Ispovest muzičara za sahrane: Svirao sam na sahrani Mande, Bate, Madžgalja.. ali za poslednju pesmu majci skupljao sam snagu 2,5 godine!
10.03.2023 | 20:20
Aleksandar Petraš skoro 40 godina svira na sahrana gotovo svaki dan, ali još uvek mu teško padaju neki trenuci
Copyright Foto Kristina Popović
Aleksandar Petraš je muzičar za sahrane i šef Beogradskog duvačkog pogrebnog orkestra, a ovim poslom bavi se oko 40 godina. Bavljenje muzikom mu je porodična tradicija, a svoju karijeru muzičara za sahrane započeo je, zapravo, nakon što je završio vojnu muzičku školu i svirao u vojnom orkestru. Između ostalog, i na sahranama!
- U Beogradu i drugim gradovima Srbije postojali su orkestri za civilne sahrane i činili su ih, uglavnom, vojni muzičari pa čak i iz policijskog orkestra. Sem sahrana ne sviram ništa, jer nemam vremena za nešto dodatno pošto celog sebe dajem upravo u ovo - kaže on i dodaje da, ipak, ima i kolege koje sviraju po svadbama ili pozorištu.
Za njega su sahrane jedna vrsta svečanosti i koliko god bile tužne, prema njima i pokojniku se treba odnositi na poseban način. On svira gotovo svaki dan, a često sa orkestrom ide po čitavoj Srbiji.
Objašnjava da svi koji sviraju u njegovom orkestru su i pre dolaska svirali sahrane, i da im je mnogo lakše podneti da to rade nego nekim mladim muzičarima "koji za to nemaju želudac". Ono što je zanimljivo jeste da su u njegovom orkestru samo profesionalni muzičari.
- Oni su završili srednju muzičku školu ili akademiju. To je nebitno, ali ne može da se desi da neko u mom sastavu bude čisto radi broja. Svi su školovani i profesionalni muzičari. Sviramo iz nota, ne sviramo napamet ili da se "pokrivamo". Imamo repertoar koji sviramo već dugo. Ako traže neke posebne pesme, ako nemamo note onda ih napišemo, angažujemo se oko toga... Onda to moramo i da uvežbamo da bi to zvučalo kako treba - priča Petraš.
Nema improvizacije, sve mora biti dostojanstveno
Dodaje da kod ovakvih nastupa nema improvizacije, pogotovo što se svira napolju i u svim muzičkim uslovima.
- Znate kako se snimaju albumi u studijima, pa ponavljanje, filteri ovi, pa oni... toga kod nas nema. Mi sviramo uživo, to je taj trenutak i nikada se više neće ponoviti. Što se tiče svirki po svadbama to mora da ječi i dreči, nebitno kako zvuči. Ovde ne! Mora da bude prigodno, jednako, ne sme niko da štrči. Mi se slušamo i onda to može da zvuči lepo i dostojanstveno - kaže Petraš.
Zanimljivo je da probe nemaju jer svaki dan sviraju, a ako se sviraju pesme koje obično ne sviraju sastanu se dan-dva ranije da bi uvežbali. Dodaje da se na sahranama uglavnom svira 20 do 30 pesama koje se obično "vrte".
- Sviramo pogrebne marševe ili starogradske romanse. Ako smatram da naš orkestar ne može da iznese neku pesmu, pogotovo ako su neke pesme koje su kao recitovanje, onda tražimo neku zamensku pesmu - kaže on i dodaje da što se tiče broja pesama koje odsviraju na sahrani pravila nema.
- Sve zavisi od daljine kapele i grobnog mesta. Može da bude jedna pesma, a može i sedam. Sviramo iznošenje iz kapele do vozila, onda kada krene povorka sve vreme do grobnog mesta i ako ima opela, posle njega ponovo sviramo. A što se tiče seoskih sahrana tamo zavisi da li se kreće iz crkve, kapele ili kuće. Ako se ide od kuće, onda sviramo dvadesetak minuta pre početka sahrane a onda sve vreme usput od kuće, do crkve i direktno do groblja, a onda prilikom spuštanja u grobnicu - kaže on.
Najviše traže "Tiho noći..."
Što se tiče pesama koje se najviše traže, Petraš objašnjava da se prilikom spuštanja najčešće traži "Tiho noći, moje zlato spava".
- Nekada su se svirali samo pogrebni marševi, ali poslednjih petnaestak godina su krenuli da traže starogradske pesme pa i klasične kompozicije. Tako je jedno vreme na Novom groblju zaređalo da svirmo "Bolero" bukvalno svaki dan. Onda naiđe trenutak da sviramo "A sad adio" svaki dan... - kaže on.
Zanimljivo je da ako je pokojnik imao neku želju, obično se svira prilikom spuštanja u grobnicu.
- Može da se desi i da sviramo tu pesmu na početku, kada krene povorka, ali sigurno se svira prilikom spuštanja - objašnjava Petraš.
Dodaje da mu se dešavalo da od klijenata dobije čitav repertoar za sahranu ili pošalje 15 pesama, a može da se izvede šest.
- Desilo se i da kažem da nešto možemo da sviramo a nešto ne možemo. Niko se ne ljuti. Jednostavno shvate ljudi da ne može ni da se stigne da se sve odsvira - objašnjava on i dodaje da se dešavalo i da mu naruče veselije pesme, prilikom čega on proba da objasni da groblje nije mesto za to.
A ponekad ne sviraju određene delove pesama.
- Recimo, kod "Marša na Drinu" ne svira se kolo na kraju. Isto je i kod pesme "Svilen konac". A i sami ljudi kažu bez toga da se svira - kaže on.
Obično plaču, ali bilo je i pesme
Uprkos tome što se ovim poslom bavi oko 40 godina dodaje da u psihi sve ostaje, koliko god želeli da se distancirate od svega.
- Nije ni malo lako. Pogotovo što ja ulazim u kapelu, izjavljujem saučešće porodici... Nije jednostavno, ali gledate na sve načine da uradite taj posao kako treba i kako ta osoba zaslužuje - objašnjava on.
Kada počnu da sviraju, često okupljene pesma podseti na pokojnika pa dođe i do emotivnih reakcija, najčešće plača, narikanja... Zanimljivo je da se sem plakanja dešava čak i da okupljeni zapevaju na sahrani.
- Pre nekoliko godina sam svirao sahranu i tražili su "Tiho noći". I odjednom su svi počeli da pevaju oko mene. A dešava se često da pitaju da angažuju nekoga ko će da otpeva neku pesmu i onda moramo i da probamo. Obično se prilikom spuštanja kovčega otpeva neka pesma - kaže on.
Svirao na sahrani glumcima, političarima...
Petraš dodaje da ga najviše pogađaju sahrane dece. Seća se pre desetak godina sahrane kada su kovčega malog deteta nosili na rukama, a ne u vozilu.
- Nečega se sećate više, nečega manje. Gledate da potisnete i da ne razmišljate - kaže on.
Inače, svirao je na sahranama mnogih poznatih ličnosti ali ispraćaji dva glumca su mu posebno teško pali.ž
- Od političara svirali smo na Đinđićevoj sahrani. Onda Bati Živojinoviću, Draganu Nikoliću, Mandi, Madžgalju, Gruu... Posebno teško mi je bilo da sviram na Mandinoj sahrani, pogotovo što sam ga znao lično. I bilo mi je od Bate Živojinovića, zato što je supruga tražila da se svira pesma koju nikada nisam čuo "Lulela je Jana". Uspeli smo i da napišemo note i to spremimo - dodaje on.
Na pitanje da li je nekada razmišljao da odustane, kaže da je to bilo kada je trebalo da izađe iz vojnog orkestra i ode u penziju.
- Tada sam pričao da to što sam svirao sahrane u vojnom orkestru, da se više nikada neću baviti time. Ali nikada ne reci nikad. Posle više nisam razmišljao o tome. Imam svoj cilj, plan i od početka sam imao viziju kako to treba da izgleda - objašnjava ovaj muzičar.
Zanimljivo je da mu je i ćerka muzičar, ali kaže da se "ona grozi toga i ne bi nikada svirala, ni za kakve pare".
Petraš se nada da će ona, kao violinistkinja, otići nekim drugim putem ali ne isključuje mogućnost jer muzičari moraju da na više mesta rade kako bi imali dovoljno za život.
Nažalost, morao je u životu da svira i na sahranama svoje rodbine i porodice.
- Pre neki dan je bilo tri godine otkako mi je majka umrla. Kada sam počeo da sviram, tražila je da jednog dana kada umre ja sviram "Tišinu". I ja sam sve to, kao, odlagao... Međutim, kada je došao taj dan sahrane, truba je bila tu, ali nisam mogao da sviram. Bio je dogovor sa jednim od kolega da će on odsvirati u moje ime. Nisam mogao. Verujte mi da tek pre jedno tri meseca sam uspeo da skupim snagu i mogao da odsviram. Dakle, više od 2,5 godine - kaže on.
BONUS VIDEO