Ekonomski bum i politički pad: Nasleđe Milana Stojadinovića u senci svetskog rata! (FOTO/VIDEO)

Na današnji dan, 1961. godine u Buenos Ajresu, preminuo je Milan Stojadinović. On je tokom svoje bogate političke karijere bio ministar finansija u tri navrata, ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, kao i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice.

Rođen je 1888. godine u Čačku, od oca Mihaila, sudije i advokata i majke Milice rođene Pavlović. Gimnaziju studije prava je završio u Beogradu 1910. godine, a usavršavao se tri godine u Nemačkoj, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. 

Printscreen/istorijskenovine

Četiri godine Prvog svetskog rata 1914-1918. proveo je pored Nikole Pašića, na Krfu i Parizu. Iz inostranstva se vratio u novu kraljevinu, kao generalni direktor Državnog računovodstva u Ministarstvu finansija. Ubrzo nakon položenog doktorata prava, postaje sa 32 godine profesor finansijskih nauka na Beogradskom univerzitetu.

Bio je ministar finansija u tri navrata (1922-1924, 1924-1925 i 1934-1935). Politički je bio aktivan u Narodnoj radikalnoj stranci kao član Glavnog odbora. 

Ekonomska vizija

Stojadinović je bio prvi premijer sa modernom ekonomskom vizijom, rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Sprovodio je politiku javnih radova, gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale i za te radove zaposlio oko 150.000 ljudi, dok je sitnim i srednjim seljacima ukinuo dobar deo dugova i tako povećao njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao za napredak industrije. 

Wikipedia

Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je rafinerija bakra u Boru, rafinerija olova u Trepči i aluminijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća, u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom. Izgrađene su nove električne centrale i novi dalekovodi. Osnovu teške industrije činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, sve i objedinjeno u okviru preduzeća „Jugostroj“. 

Wikipedia

Tada se počelo sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva „Sava“. Njegova vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938-1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije.

Mudra i suverena spoljna politika

Stojadinović je vodio politiku približavanja zemlje najmoćnijim državama tog sveta, balansirajući u interesu Kraljevine Jugoslavije. Za vreme premijerskog mandata potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Francuskom i pakt o nenapadanju sa Italijom, pokušavajući da u vreme pred Drugi svetski rat sačuva bezbednost Jugoslavije i mir u zemlji. Pored toga je sklopio s Bugarskom ugovor o "iskrenom i večnom prijateljstvu", kojim se ova odrekla pretenzija na Makedoniju, Caribrod i Bosilegrad. 

- Gospodo, jedan i po milion vojnika u budućem evropskom ratu rešiće rat. Gde se naših jedan i po milion vojnika budu stavili, na toj strani biće sigurna pobeda. Pa, čak, i ako ne bi ušli u rat, jedan i po milion vojnika, to je tako važan jedan faktor, da i posle svršenog rata mi ćemo trebati i pobednicima i poraženima - kazao je Stojadinović u Narodnoj skupštini 4. februara 1937.godine.

Nažalost, mnogi tada nisu shvatali težinu njegovih reči, što je naš narod i odvelo u najveće stredanje u njegovoj istoriji. Pokazalo se da je Stojadinović pravilo procenjivao situaciju u kojoj se naša zemlja tada nalazila, te se zato svim silama trudio da izbegne rat.

- Ja sam prirodno - radi zaštite interesa svoje zemlje - bio u dobrim odnosima s celim svetom, s direktorima centralne Evrope, kao i državnicima zapadnih demokratija. Tako sam 1937. zaključio Pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Italijom, a iste godine produžio Ugovor o prijateljstvu s Francuskom. U roku od četiri meseca, oktobar 1937 - januar 1938, učinio sam zvanične posete Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu – rekao je Stojadinović jednom prilikom.

Izolacija hrvatskog faktora

Na unutrašnjem planu, Stojadinović je shvatio da hrvatski faktor predstavlja najveću pretnju po stabilnost i jedinstvo tadašnje zemlje. Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ, poznata i kao Jereza) osnovao je 1935. godine i u nju su ušli pripadnici njegove bivše stranke, Jugoslovenska narodna stranka, Slovenska ljudska stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe. 

Printscreen/istorijskenovine

- Tadašnji predsednik vlade Milan Stojadinović je hrvatsko pitanje rešavao izolovanjem Hrvata. To je značilo da se srpska strana spoji sa Slovencima i muslimanima i na taj način izoluje Hrvate da ostanu usamljeni unutar zemlje. Na spoljnom planu, Stojadinovićeva strategija se zasnivala na približavanu Jugoslavije onim zemljama koje su najviše pružale podršku hrvatskim separatistima i tako ih uskratila za tu podršku. Ta politika je davala rezultate do predvečerja Drugog svetskog rata. Kada je bilo jasno da će rat izbiti, Britanci su smatrali da Jugoslavija ne može da vodi politiku blisku Nemačkoj i Italiji, da se to mora menjati i da je glavni preduslov rešavanje unutrašnjeg nacionalnog pitanja, odnosno zadovoljavanje Hrvata – ispričao je svojevremneo za 24sedam istoričar Srđan Graovac.

Printscreen/istorijskenovine

To je dovelo do smena na srpskom delu političke scene.

– Knez Pavle smenjuje Milana Stojadinovića, koji je bio zagovornik izolacije hrvatskog pitanja, i otvara mogućnost da se počnu pregovori o stvaranju hrvatske federalne jedinice, čime bi se njihovi apetiti nahranili. On i Britanci su smatrali da bi zemlja iznutra time bila ojačana i sposobna da se suprotstavi pritiscima Hitlera i Musolinija – ističe Graovac.

Borba za srpske nacionalne interese

Ubrzo posle stvaranja Banovine Hrvatske Stojadinović osniva Srpsku radikalnu stranku, u čijem programu je formiranje ove federalne jedinice okarakterisao kao državni udar, kojim je "ne samo od hrvatskih, već i od čisto srpskih krajeva stvorena država Hrvata. Ona je nazvana Banovina, ne u smislu dotadanje administrativne jedinice, već u državno-pravnom smislu, kao nastavak nekadašnje polusamostalne hrvatske države sa teritorijalnim proširenjem kao nikada dotle u istoriji." 

Printscreen/istorijskenovine

Ne odričući se ideje jugoslovenstva, SRS je kao svoj neposredan cilj postavila "ujedinjenje svih Srba." 

Stojadinovićevi radikali su bili protiv Banovine Hrvatske zbog toga što se njenim stvaranjem Srbija lišena čitave morske obale izuzev teško pristupačnog dela od Boka kotorske do Bojane. U programu SRS tražio se povratak na staro stanje i, pošto se omeđuju nacionalne teritorije, treba da se ujedine sve srpske oblasti i krajevi.

Međutim, nova Stojadinovićeva stranka nije bila dugog veka. Na zahtev Britanaca, kojima nije odgovarala njegova suverenistička politika, Stojadinović je prognan iz zemlje i interniran na ostrvo Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat. Posle rata mu je bio zabranjen povratak u zemlju, pa je ostatak života proveo u Argentini i drugim južnoameričkim državama. Za vreme mandata argentinskog predsednika Huana Perona uređivao je uticajne ekonomske časopise. 

BONUS VIDEO

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi