Venci, pečenje, narikače i mermerne kule nisu dozvoljeni! Evo kako prema pravoslavlju treba da izgleda sahrana

07.08.2022

20:00

0

U mnogim krajevima Srbije, za pogreb su vezani mnogobrojni suvišni i štetni običaji, koji su često čak i u suprotnosti sa učenjem Crkve

Venci, pečenje, narikače i mermerne kule nisu dozvoljeni! Evo kako prema pravoslavlju treba da izgleda sahrana
24sedam/Profimedia

Ispraćaj na večni počinak u Srbiji se razlikuje od podneblja do podneblja, običaja je mnogo i svaki simbolizuje na svojstven način odavanje počasti i slanje poslednjeg pozdrava preminulom. Međutim, većina rituala koji se obavljaju na dan sahrane nije u skladu sa propisima koje ima Srpska pravoslavna crkva. 

Prema tim propisima, za pogreb su potrebni samo parastos i sveštenička molitva. To znači da su za sahranu dovoljni samo žito, vino, pogača, sveća i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen takođe molitva.

Međutim, u mnogim krajevima Srbije, za pogreb su vezani mnogobrojni suvišni i štetni običaji, koji su često čak i u suprotnosti sa učenjem Crkve.

Hrana u velikim količinama 

Širom Srbije postoji širok spektar običaja kada su sahrane i hrana u pitanju, pa tako imate krajeve u kojima se jede na groblju sa bogato spremljene trpeze. Bude tu nekoliko vrsta mesa, pita, kolača, salata, hlebova i peciva. Negde se okupljeni u povorci pozivaju na daću u domu pokojnika, a sve češće se pomen-ručak organizuje u restoranima. 

Ipak, Srpska pravoslavna crkva ne poznaje ovakav protokol u svom učenju. Naime, veruje se da se ovakav običaj ustalio zbog ručka koji se pre nekoliko vekova spremao onima koji na sahranu stignu izdaleka, gladni i umorni. Kako nekada nije bilo motornih vozila, rodbina i prijatelji bi dolazili peške ili konjskom zapregom, te im je trebalo i po nekoliko desetina sati d bi stigli u kuću pokojnika. 

printscreen/Youtube/RTS
 

Tada se pristiglima spremala hrana, kako bi se okrepili i oporavili od dugog i teškog puta. Veruje se i da ta hrana nije bila posluživana ljudima iz mesta u kom je živeo preminuli, jer je bila namenjena putnicima namernicima. 

Takođe, velika količina hrane nije oličenje skromnosti, koja je jedno od glavnih obeležja pravoslavne religije. Svako prejedanje i gomilanje hrane kosi se sa načelima SPC. Osim ovih nepodudarnosti, postoji i činjenica da je bogata trpeza sve češće statusni simbol, sistem nadmetanja i dokazivanja, što je, isto, apsolutno suprotno crkvenima normama. 

Naravno, ovde se podrazumeva i piće, osobito alkoholno. Ali okupljeni na sahranama umeju da preteraju sa alkoholom, pa u pijanom stanju počnu da se ponašaju nedolično i neprikladno. To je nedopustiv greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

24sedam/Katarina Mihajlović
 

 

Venci i cveće

Venci na sahrani takođe nisu pravoslavni simboli, niti je njihova masovna kupovina po pravoslavlju. Prema učenju SPC, venci se pletu za svega nekoliko praznika i ne postoji nikakva simbolika niti obaveza za njihovim polaganjem na grob. 

Ni cveće nije nešto što je obavezno i što je deo crkvenog učenja. Češće se iskazivala neka počast preminulom buketima cveća, a danas je modernizovano i komercijalizovano polaganje kako pravog, tako i veštačkog cveća. Po pravoslavnoj veri, paljenje sveća je jedini prihvaćen čin. 

Naricanje 

U našem narodu su dobro poznate narikače, žene koje su često plaćene da urlicima oplakuju preminulog, ne bi li se dokazalo koliko je duboka žal zbog njegovog odlaskom. Nekada se narikače "unajmljuju" kada pokojnik nema bližnje, pa je potrebno da ga neko oplače.

Crkveni i verski običaji ipak ne nalažu ovakvo zapomaganje i kukumavčenje, već se jednom od osobina pravoslavnih vernika smatra tihovanje. Neglasan i miran način ispraćanja pokojnika. Time se njegovoj duši daje mir i samo u tišini molitvu treba poslati Gospodu.

Profimedia
 

 

Spomenici

Još jedan statusni simbol u našem narodu iskazuje se kroz glomaznost mermernih ili kamenih postolja. Tako se Srbi utrkuju u tome čiji će spomenik biti graciozniji, lepše i bolje ukrašen, ali se onda dogodi poražavajuća situacija. Veliki, uglačani spomenici kroz neko vreme obrastu u travu i korov, jer se preminulima nikada ne odlazi na grob, što je veliki pravoslavni greh - zaboraviti one koji više fizički nisu sa nama i ne ispoštovati njihov grob. 

Profimedia
 

Pomeni

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje „dušnog brava“. To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Prema pravoslavlju, četrdestog dana duša odlazi pred Gospoda na poklonjenje, da joj se odredi privremeno mesto do drugog Gospodnjeg dolaska.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.

Pixabay
 

Molitva

Posle smrti za preminulog jedino su važne molitve. Njega vera posmatra kao studenta koji je predao svoj rad i ne može ništa više da izmeni u ovozemaljskom životu. Stoga oni koji su ostali posle njega da žive treba da se mole za njega i čine dobra dela.

Bonus video

24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti