Obnavlja se mesto brutalnog stradanja: Da ne zaboravimo kako su nacisti i ustaše od Beogradskog sajmišta napravili logor smrti! (FOTO/VIDEO)

Na levoj obali Save u Beogradu nalazi se mesto na kome se desilo jedno od najvećih stradanja srpskog i jevrejskog naroda, logor Staro sajmište, koji je za vreme II svetskog rata nosio naziv Jevrejski logor Zemun.

Iako su ga stvorili nemački nacisti, veliku ulogu odigrala je i Nezavisna država Hrvatska, pod čijom se kontrolom i teritorijom tada nalazilo tada Beogradsko sajmište. 

Naime, NDH je Nemcima ustupila objekte i teritoriju sajmišta i time omogućila jedno od najcrnjih stranica u istoriji Beograda.

Zamišljen kao trgovačko mesto

Staro sajmište nekada se zvalo Beogradsko sajmište i formirano je 1937. godine kao prvi sajam u Beogradu. 

Ideja sajma je bila da u tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju stavi na mapu međunarodne trgovine, pa su u kratkom roku na 14 hektara podignuti mnogi paviljoni. Tako su  države poput Mađarske, Italije, Čehoslovačke, Turske i drugih odlučile da naprave svako svoj paviljon na sajmu kako bi sa Jugoslavijom razvijale ekonomske odnose. 

24sedam/Nenad Vujanović

Ali ulazak nacističke Nemačke i okupacija Jugoslavije zauvek će promeniti namenu ovog mesta.

- Nažalost već 1941. okupacijom Jugoslavije i njenom dezintegracijom ovaj deo je pripao Nezavisnoj državi Hrvatskoj koja je imala svoje granice na Savi. Nemci koji su bili u Beogradu morali su da nađu rešenje gde da interniraju Jevreje, Rome i Srbe a njihovo rešenje je bilo da to bude na Beogradskom sajmu, čiji paviljoni su bili opusteli. Za to su tražili dozvolu od NDH da uđu na teritoriju i oforme logor. Na taj način je logor Gestapoa oformljen na Beogradskom sajmištu - objašnjava za 24sedam Asja Drača Muntean, izvršna direktorka i kustoskinja Memorijalni centar Staro sajmište.

Logor je zapravo bio poznat pod imenom Jevrejski logor Zemun a naša sagovornica objašnjava da su u početku bile zatvarane jevrejske žene sa decom.

24sedam/Nenad Vujanović

- Logor je u prvoj fazi bio ženski logor, jer su Nemci pre toga muškarce Jevreje streljali u logoru koji danas zovemo Topovske šupe. Žene, deca pa i starci dolaze u ovaj logor i odavde posle nekoliko meseci boravka su odvoženi u smrt jednom napravom koju Nemce dovoze u Beograd. To je dušegupka, ili kamion-gasna komora - objašnjava ona.

Procena je da je između decembra 1941. i maja 1942. godine, dakle za nekih pola godine, oko 7.000 Jevreja internirano u logor a najmanje 6.380 ljudi stradalo je u stravičnim mukama. 

- U prvoj fazi logora svi Jevreji koji su dovedeni su stradali, njih oko 6.000, čime je nacistička Nemačka konstatovala da je jevrejsko pitanje u Srbiji rešeno. I to se smatra jednim od najvećih dela Holokausta za ovaj region - naglašava naša sagovornica.

Srbe zarobljavali kao radnu snagu

Međutim, nakon što su Nemci 1942. godine proglasili da su Jevreji uništeni, Beogradsko sajmište se pretvara u prihvatni logor. 

24sedam/Nenad Vujanović

- Taj logor internira pre svega Srbe, kao i neke neistomišljenike nacista. Najviše je bilo Srba iz Bosne, ali i drugih delova okupirane Srbije. Njih šalju u ovaj logor sa namerom da budu poslati u druge logore po Evropi kao radna snaga - naglašava ona. 

Srbi umirali na putu ka drugom logoru

Drača Muntean kaže da su uslovi u logoru bili očajni, a da su logoraši bili prebijani.

- Nedostajalo je hrane, lekova, vladale su razne bolesti. Tako da nije bilo mnogo radno sposobnih za slanje, ali su ti transporti išli. Preko 30.000 zatvorenika je bilo u prihvatnom logoru, od koji je jedna trećina stradala - objašnjava ona.

Inače, kustoskinja kaže da su zatočenici slati i u Norvešku u logore, a da niko od njih nije preživeo. isto kao i u drugim logorima u Nemačkoj.

A koliko je sve bilo strašno govori i činjenica da su transporti iz Sajmišta do drugih logora po Evropi trajali po 5-6 dana. Za to vreme logoraši bi bili zatvoreni u tovarnim vagonima, bez hrane i vode, pa većina njih nije ni stigla do svoje destinacije.

- U periodu prihvatnog logora je stradalo preko 10.000 Srba, a logor je imao preko trideset hiljada zatočenika - rekla je ona. 

Što se tiče romske populacije, Romi jesu internirani ali deo njih je pušten jer su opštine garantovale da oni imaju stalno prebivalište što je bio uslov da budu pušteni.

- Tako da je u tom periodu oko 300 Roma stradalo, ali mi istražujemo dalje i verovatno će se ovi brojevi menjati kako napreduju istraživanja - objasnila je ona.

Pakleni paviljoni 

Inače, najveći paviljoni koji su postojali su bili "jugoslovenski paviljoni" sagrađeni oko centralne kule. 

- Najveći je bio paviljon broj tri, koji danas ne postoji. On je bio idealan za smeštaj zatvorenika. Imao je krevete na sprat, nije postojalo grejanje, uslovi su bili nehumani a bilo je dosta pacova, buva. Vladao je više puta pegavi tifus, a ljudi su umirali u najgorim mukama. Danas su pored centralne kule ostali italijanski, čehoslovački, mađarski i turski paviljon, kao i zadužbina Nikole Spasića - objasnila je Drača Muntean.

Inače, postoji veliki broj sećanja logoraša koji su preživeli a postojala su i pisma. Najpoznatija su ona Hilde Dajč, koja je pisala svojim drugaricama iz logora.

Dan logoraša

Kustoskinja je opisala i kako je izgledao logorski dan. Dan logoraša je počinjao rano smotrom i tu se vršila selekcija. Neki su  slati na rad, a neki bi završili u mađarskom paviljonu gde su vršena mučenja i streljanja.

Zapravo, svaki paviljon je imao svoju svrhu. Tako je u jednom bila mrtvačnica i kupaonica, dok je ovaj paviljon bio najizolovaniji od svih pa je zato i služio za mučenje i ubijanje logoraša kako oni iz drugih paviljona ne bi mogli da čuju vrištanje i urlike mučenih ljudi.

Ipak, svi su znali da koga odrede da ide tamo, on se više ne vraća. Što se tiče onih koji su odlazili na rad, naša sagovornica objašnjava da je tu bilo raznih vrsta poslova.

- U početku su oni odvođeni brodom na jedno ostrvo na Dunavu, gde je vršena seča drva. To je jedan od najmučnijih perioda logoraša jer je njih mnogo stradalo na tom ostrvu. Bilo je i besmislenog rada kao što je pomeranje kamenja u logoru. Samo da zatvorenici nešto rade. Inače, bilo je različitih vrsta mučenja koja su svakodnevno smišljana za logoraše. Recimo terali su ih da skidaju majice leti da bi dobili opekotine. Obroci su bili oskudni, a iz memoara vidimo da je bilo dana bez ikakvih obroka. Oboljevali su od bolesti koje se prenose vašima i buvama, pegavi tifus je vladao u više navrata. Hrana nije bila za jelo. Uglavnom je doturano trulo meso sa namerom da se smanji broj zatvorenika. Ali ljudi su bili gladni, pa čak i znajući da je to nešto od čega će umreti, jeli su. Bilo je pokušaja eksperimenata određenih vakcina koje je nacistička Nemačka tada proizvodila za razne druge potrebe - objašnjava naša sagovornica.

Ali ne samo da su mučili zatvorenike, nego su ih fašisti terali da muče jedni druge.

- Postojale su batine od drveta kojima su zatvorenici morali da tuku novopridošle zatvorenike. To je bila neka vrsta inicijacije pod pretnjom smrću. Nije bilo ni vode, pili su iz bara, svu travu iz logora su pojeli... tako da su to vrlo tragični momenti - ispričala je ona.

Kraj logora

Konačno zatvaranje logora desilo se nakon savezničkog bombardovanja Beograda u aprilu 1944. godine.

24sedam/Nenad Vujanović

Naime, u bombardovanju su srušeni najveći paviljoni za zatvorenike što je dovelo do njegovog konačnog zatvaranja u julu iste godine. 

Međutim, ustaše NDH su se vratile u logor i nastavile da muče preostale zatvorenike sve do zvaničnog napuštanja logora. Većina Nemaca koji su vodili logor su izvedeni pred sud. 

Ipak, komandant logora Herbert Andorfer i njegov zamenik Edgar Enge, osuđeni su na kratke kazne u Zapadnoj Nemačkoj i Austriji a mnogi od žrtava nikada nisu dočekali pravdu.

BONUS VIDEO

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi