Bio je "smrtno zaljubljen u Srbiju": Na današnji dan vojvoda Tankosić položio život braneći našu zemlju
Živeo je svega 35 godina, ali je za to vreme uspeo da ostavi dubok trag u istoriji srpskog naroda, koji je tako silno voleo
Na današnji dan, 1915. godine, od posledica ranjavanja umro je Vojislav Tankosić, major srpske kraljevske vojske, četnički vojvoda i jedan od osnivača Crne ruke. Njegovo ime danas nije ni blizu poznato Srbima, s obzirom na to koliko je ovaj čovek zadužio naš narod i državu za vreme svog kratkog ali veoma burnog života.
Odmalena zadojen srpskom nacionalnom idejom
Vojislav se rodio u selu Ruklada, nedaleko od Uba, kraj reke Tamnave u Valjevskom srezu, a prema poznatim podacima, njegovi preci vode poreklo iz Bosne ili Krajine. Kao datumi njegovog rođenja navode se 11. i 29. septembar i 16. oktobar 1881. ili 1880. godine.
Tankosić je odmalena bio zadojen srpskom naconalnom idejom i netremice je slušao očeve gusle kraj ognjišta u rodnom selu. Odrastao je u vreme kada se nacionalna svest Srba sve više budila i uobličavala preko raznih nacionalnih organizacija i kada je svima bilo jasno da se približava vreme ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva.
Nakon što je završio osnovnu školu, porodica se preselila u Beograd, a Vojislav je upisao Drugu beogradsku gimnaziju, iz koje kasnije ispisao. U Vojnu akademiju upisao se 1899. u 32. klasi, da bi je završio 1901, posle čega je kao vodnik bio raspoređen u Šesti pešadijski puk “Kralj Karol”. Sa 15. klasom završio je i Višu školu Vojne akademije.
Pročitajte još:
Druženje sa Apisom i formiranje Crne ruke
Ubrzo je upoznao Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa kojim je postao veliki prijatelj i jedan od osnivača organizacije "Ujedinjenje ili smrt", poznatije kao Crna ruka. Obojica su bili izrazito nacionalno opredeljeni i, što je još važnije, spremni da ličnom žrtvom rade za dobro Srbije i srpstva.
Wikipedia
Tako je došlo i do Majskog prevrata, kada je grupa oficira okupljena oko Dimitrijevića i Tankosića odlučila da svrgne dinastiju Obrenovića, smatrajući da kralj Aleksandar ne radi u najboljem interesu zemlje. Da li je to bio dobar potez, danas raspravljaju istoričari, ali je sigurno da su oficiri delovali iz ubeđenosti da rade u interesu Srbije.
Tankosić je komandovao vodom koji je streljao braću kraljice Drage, na koje je vojska bila ogorčena zbog navodne protekcije i rapidnog napredovanja u službi.
Četovanje u Staroj Srbiji
Krajem 19. veka na teritoriji Raške, Kosova i Metohije i Makedonije teror Turaka i Albanaca prema srpskom stanovništvu postajao je sve učestaliji. Paljenje sela, silovanja, ubijanja čitavih porodica postali su gotovo svakodnevica.
Narod se spontano organizovao u čete, po ugledu na nekadašnje hajduke, ali u borbama nisu imali značajnijih uspeha. Zato su se lokalne srpske vođe često obraćale Beogradu za pomoć, ali je ona izostajala sve do 1903. godine, kada počinje organizovana četnička akcija.
Wikipedia
Tankosić se odmah priključio pokretu i kao školovan oficir, vojnim i obaveštajnim znanjem, dosta pomogao tamošnjim Srbima. Obučavao je i naoružavao dobrovoljce koji su bili oduševljeni njegovim ratničkim veštinama.
Kada su započele otvorene borbe između Turaka, srpskih, bugarskih i albanskih snaga, Tankosić se aktivno uključio u borbu. Tada se proslavio kao jedan od najodvažnijih komitskih vojvoda, što mu je donelo i slavu u narodu. Hrabro držanje i ratne zasluge donele su mu i Orden Karađorđeve zvezde.
Jedan od njegovih četnika je kasnije o Tankosiću zapisao: “Prosto, moraš da ga voliš i poštuješ zbog bistrine shvatanja stvari, volje, odlučnosti i hrabrosti. Poštovan je među komitama kao niko. Nije bilo nijednog njegovog četnika koji ne bi položio život za njega. Bio je strateg i organizator Garibaldijevog kalibra.“
Po povratku u Srbiju, Tankosićev temperament i nacionalna osećanja nisu mu dali mira. Po prirodi prgav, ali i pravdoljubiv, on je sa svojim četničkim borcima zavodio red u Beogradu. Proganjao je kradljivce i korumpirane političare prema kojima se ponašao kao prema svojim neprijateljima. Često se govorilo da je Beograd tog vremena bio najbezbedniji grad u Evropi, upravo zbog Tankosićevih ljudi koji nisu dozvoljavali nikakav kriminal.
Šamarao Čerčila zbog vređanja Srba
Iz tog vremena ostala je anegdota o njegovom susretu sa budućim premijerom Velike Britanije, a u to vreme dopisnikom iz Burskog rata, Vinstonom Čerčilom. Naime, Tankosić je saznao za Čerčilov članak u kome je s puno prezira govorio o Srbima. Prema ovoj legendi, prevod tog teksta je, sav ljutit, naglas u kafani čitao Vojislav, i tom prilikom se pred prisutnima zakleo da će se, ako mu se za to pruži prilika, osvetiti dotičnom novinaru: “Stoka jedna! Ako se tog Vinstona ikada dočepam, sve ću klevete da mu naplatim!”
Wikipedia
Godinu dana kasnije, po završetku rata, Vinston Čerčil se Orijent ekspresom, od Carigrada preko Beograda, vraćao u Englesku. Voz je u beogradskoj železničkoj stanici boravio nekoliko sati, pa je Čerčil odlučio da se prošeta gradom i malo osveži. Neki poručnik uspeo je da pronađe Voju u kafani “Zeleni venac” i da mu javi za gosta u Knez Mihailovoj ulici.
Tankosić je ubrzo pronašao Čerčila u pomenutoj kafani. Prema priči, on ga je psovao, šamarao i zapretio mu da se ne šali glavom da ikada više tako piše o srpskom narodu. Prestravljeni Čerčil je uz zvanično izvinjenje i policijsku zaštitu potom ispraćen do železničke stanice.
Započeo Prvi balkanski rat
Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, Tankosić je formirao četničku školu u Prokuplju u kojoj su pripremani dobrovoljci za izvršavanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Širio je mrežu u Bosni i Hercegovini i regrutovao je dobrovoljce za sukob koji se smatrao neminovnim. To je, međutim, bilo u suprotnosti sa politikom srpske vlade, koja je želela da izbegne sukob sa Austrougarskom. Kada je Srbija 1909. godine priznala aneksiju, raspušteni su četnički odredi, ali će obuka koju su imali za vreme svog postojanja biti od velikog značaja tokom ratova koji su ubrzo usledili.
U Prvom balkanskom ratu Tankosić je komandovao Lapskim četničkim odredom. Ova jedinica je otpočela operacije u turskoj pozadini dva dana pre izbijanja rata kod karaule Merdare. Četničko-arnautska čarka razvila se u prvu bitku u Prvom balkanskom ratu.
Po svemu sudeći, Tankosić je samoinicijativno započeo rat, bez odobrenja nadležne komande, jer se Crna ruka pribojavala dogovora Turske i balkanskih saveznika koji bi odložio oslobađanje srpskih prostora. Tankosićevi četnici su vodili borbu tri dana, sve dok se nije uključila srpska redovna vojska.
Prvi svetski rat
Posle Sarajevskog atentata 1914. godine, kada je Gavrilo Princip ispalio hice na Franca Ferdinanda, austrougarska vlada je u ultimatumu upućenom srpskoj vladi smatrala Tankosića odgovornim za atentat, zbog čega je bio pritvoren u štabu Dunavske divizije I poziva. Njegova četa se ulogorila ispred zatvora, sa puškama u rukama, bombama i kamama oko pojasa, spremna za borbu do poslednjeg. Kako Austrougarska nije dostavila nijedan dokaz da je on organizator sarajevskog atentata, Tankosić je pušten 26. jula.
Wikipedia
Po izbijanju Prvog svetskog rata postao je komandant Dobrovoljačkog odreda u Beogradu, a naredbom vrhovne komande 1914. formirana su četiri četnička odreda, od kojih je jedan predvodio upravo Tankosić. Njegov Rudnički četnički odred poslat je u rejon Zvornika gde je uspešno odbio napade, a onda i prešao Drinu i krenuo u osvajanje, što je iznenadilo i Vrhovnu komandu.
Austrougari oskrnavili grob kako bi bili sigurni da je mrtav
Za vreme povlačenja srpske vojske 1915, kao komandant bataljona Tankosić je smrtno ranjen u Igrištu kod Velikog Popovića 31. oktobra. Od posledica ranjavanja, umro je 2. novembra 1915. u 35. godini u Trsteniku. Njegovi vojnici su ga odneli i zakopali tajno na Trsteničkom groblju, ali su Austrijanci ipak uspeli da ga pronađu, otkopaju i nakon ustanovljenja identiteta, slikaju leš, kako bi uverili javnost da je mrtav. Uz sliku groba i leša, objavljen je i tekst o tome kako je “došao kraj Voji Tankosiću”.
Wikipedia
Posmrtne ostatke prenela je njegova majka Milja, uz pomoć Udruženja srpskih četnika, i sahranila na beogradskom Novom groblju 1922. godine. Na nadgrobnom spomeniku su uklesani stihovi:
“Venac besmrtne slave
srpska ti vila plete,
nad tvojim grobom, Vojo,
komitske plaču čete.”
“Moja ljubav se zove Srbija”
O Tankosićevoj neizmernoj ljubavi prema svom narodu i zemlji najbolje govori anegdota, kada ga je majka jednom prilikom pitala kada će da se oženi.
Mladi Vojislav joj je odgovorio: “Majko, pa zar ti ne znaš? Ja sam već smrtno zaljubljen... Moja ljubav se zove Srbija.”
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari