usput, i zbog toga sam ga prokleto zamerao. Prvi put u životu bio sam ljut na njega. Zaista ljut.

Ipak, ostao sam radoznao.

Kada se pojavio internet, počeo sam da ga tražim — noćne pretrage koje nisu vodile nikuda.

Onda sam jedne noći, godinama kasnije, video na televiziji čoveka sa istim imenom kao moj otac. Bio je premlad da bi bio on, ali je to ponovo pokrenulo želju da tražim.

Stomak mi se prevrnuo

Ukucao sam njegovo ime u Guglu i pojavila se evidencija u registru seksualnih prestupnika. Stomak mi se prevrnuo.

Ime je bilo isto kao njegovo, ali datum rođenja se razlikovao za godinu. Nisam želeo da kliknem na fotografiju. Nadao sam se da nije on. Ali sam kliknuo.

Bio je to on. Stariji. Krupniji. Pomalo ćelav. Ali oči su bile iste — plave.

Bio je označen kao „nasilni seksualni prestupnik“ i tražen zbog kršenja uslovne slobode. Poslednja poznata adresa: ulice Los Anđelesa.

To je bilo gore od svega što sam zamišljao. Čovek koga sam romantizovao kao lutalicu ili neshvaćenog buntovnika bio je zapravo… slomljen. Moguće opasan. Sigurno izgubljen.

Poslao sam link majci.

„To je on“, napisala je. „Ali nemoj nikada pomisliti da to znači da ćeš postati kao on. Ti nisi on.“

Ilustracija

Nisam o tome ni razmišljao. Ali trebalo mi je to da čujem.

Šta je uradio? Koga je povredio? Da li je devojčica za koju sam čuo bila žrtva? Ako jeste, onda sam i nju izneverio — tu sestru koju nikada nisam upoznao, ali sam se oduvek osećao zaštitnički prema njoj.

Tada sam prestao da tražim njega. Počeo sam da tražim nju.

DNK testovi su postajali popularni, pa sam uradio jedan za sebe i svoju decu. Rezultati su me iznenadili: ne samo poreklo, već ljudi. Rođaci. Pravi.

Odmah ispod moje mame i moje dece bio je podudaranje: polubrat. Zatim još jedan. Zatim dve sestričine. Pa još nekoliko veza. Svi privatni nalozi.

Pisao sam im i tražio tragove na Fejsbuku. Jedan rođak je odgovorio. Njegov otac bio je brat mog oca.

I onda… pronašao sam sestru.

Zvala se Kristi. Bila je najstarija od troje dece, uključujući dvojicu braće koji su se pojavili u DNK testu. Nijedno od njih nikada nije čulo za mene.

Kristi i ja smo tog prvog dana neprestano razmenjivali poruke. Ja sam čekao 40 godina da je nađem. Ona je tek tada saznala da postojim.

Tužna spoznaja

Rekla mi je da je naš otac bio prisutan u njenom ranom detinjstvu. Radili su karnevalske igre i živeli u Južnoj Kaliforniji.

Onda je došla tragedija: njena mala sestra umrla je od sindroma iznenadne smrti odojčadi. Naš otac je pokušao da je spase tako što ju je odveo u bolnicu, ali policija je već čekala. Zbog nesporazuma u panici dok je pokušavao da pozove pomoć, vlasti su pomislile da ju je povredio i uhapsile ga dok je pokušavao da je unese u hitnu pomoć.

Kristi kaže da nije povredio sestru, ali nije bilo važno. Beba je bila mrtva i šteta je bila učinjena. Tada se sve raspalo.

Saznao sam da je, iako je ranije koristio drogu, ona tada postala veliki deo njegovog života. Da bi je finansirao, okrenuo se sitnim krađama i provalama.

Poslednji udarac dogodio se jedne noći na karnevalu. Kako je sestra kasnije čula, naš otac je slučajno dotakao grudi jedne tinejdžerke. Ona i majka su se vratile s policijom. Uprkos tvrdnjama njegove žene i drugih da je to bila nesreća, uhapšen je zbog seksualnog napada. Priznao je krivicu da bi izašao iz zatvora i ponovo došao do droge. Postao je registrovani seksualni prestupnik. Ubrzo je nestao.

Kada sam pronašao Kristi, niko ga godinama nije video niti čuo za njega.

Kristi me je primila u svoj život, ali bilo je teško. Ličio sam na njega. A ja sam želeo da pričam o njemu. Za nju je to značilo otvaranje rana. Čovek kog sam ja tražio bio je njena trauma.

Poruke su se proredile. Zatim prestale.

Razumem to sada.

Godinama kasnije javila se opet. Naš otac je umro u staračkom domu u Kaliforniji. Imao je 73 godine. Umro je sam.

Kristi i ja smo kasnije obnovili odnos, sporije. Još se nismo sreli uživo. Ali ponosan sam na nju. Ona je divna majka.

Iako nikada nisam upoznao oca, mnogo sam naučio od njega — uglavnom šta ne treba raditi.

Nikada nisam napustio svoju decu. Bio sam tu. Na svakom prvom i poslednjem školskom danu. Na svakoj utakmici. Svemu.

Ako ne zbog toga što sam znao kako je nemati oca, možda bih nešto propustio. Ali nisam.

Kasnije sam preko DNK testova pronašao još troje njegove dece. Ukupno nas je sedmoro.

Nas četvoro smo se pitali kakav je zaista bio. Troje nikada nije ni imalo priliku da se pita.

Oni koji su ga poznavali morali su da žive sa istinom.

Sada shvatam: ponekad smo uvereni da nam je nešto potrebno i osećamo strašan gubitak kada to ne dobijemo.

Ali ponekad — taj gubitak je dar.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi