Bez odobrenja, bez pravde: 26 godina od NATO agresije

Agresija NATO-a na Srbiju, tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, započela je 24. marta 1999. godine u večernjim satima, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana bombardovanja poginulo je oko 2.500 civila, uključujući 89 dece, kao i 1.031 pripadnik vojske i policije. Povređeno je oko 6.000 civila, među kojima je bilo i 2.700 dece, dok se 25 osoba vodi kao nestalo.

Kao razlog za napad na SRJ navodila se humanitarna kriza na Kosovu i Metohiji, a naredbu za početak operacije izdao je tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana američkom generalu Vesliju Klarku. Povod za vojnu intervenciju bili su događaji u Račku i neuspešni pregovori u Rambujeu i Parizu. Pošto je Skupština Srbije odbacila mogućnost prisustva stranih trupa, NATO je pokrenuo vazdušne napade.

Na Kosovu i Metohiji u to vreme delovala je takozvana Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), koja je sprovodila niz terorističkih akcija protiv pripadnika bezbednosnih snaga i civila, kako srpskih, tako i albanskih.

Prvi napadi dogodili su se 24. marta oko 19.53, kada su pogođeni objekti u Prokuplju, a zatim i Priština, Kuršumlija, Batajnica i Straževica. Napadi su izvođeni sa brodova u Jadranskom moru i iz više baza u Italiji, Zapadnoj Evropi i SAD.

Profimedia

Tokom 11 sedmica gotovo da nije bilo mesta u Srbiji koje nije bilo pogođeno. NATO je izveo preko 2.300 udara, ispalivši 22.000 tona projektila, uključujući i zabranjene kasetne bombe i municiju sa osiromašenim uranijumom. Prema srpskim izvorima, zabeleženo je preko 18.000 NATO preleta, dok NATO navodi ukupno 38.004 misije, uključujući borbene i izviđačke.

U bombardovanju su teško oštećeni i uništeni brojni infrastrukturni i civilni objekti: oko 25.000 stambenih jedinica, više od 600 kilometara puteva i pruga, 14 aerodroma, 19 bolnica, 69 škola, 176 kulturnih spomenika i 44 mosta, od kojih je 38 potpuno uništeno. Uništen je i znatan deo elektroenergetske infrastrukture. Rafinerije u Pančevu i Novom Sadu su gađane, što je izazvalo ozbiljne ekološke posledice. Po prvi put u istoriji, NATO je navodno koristio i grafitne bombe kako bi onesposobio elektrodistributivnu mrežu.

Među posebno teškim napadima izdvajaju se bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 7. maja i zgrade RTS-a 23. aprila, kada je stradalo 16 ljudi. Zgrada Televizije Novi Sad takođe je uništena 3. maja, na Dan slobode medija.

Procene materijalne štete se razlikuju – tadašnja vlast govorila je o šteti od oko 100 milijardi dolara, dok je ekonomska grupa G17 procenila štetu na skoro 30 milijardi.

Iako je NATO tvrdio da nije pretrpeo gubitke, iz Beograda su stizali podaci o oborenim letelicama, uključujući američki F-117, poznat kao "nevidljivi" avion. Ostaci tih letelica čuvaju se u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Agresija NATO-a bila je planirana znatno ranije – prema svedočenju Veslija Klarka, pripreme su bile u toku još sredinom 1998. godine. U oktobru iste godine NATO donosi odluku o aktivaciji snaga, a ubrzo nakon toga potpisan je sporazum između Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka o smanjenju prisustva vojske na Kosovu i dolasku OEBS-ovih posmatrača. Uprkos tome, NATO je krajem januara 1999. objavio spremnost za vojnu akciju.

Pregovori u Rambujeu i Parizu, koji su predstavljeni kao pokušaji mirnog rešenja, faktički su postali uvod u bombardovanje, pošto delegacija SRJ nije prihvatila konačnu verziju sporazuma. Usledila je još jedna poseta Holbruka Beogradu, nakon čega je agresija otpočela.

Nekadašnji američki predsednik Bil Klinton kasnije je priznao da ni on ne bi potpisao uslove koji su postavljeni Beogradu. Sličan stav izneo je i Henri Kisindžer. Tokom NATO agresije, Međunarodni krivični sud u Hagu podigao je optužnice protiv tadašnjih najviših državnih i vojnih zvaničnika SRJ.

Profimedia

Bombardovanje je obustavljeno nakon što je 9. juna 1999. potpisan Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kojim je predviđeno povlačenje srpskih snaga sa Kosova i dolazak međunarodne misije UNMIK i mirovnih trupa KFOR. Poslednji NATO projektili pali su 10. juna, a istog dana Havijer Solana je naredio prekid napada.

Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, koja je formalizovala prisustvo međunarodnih snaga. Na Kosovo je raspoređeno 37.200 vojnika KFOR-a.

Vrhunac procesa bio je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, koje su priznale većinom zemlje koje su 1999. učestvovale u bombardovanju Srbije.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi